Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete za ratne dnevnice

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za isplatu ratnih dnevnica zbog zastarelosti. Sud je potvrdio da je potraživanje naknade štete, u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, zastarelo protekom objektivnog roka od pet godina.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4507/2010
10.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Gojgića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladimira Gojgića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 1950/10 od 25. marta 2010. godine i presude Višeg suda u Kraljevu Gž. 801/10 od 16. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Gojgić iz Užica podneo je 19. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Milije Jevtovića, advokata iz Užica, ustavnu žalbu Ustavnom sudu, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je osporenim presudama Osnovnog suda u Kraljevu i Višeg suda u Kraljevu povređeno navedeno ustavno pravo, jer su oba suda pogrešno usvojila prigovor zastarelosti njegovog potraživanja i predlaže sudu da ukine navedene sudske presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. juna 2009. godine Osnovnom sudu u Kraljevu podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane – Vojna Pošta 2895 Kraljevo, u kojoj je naveo: da je tokom trajanja ratnog stanja zbog napada NATO snaga na SR Jugoslaviju 1999. godine mobilisan i upućen u Vojnu poštu 2895 Lađevci – Kraljevo u periodu od 24. marta 1999. godine do 21. juna 1999. godine; da je tužena strana bila u obavezi da vrši isplatu dnevnica u ratnom stanju za provedena 24 časa u oružanim snagama u iznosu od 193,50 dinara; da je tužilac bio angažovan u oružanim snagama 24 sata dnevno u navedenom periodu, a da mu je tužena po završenom ratnom stanju isplatila svega 64,50 dinara po danu, te traži da sud obaveže tuženu da mu isplati 11.481,00 dinara na ime duga, sa zakonskom zateznom kamatom od 25. juna 1999. godine.

Osnovni sud u Kraljevu je odbio njegov tužbeni zahtev osporenom presudom P. 1950/10 od 25. marta 2010. godine. Osnovni sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju ne radi o tužbi radi duga, s obzirom da se ne radi o pravu tužioca utvrđenom odlukom nadležnog organa, već se radi o potraživanju naknade štete nastale zbog nepravilnog rada organa u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, da se tužilac nije obraćao nadležnim organima tužene za mirno rešavanje spora i isplatu van parnice i o tome nije dostavio nikakav dokaz, te da je do podnošenja tužbe istekao rok zastarelosti ovog potraživanja, koji je počeo da teče 22. juna 1999. godine, kao prvog dana kada je tužilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze.

Protiv ove presude podnosilac je izjavio žalbu, koju je Viši sudu u Kraljevu odbio kao neosnovanu osporenom presudom Gž. 801/10 od 16. jula 2010. godine. Viši sud u Kraljevu je našao da je prvostepeni sud pravilno cenio da zahtev tužbe predstavlja potraživanje naknade štete i da je pravilno utvrdio da je tužba podneta po proteku objektivnog roka zastarelosti iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, te je potvrdio prvostepenu presudu.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustvane žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama člana 32. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (stav 1.); da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (stav 2.); da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učenika u postupku, u skladu sa zakonom (stav 3.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99 i 44/99), pored ostalog, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 367. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. Ustava, Ustavni sud je ispitivao da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe obezbedio pravo na pravično suđenje.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je pravni osnov za donošenje osporene prvostepene presude kojom je odbijen tužbeni zahtev, kao i za donošenje drugostepene presude kojom je potvrđena prvostepena presuda, bio taj što se u konkretnom slučaju radilo o naknadi štete koju je državni organ prouzrokovao tužiocu u vezi sa vršenjem svojih funkcija, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, i da je istekao objektivni rok zastarelosti potraživanja. Naime, saglasno odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok zastarelosti), a u svakom slučaju u roku od pet godina od kad je šteta nastala (objektivni rok zastarelosti). Kako je tužilac u oružanim snagama proveo period od 24. marta do 21. juna 1999. godine, te je isplatu pripadajućih naknada u vidu ratnih dnevnica mogao da zahteva od 22. juna 1999. godine, očigledno je do podnošenja tužbe 22. juna 2009. godine protekao objektivni rok zastarelosti potraživanja.

Ustavni sud je ocenio da je stanovište prvostepenog suda u osporenoj presudi da je nastupio objektivni rok zastarelosti ovakvog potraživanja, a što je potvrđeno i osporenom drugostepenom presudom, zasnovano na odredbama merodavnog materijalnog zakona koje su od značaja za odlučivanje o spornom pravnom pitanju.

Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude u predmetnom parničnom postupku donete od strane zakonom ustanovljenih sudova, koji su u sprovedenom postupku utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili primenom relevantnih odredaba materijalnog prava. Prema oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 1950/10 od 25. marta 2010. godine i osporene presude Višeg suda u Kraljevu 1Gž. 801/10 od 16. jula 2010. godine. Suprotni navodi podnosioca ustavne žalbe su izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da je stanovište zauzeto u ovom predmetu već iskazano kroz više ranije donetih odluka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už – 389/2008 od 10. jula 2008. godine).

Iz napred navedenih razloga Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Polazeći od svega iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja naknade štete za ratne dnevnice

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti