Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Trajanje postupka od tri godine, od momenta stupanja podnositeljke u parnicu, ne smatra se nerazumno dugim. Ostatak žalbe se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4503/2011
08.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. O . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. O . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 453/08, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. O . iz B . podnela je 1. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika B . T, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4195/10 od 14. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 453/08. Podnositeljka je istakla i povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak trajao više od 15 godina, čime su prekoračeni svi razumni rokovi za odlučivanje. Podnositeljka je navela i razloge zbog kojih smatra da je, u konkretnom slučaju, prilikom odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva, pogrešno primenjeno materijalno pravo i istakla da je do povrede prava na pravično suđenje, osim navedenog, došlo i usled povrede principa jednakosti stranaka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 453/08 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

N.S.S, baba podnositeljke ustavne žalbe, podnela je 29. februara 1996. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Savezno ministarstvu unutrašnjih poslova, kojom je tražila da sud utvrdi da tužilja, kao nosilac stanarskog prava i vlasnik dela opisanog stana na mansardi, ima pravo da se proširi na preostali deo stana koji se sastoji od tri sobe, a koji su koristile R.L, M.K. i V.B, bez prava na zaključenje ugovora o korišćenju stana. U tužbi je navedeno da su predmetne prostorije ispražnjene 1976. i 1990. godine, te da ih tužilja, zajedno sa članovima svog porodičnog domaćinstva, ćerkom, zetom i unukom, ovde podnositeljkom ustavne žalbe, od tada i koristi. Uz tužbu je priložen ugovor o otkupu jednosobnog stana na mansardi, površine 15m², koji je tužilja 1993. godine zaključila sa tuženim. Tužilja je, podneskom od 2. novembra 2000. godine, izvršila objektivno preinačenje tužbe, tako što je, pored postojećeg zahteva, istakla i zahtev kojim je tražila da sud utvrdi da tužilja ima pravo korišćenja – zakupa na neodređeno vreme dela stana koji su, kao nosioci stanarskog prava, ranije koristile R.L, M.K. i V.B, ukupne površine 35,92m².

Podneskom od 21. marta 2008. godine podnositeljka ustavne žalbe je obavestila parnični sud da je tužilja N.S.S. preminula 27. juna 2006. godine, kao i da je tužilja, ugovorom o poklonu od 14. januara 2005. godine, prenela na podnositeljku pravo svojine na opisanom jednosobnom stanu. Takođe, podnositeljka je obavestila sud da je njena majka prestala da koristi sporne prostorije, jer se iz njih iselila, te da ih sada ona koristi sa svoja dva maloletna deteta. S obzirom na navedeno, podnositeljka je izvršila subjektivno preinačenje tužbe, označivši sebe kao tužilju, a kao tuženi označena je Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova.

U nastavku postupka, koji se vodio pod poslovnim brojem P. 453/08, održana su dva ročišta, 16. jula i 5. decembra 2008. godine, kada je glavna rasprava i zaključena. Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 453/08 od 12. decembra 2008. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Protiv ove presude tužilja je 18. februara 2009. godine izjavila žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je 14. jula 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 4195/10, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 453/08 od 12. decembra 2008. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da je pravilnom ocenom izvedenih dokaza, prvostepeni sud pouzdano i u potpunosti utvrdio sledeće činjenično stanje relevantno za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari: da je, na osnovu ugovora o korišćenju stana iz 1956. godine, N.S.S, koja je preminula 20. jula 2006. godine, dobila na korišćenje stan, i to za sebe, svoju majku i svoju ćerku, koji se sastoji od jedne sobe, zajedničkog klozeta i podruma; da je N.S.S. sa nosiocem prava raspolaganja zaključila ugovor o otkupu opisanog stana, koji je overen 1. jula 1993. godine i u kome je navedeno da je predmet otkupa jednosoban stan na mansardi, površine 15m², koji se sastoji od jedne sobe, zajedničkog klozeta i jednog podruma; da su ostali stanovi koji su se nalazili na istoj mansardi bili opredeljeni kao stanovi površine 11m², koji se sastoje od jedne sobe i zajedničkog hodnika, klozeta i podruma, koji su na osnovu ugovora bili dodeljeni na korišćenje V.B, R.L. i M.K; da prilikom gradnje predmetna mansarda nije bila predviđena za stanove, međutim, da je tokom posleratnog perioda taj prostor pretvoren u prostor za stanovanje sa zajedničkom sanitarnom prostorijom u prizemlju zgrade; da prostor tužiljinog stana i ostale prostorije nisu predstavljale jedinstvenu građevinsku i stambenu celinu; da je pok. N.S.S, kada su se korisnici ostalih prostorija, odnosno stanova iselili 1976. i 1990. godine, sa članovima svoje porodice, bez odobrenja nosioca prava raspolaganja, odnosno vlasnika tog prostora, počela da koristi iseljene prostorije, te je u tom cilju izvršila adaptaciju cele mansarde i pretvorila taj prostor u jedinstvenu građevinsku celinu; da je pok. N.S.S. ugovorom o poklonu, zaključenim 14. januara 2005. godine prenela na svoju unuku, tužilju D.O, pravo svojine na otkupljenom stanu; da je tužilja D.O. pored poklonjenog stana koristila i sve ostale prostorije na mansardi zgrade; da je opština Savski venac pravnosnažnim rešenjem i zaključkom naložila tužilji D.O. da se iseli iz predmetnih prostorija, ali je ona, sa svojom porodicom, nastavila da koristi ceo prostor na mansardi zgrade.

Prema zaključku drugostepenog suda iznetom u osporenoj presudi, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nisu mogli da budu zasnovani sustanarski odnosi između pok. N.S.S, kao korisnika jednog od stanova na mansadri, i korisnika ostalih stanova na istoj mansardi koji su se u te stanove uselili tokom 1967. i 1969. godine, jer u vreme useljenja u predmetne prostorije te prostorije nisu predstavljale jedinstveni stambeni prostor, već su korišćene kao posebne stambene jedinice i kao takve dodeljene korisnicima. Takođe je navedeno da ni pok. N.S.S. prilikom zaključenja ugovora o otkupu stana, nije isticala da se radi o delu sustanarskog stana.

U obrazloženju je, dalje, navedeno da pok. N.S.S. nije nikada od tuženog dobila saglasnost za korišćenje predmetnih prostorija u svojstvu nosioca stanarskog prava, te samo faktičko korišćenje ovih prostorija ne može da predstavlja osnov za sticanje prava korišćenja, odnosno zakupa, kao i da njena unuka, na koju je preneto pravo svojine na otkupljenom stanu, ne može iz činjenice dugogodišnjeg faktičkog korišćenja preostalih prostorija, izvesti svoje pravo korišćenja i zakupa tih prostorija, tim pre što nije nikada bila nosilac stanarskog prava na bilo kom delu predmetnog stambenog prostora.

U pogledu tužbenog zahteva kojim je traženo da sud utvrdi da tužilja ima pravo faktičkog proširenja na preostalom stambenom prostoru mansarde, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je ovaj zahtev neosnovan, jer između pok. N.S.S. i ostalih lica kojima su predmetne prostorije bile dodeljene, nije bio zasnovan sustanarski odnos, kao i da tuženi nije dao saglasnost da tužilja koristi sporne prostorije, već je, naprotiv, pred nadležnim organima vodio postupak za iseljenje lica koja su ih koristila, odnosno tužilje D.O. i zeta pok. N.S.S.

Drugostepeni sud je kao neosnovane ocenio navode žalbe koji se odnose na ocenu nalaza i mišljenja veštaka, a kojima se ističe da je veštak naveo da je ceo prostor na mansardi zidan kao pomoćni prostor stanu u prizemlju i da se nijedna prostorija ne može smatrati stambenim prostorom, usled čega tužilja smatra da se radi o jedinstvenoj građevinskoj celini. Međutim, prema oceni drugostepenog suda, nije od značaja da li se, u konkretnom slučaju, radi o prostorijama koje se u građevinskom smislu ne mogu smatrati stambenim prostorijama, kada je pok. N.S.S. deo tog prostora dobila kao stan koji se sastoji od jedne sobe, koji je u to vreme postojao kao stambena celina i koga je ona otkupila kao stan.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

S obzirom na to da je ustavna žalba podneta zbog povrede prava na pravično, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuju, Ustavni sud je ocenu postojanja istaknute povrede vršio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak pokrenut podnošenjem tužbe pravnog prethodnika podnositeljke 29. februara 1996. godine, kao i da je podnositeljka stupila u parnicu 21. marta 2008. godine, te da je taj postupak okončan donošenjem osporene presude od 14. jula 2011. godine.

U pogledu dužine trajanja postupka koja je od značaja za ocenu postojanja povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba može izjaviti samo protiv akta ili radnje državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se odlučuje o pravima, odnosno obavezama podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe, njena baba, je kao vlasnik opisanog stana, odnosno raniji nosilac stanarskog prava, pokrenula predmetni parnični postupak 1996. godine. Podnositeljka je, kao singularni sukcesor po osnovu ugovora o poklonu tog stana, stekla pravo da stupi u parnicu 14. januara 2005. godine, ali je ona to učinila tek 21. marta 2008. godine, od kad je sud počeo da odlučuje o njenom pravu, odnosno obavezi. Stoga je Ustavni sud kao period od značaja za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, posmatrao period od stupanja podnositeljke ustavne žalbe u predmetnu parnicu 21. marta 2008. godine, do okončanja tog postupka, odnosno do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 4. jula 2011. godine. Ustavni sud ukazuje i da, prema navodima ustavne žalbe, podnositeljka smatra da je pravo na proširenje na sporne prostorije, nezavisno od ugovora o poklonu, stekla od momenta kada su one ispražnjene, ali da je, u konkretnom slučaju, podnositeljka to svoje pravo prvi put tražila tek 2008. godine, stupanjem u parnicu.

Prema oceni Ustavnog suda, trajanje parničnog postupka od tri godine i tri meseca, koliko je predmetni postupak trajao u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe, a u okviru koga je odlučeno u dva stepena, ne može se smatrati nerazumno dugim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, polazeći od sopstvene prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava u sličnim situacijama, ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („,Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, kao i istaknuti zahtev, ocenio da podnositeljka povredu prava na pravično suđenje obrazlaže, pre svega, pogrešnom primenom materijalnog prava, kao i povredom prava na jednakost stranaka. S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ističe da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa, kao i da Ustavni sud nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu dao jasne, dovoljne i logične razloge kada je odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke i potvrdio prvostepenu presudu kojom je odbijen njen tužbeni zahtev, jer je zaključio da između lica koja su koristila predmetne prostorije, odnosno stanove, nisu bili formirani sustanarski odnosi, kao i da nije od značaja mišljenje veštaka da se prostorije predmetne mansarde, među kojima i stan podnositeljke, u građevinskom smislu, ne mogu smatrati stambenim prostorijama. Ovo stoga što je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da su od prostorija na opisanoj mansardi bila faktički formirana četiri stana, od kojih je jedan dodeljen na korišćenje pravnom prethodniku podnositeljke, a koji je ona kasnije i otkupila.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojim se ističe povreda prava na jednakost strana u postupku, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava izrečen u kontekstu građanskog postupka, da princip ravnopravnosti stranaka, kao elementa prava na pravično suđenje, podrazumeva da obema stranama mora da bude data razumna mogućnost da izlože svoj predmet, uključujući i iznošenje dokazne građe, pod uslovima koji ih ne stavljaju u podređen položaj u odnosu na suprotnu stranu (videti presudu u predmetu „Dombo Beheer B.V.“ protiv Holandije, od 27. oktobra 1993. godine). Dalje, pravo na pravično suđenje podrazumeva da obema stranama moraju biti predočeni navodi i dokazi koje je iznela druga strana, te data mogućnost da se o njima izjasne. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka u predmetnom parničnom postupku bila zastupana od strane punomoćnika iz reda advokata, da joj nije bilo uskraćeno pravo da predlaže izvođenje dokaza i da se izjasni o navodima i dokazima suprotne strane. Polazeći od iznetog, Ustavni sud smatra da podnositeljka nije ponudila nijedan dokaz o tome da je na njenu štetu povređen princip ravnopravnosti stranaka kao elementa prava na pravično suđenje, odnosno da su redovni sudovi tokom parnice dali prednost suprotnoj strani, već da se, u suštini nezadovoljna ishodom predmetnog postupka, samo paušalno poziva na povredu označenog ustavnog prava, ističući u prilog tome navode koji se odnose na činjenične zaključke sudova.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se navodi o povredi ovog Ustavom zajemčenih prava zasnivaju na povredi prava na pravično suđenje, te kako nije našao da je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, to je našao da nema osnova za tvrdnju o povredi prava iz člana 58. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti