Povreda prava na suđenje u razumnom roku u četrnaestogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 14 godina. Prevashodni razlog za dugo trajanje bila je neefikasnost prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsed nik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu "Tehničar", u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2013. godine. doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu "Tehničar", u stečaju, i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 218/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu "Teničar", u stečaju, izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2374/10 od 10. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu "Tehničar" iz Novog Sada je 18. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Čedomira Nikolića, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2374/10 od 10. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 218/05.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 27. avgusta 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi vraćanja novčanih sredstava nenamenskog zajma; da je Oštinski sud u Novom Sadu presudom P. 218/05 od 13. februara 2008. godine odbio primarni tužbeni zahtev, usvojio eventualni tužbeni zahtev i obavezao tuženog da podnosiocu isplati iznos od 915.049,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. oktobra 2007. godine do isplate kao i da mu naknadi troškove postupka; da je Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tuženog, presudom Gž. 3199/08 od 3. septembra 2009. godine žalbu tuženog delimično usvojio i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbijen tužbeni zahtev preko iznosa od 256.660,11 dinara, i odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove; da je podnosilac izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude te je osporenom revizijskom presudom utvrđeno da podnosiocu ne pripada pravo na razliku od dosuđenog do traženog iznosa od 915.049,88 dinara koji se dobija preračunom ukupnog dugovanja tuženog u dinare na dan podnošenja tužbe, sa obračunatom zakonskom kamatom do dana veštačenja jer bi to bilo narušavanje načela iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima; da podnosilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja, jer bi u protivnom bilo "zaobiđeno" načelo legaliteta, a time bi se narušila načela iz čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima; da je predmetni postupak trajao 14 godina, te da on nije doprineo odugovlačenju postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenom revizijskom presudom povređena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, utvrdi da mu je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 218/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) sadrži o redbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Novom Sadu P. 218/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. avgusta 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv V. M, D. K. i V. M, radi isplate duga. Predmet je zaveden pod brojem P. 4937/96.

Tužilac je podneskom od 10. novembra 1998. godine povukao tužbu protiv D. K. i V. M.

Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu bilo je ukupno održano pet ročišta za glavnu raspravu, dok devet ročišta nije bilo održano i to: sedam zbog nedolaska tuženog, jedno zbog nedolaska veštaka, a jedno na zahtev tužioca.

Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke.

Podneskom od 25. novembra 2002. godine tužilac je predložio prekid postupka imajući u vidu da prema izveštaju SUP-a, tuženi nije prijavljen na adresi iz spisa, te je predložio da sud prekine postupak do saznanja nove adrese prebivališta tuženog.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4937/96 od 5. decembra 2002. godine određen je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari kao i da će postupak biti nastavljen po predlogu tužioca.

Podneskom od 4. maja 2004. godine tužilac je obavestio sud o novoj adresi tuženog i tražio je nastavak postupka.

Rešenjem P. 4937/96 od 22. novembra 2004. godine određen je nastavak postupka, koji će se dalje voditi pod brojem P. 218/05.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 218/05 od 13. februara 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.387.188,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. oktobra 2007. godine pa do konačne isplate kao i da isplati troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke usvojen je eventualni tužbeni zahtev; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 915.049,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. oktobra 2007. godine pa do konačne isplate, kao i da isplati tužiocu troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 3199/08 od 3. septembra 2009. godine delimično usvojio žalbu tuženog, te je preinačio prvostepenu presuda i tužbeni zahtev tužioca preko iznosa od 256.660,11 dinara do dosuđenog iznosa od 915.049,88 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31. oktobra 2007. godine do isplate odbio kao neosnovan i odlučio da svaka strana snosi svoje troškove; u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda u ostalom pobijanom delu eventualnog tužbenog zahteva potvrđena (do iznosa od 256.660,11 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31. oktobra 2007. godine do isplate).

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2374/10 od 10. juna 2010. godine odbijene su kao neosnovane revizije izjavljene protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3199/08 od 3. septembra 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac sa tuženim 16. avgusta 1991. godine zaključio ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara; da je na osnovu tog ugovora tuženi primio na zajam 250.000 tadašnjih dinara, s tim što je uplatio depozit od 50.000 tadašnjih dinara, administrativne troškove od 5.000 tadašnjih dinara, i proviziju od 7.500 tadašnjih dinara i na ime troškova osiguranja kredita 3.000 tadašnjih dinara; da se navedenim ugovorom tuženi obavezao da će zajam otplatiti u 48 jednakih fiksnih mesečnih rata u iznosu od po 5.208,40 tadašnjih dinara; da je tuženi otplaćivao zajam od 27. septembra 1991. do 19. marta 1993. godine u ugovorenim iznosima, da je na dan odobrenja, vrednost zajma od 250.000 tadašnjih dinara iznosila 10.683,76 DM, vrednost depozita od 50.000 tadašnjih dinara na dan uplate iznosila je 3.649,64 DM, vrednost osiguranja od 3.000 tadašnjih dinara iznosila je 128,91 DM, a ukupna vrednost otplaćenih rata iznosila je 401,86 DM; da je ukupan neizmireni dug tuženog prema tužiocu po odbitku svih uplata, depozita i osiguranja na dan uplate poslednje rate iznosio 6.504,06 DM, odnosno 3.325,47 evra, što je na dan veštačenja 30. decembra 2007. godine iznosilo 256.660,11 dinara, kako je utvrđeno ocenom nalaza i mišljenja veštaka; da je polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno drugostepeni sud delimično usvojio žalbu tuženog, jer je razlika vrednosti pozajmljenog novca i onoga što je vraćeno na ime izvršenja obaveze po ugovoru o zajmu, primenom deviznog valorimetra realan iznos nevraćenog zajma koji tuženi duguje tužiocu na dan poslednje uplate od 6.504,06 DM, što konvertovano u evre predstavlja 3.325,47 evra; da dinarska protivvrednost dugovanja u evrima na dan veštačenja 30. oktobra 2007. godine predstavlja iznos od 256.660,11 dinara koji tužiocu pripada na ime isplate duga po ugovoru o zajmu, sa zakonskom zateznom kamatom od 31. oktobra 2007. godine pa do isplate. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano je tužilac zahtevao u reviziji da mu pripada kamata od dana podnošenja tužbe, odnosno neosnovano tužilac traži isplatu pored dosuđenog iznosa još i razliku do traženog iznosa od 915.049,88 dinara koji se dobija preračunom ukupnog dugovanja tuženog u dinare na dan podnošenja tužbe, sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom do dana veštačenja; tužilac ima pravo na vraćanje samo onoga što mu po ugovoru tuženi kao zajmoprimac nije vratio, a nije mu vratio dinarsku protivvrednost od 3.325,47 evra obračunatu na dan 30. oktobra 2007. godine, što na isti dan predstavlja dinarsku protivvrednost od 256.660,11 dinara.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajamčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak otpočeo 27. avgusta 1996. godine i da je okončan 10. juna 2010. godine, odnosno da je postupak ukupno trajao 13 godina i deset meseci, što samo po sebi može ukazati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca. Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio i ocenio da predmetni parnični postupak nije iziskivao izvođenje većeg broja dokaza, te da nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se raspravljala pred sudom. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je dokazni postupak izveden samo odgovarajućim veštačenjem i saslušanjem veštaka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u manjoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka, budući da se nije odazvao na jedan poziv suda i da godinu dana i šest meseci sudu nije dostavio adresu na koju bi se mogla uručiti dostava pismena tuženom. Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Nasuprot prethodno iznetom, Ustavni sud je ocenio da je neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je nakon podnošenja tužbe doneo prvostepenu presudu posle 11 i po godina i u tom periodu je bilo održano samo pet ročišta za glavnu raspravu, dok devet ročišta nije bilo održano. Dakle, ne računajući prekid postupka od godinu i po dana na zahtev tužioca, prvostepeni postupak je trajao deset godina, što je neopravdano trajanje postupka pred prvostepenim sudom. Drugostepeni sud je odlučio posle više od godinu i po dana a revizijski sud posle nepunih godinu dana.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 218/05, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1,200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom revizijskom presudom Vrhovnog kasacionog suda nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud naveo ustavnopravno prihvatljive razloge kad je odbio kao neosnovanu reviziju koju je izjavio podnosilac ustavne žalbe. Naime, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stav Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja, a da ima pravo na vraćanje samo onog iznosa koji mu po ugovoru tuženi kao zajmoprimac nije vratio, a nije mu vratio dinarsku protivvrednost od 3.325,47 evra obračunatu na dan veštačenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog i arbitrernog tumačenja materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud stoga nalazi da osporenom revizijskom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu ovog prava vezuje za ishod parničnog postupka, dakle za povredu prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u četrnaestogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti