Povreda prava na suđenje u razumnom roku u petnaestogodišnjem sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Sud je odbio žalbu u delu koji se odnosi na pravično suđenje, imovinu i dom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dese Stanojević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dese Stanojević i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1575/96 (kasnije pod brojem P. 1536/00-04) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dese Stanojević protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1536/00-04 od 18. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11016/10 od 29. jula 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Desa Stanojević iz Beograda je 3. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Želimira Čabrila, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1536/00-04 od 18. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11016/10 od 29. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1575/96 (kasnije pod brojem P. 1536/00-04).

U ustavnoj žalbi podnositeljka je istovremeno istakla i povredu prava zajemčenih čl. 6 . i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , kao i povredu prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina načela i prava garantovanih članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 1. njenog Protokola 1 zajemčena odredbama Ustava, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ov ih načela i prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava, a ocena postojanja povrede prava na dom se posmatra u odnosu na garancije iz člana 8. Evropske konvencije, u skladu sa članom 18. Ustava, koji propisuje da se jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je osporeni parnični postupak započeo 6. maja 1996. godine, podnošenjem njene tužbe protiv tuženog V.L, radi raskida ugovora o zajedničkom građenju stana u ul. Kamenogorska br. 6 u Beogradu, te da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u u Beogradu Gž. 11016/10 od 29. jula 2011. godine. Ističući povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka navodi da je spor trajao više od 15 godina, u okviru kog roka su prvostepeni sudovi presuđivali više puta, iako su sve činjenice imali još 2000. godine. Poslednja prvostepena presuda u nizu, osporena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1536/00-04 od 18. maja 2009. godine, prinačena je osporenom drugostepenom presudom, te je usvojen tužbeni zahtev tužilje da se raskine ugovor o zajedničkom građenju zaključen sa tuženim, ali je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilje da se tuženi obaveže da joj preda novoizgrađeni stan oslobođen od lica i stvari. Podnositeljka smatra da su joj osporenim presudama povređena prava na pravično suđenje, na imovinu i na dom, a pogotovu zauzetim stanovištem sudova u odbijajućem delu zahteva - da tuženi, koji nije u posedu stana (već lica kojima je prodao stan), ne može ni biti obavezan na predaju stana. Podnositeljka ukazuje, da je na kraju spora, ona, koja je uložila sredstva u izgradnju stana radi rešavanja svog stambenog pitanja, i koja je predala tuženom tavanske prostorije (na kojima je imala pravo korišćenja) samo radi izvođenja radova, nakon završene izgradnje, ostala bez ikakvog stana (bilo novoizgrađenog ili drugog - po ugovoru od 30m2) i još "nezakonito" obavezana na plaćanje svojih troškova postupka, sa obrazloženjem da je delimično uspela u sporu. Predložila je da Ustavni sud poništi stav drugi i treći izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11016/10 od 29. jula 2011. godine, kao i stav drugi, treći i četvrti izreke presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1536/00-04 od 18. maja 2009. godine. Podnositeljka nije podnela zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1536/00 i nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, u svojstvu tužilje, podnela tužbu 6 . maja 1996. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud), protiv tuženog V.L, radi raskida ugovora o građenju, sa predlogom za izdavanje privremene mere da se tuženom zabrani dalje izvođenje radova na adaptaciji potkrovlja i rekonstrukciji dela zajedničkog prostora u ul. Kamenogorskoj br. 6. u Beogradu. Tužilja je u tužbi navela da joj je, kao investitoru, odobreno od strane nadležnih organa pretvaranje dela tavanskog prostora u zgradi u ul. Kamenogorskoj br. 6 u Beogradu i izvođenje radova radi izgradnje trosobnog stana pod 64,14 m2 i sušionice od 17m2, pa je sa tuženim, kao izvođačem radova, 24. maja 1995. godine zaključila i overila ugovor o zajedničkom građenju. Kako je tuženi prekoračio rok za izgradnju od šest meseci i odstupio od građevinske dokumentacije, uz nanošenje štete drugim stanarima zgrade prilikom izgradnje, za koju je ona odgovarala, tužbom je tražila da se raskine ugovor o zajedničkom građenju. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 1575/96.

Do donošenja prve prvostepene presude 16. marta 1999. godine, Opštinski sud je zakazao devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano, a četiri odložena (tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog neuredne dostave poziva za tuženog koga je trebalo saslušati u svojstvu parnične stranke). Opštinski sud je rešenjem P. 1575/96 od 23. oktobra 1996. godine odredio privremenu meru zabrane raspolaganja tuženom spornim stanom od 86m2, što je potvrđeno odlukom Okružnog suda u Beogradu Gž. 12240/96 od 23. januara 1997. godine. Tuženi je prodao novoizgrađeni stan M.Š. i B.Š, zaključivši, najpre, predugovor 29. marta 1996. godine, a zatim ugovor o kupoprodaji 24. oktobra 1996. godine, uz overu istog dana. Do donošenja prvostepene presude podnositeljka ustavne žalbe je bila u saznanju o ovim činjenicama i podnela je krivičnu prijavu 12. juna 1997. godine protiv tuženog zbog prodaje stana koji je u njenom vlasništvu (protiv tuženog je vođen krivični postupak i nepravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu K. 113/08 od 23. aprila 2009. godine oglašen je krivim zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, te osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine).

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1575/96-98 od 16. marta 1999. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje i sporni ugovor raskinut, a tuženi obavezan da tužilji naknadi troškove postupka.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 6799/99 od 30. septembra 1999. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod novim brojem P. 2745/99. Nakon prvog zakazanog ročišta 18. januara 2000. godine, koje je odloženo na predlog punomoćnika tuženog koji je bio sprečen da pristupi, Opštinski sud je sudskom naredbom od 10. febrauara 2000. godine naložio punomoćniku tužilje da uredi tužbeni zahtev i navede u čemu će se sastojati restitucija ili povraćaj datog od strane tužilje, u skladu sa članom 132. ZOO, pod pretnjom odbačaja tužbe. Rešenjem Trećeg opštinskog suda P. 2745/99 od 28. februara 2000. godine odbačena je tužba tužilje radi raskida ugovora, jer je ona vratila podnesak iste sadržine kao što je bila tužba. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3606/2000 od 26. aprila 2000. godine ukinuto je navedeno rešenje i predemet vraćen sudu na ponovni postupak.

U drugom ponovnom prvostepenom postupku pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, predmet je zaveden pod brojem P. 1536/00. Do zaključenja glavne rasprave 18. maja 2009. godine, bila su zakazana 34 ročišta, održano je 16 ročišta, a preostalih 18 ročišta nije održano, jer su više puta tuženi i umešači na strani tuženog (M.Š. i B.Š. koji su kupili novoizgrađeni sporni stan) tražili odlaganje - ne prilažući medicinsku dokumentaciju, ili nije pristupao punomoćnik umešača, zatim, u četiri navrata zbog sprečenosti posutupajućeg sudije, jednom zbog protesta radnika suda, a potom zbog neodazivanja uredno pozvanih svedoka i radi dostavljanja adresa za predložene svedoke od strane tuženog, te dva puta zbog koncentracije dokaza i jednom na predlog tužilje. Na ročištu održanom 28. februara 2008. godine punomoćnik tužilje je predložio da se zastane sa postupkom dok se ovoj parnici ne spoji parnica P. 906/97-01 pred istim sudom, a koju tužilja vodi protiv tuženog i umešača radi poništaja ugovora o kupoprodaji i iseljenja ovde umešača (parnični postupak u predmetu P. 906/97-01 pravnosnažno je prekinut 2. septembra 2001. godine, do okončanja ovog spora). Međutim podneskom od 4. marta 2008. godine tužilja je tražila da se nastavi s postupkom, otkazala punomoćje advokatu i povukla ranije podneske kojim je bio preinačen - preciziran tužbeni zahtev, te ostala pri zahtevu za raskid ugovora i obavezivanju tuženog da joj preda novoizgrađeni stan oslobođen od lica i stvari u posed - kao "u dopuni tužbe" od 7. septembra 2006. godine. Sud je pre zaključenja glavne rasprave izveo dokaz uvidom u spise predmeta toga suda P. 4049/2001, P. 906/97-01, P. 3760/95 i R. 412/92.

Osporenom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1536/00-04 od 18. maja 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se raskine sporni ugovor o zajedničkoj izgradnji i da joj tuženi preda novoizgrađeni stan površine 86,12m2 u Kamenogorskoj broj 6 u Beogradu, a tužilja je obavezana da tuženom i umešačima naknadi troškove postupka. Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu 25. januara 2010. godine. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je tuženi ispunio svoje obaveze iz ugovora u znatnom delu (obavio 70% građevinskih radova prema nalazu veštaka u postupku obezbeđenja dokaza R. 412/96, a da tužilja može naknadno legalizovati bespravno izvedene građevinske radove; da joj nudio druge nepokretnosti u skladu sa članom 12. ugovora koje je tužilja odbijala), te da nisu ispunjeni uslovi iz člana 131. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), kojima je propisano da se ugovor može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze. Sud je, posebno imajući u vidu suštinu konkretnog ugovornog odnosa stranaka - da tuženom po osnovu uloženih sredstava i obavljenih radova u skladu sa članom 11. ugovora pripada u svojinu izgrđen stan, a kako nema uslova za raskid ugovora, našao da tuženi nije u obavezi da predmetni stan preda tužilji.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11016/10 od 29. jula 2011. godine preinačena je prvostpena presuda tako što je u prvom stavu izreke usvojen tužbeni zahtev tužilje i raskinut ugovor o zajedničkom građenju zaključen između tužilje kao investiora i tuženog kao izvođača radova, overen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu Ov. broj 6105/95 dana 24. maja 1995. godine. U drugom stavu izreke ove presude je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u drugom stavu izreke, a u trećem stavu je preinačeno rešenje o troškovima praničnog postupaka tako što će parnične stranke i umešači snositi svoje troškove. U obrazloženju osporene drugostepene presude je , između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud dao pogrešnu pravnu kvalifikaciju pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, zaključivši, suprotno tim činjenicama, da se nisu stekli uslovi za jednostrani raskid ugovora jer je tuženi u pretežnom delu ispunio svoje ugovorne obaveze. Po nalaženju drugostepenog suda, to subjektivno pravo tužilje (preobražajne prirode) je nastalo kao posledica ponašanja tuženog koji je k od izvođenja radova odstupio od građevinske dozvole i sagradio nepokretnosti za koju su organi lokalne samouprave odbili da tužilji izdaju upotrebnu dozvolu (kako je njihovim ugovorom bilo predviđeno), a za ispunjenje obaveze tuženog bilo je bitno, ne samo koliko i šta je on gradio, već i kako je izvršio adaptaciju stana. Naime, u odnosu na ugovorenu obavezu činjenja, tuženi je u toj meri odstupi o od dogovorenog (nepoštovanjem projektne dokumentacije) da se njegovo ponašanje ne može upodobiti izvršenju preuzete obaveze. Ovim ponašanjem tužilja nije imala koristi nego negativne posledice u vidu nemogućnosti da za sagrađenu nepokretnost dobije upotrebnu dozvolu, a potom i u vidu neovlašćene i protivpravne prodaje nedovršenog stana trećim licima (čime je onemogućena u ostvarivanju prava iz člana 15. ugovora - da se useli u izgrđeni stan i korist ga sve dok izvođač radova ne obezbedi stan - garsonjeru), a samim tim tuženi prema njoj nije ispunio ni obavezu omogućivanja da ostvari pravo svojine na stanu površine od 30 m2 (+ ili - 2m2) u smilu člana 12. ugovora). Na osnovu navedenog , drugostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje primenio odredbe čl. 124. i 127. ZOO jer smatra da su se stekli uslovi da tužilja jednostranom izjavom volje raskine ugovor. Dalje, drugost epeni sud nalazi da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je odbijen zahtev tužilje da joj tuženi preda u posed novoizgrađeni stan , i to oslobođen od lica i stvari, jer tuženi i nije u posedu toga stana i da, radi predaje toga stana , nije u mogućnosti da iseli umešače (lica koja su kupila stan od njega) i učini ga slobodnim od lica i stvari. Po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, ovoj odluci govori u prilog i činjenica da je tužilja raskidom ugovora o zajedničkoj izgradnji izgubila pravni osnov da shodno člana 15. stav 1. predmetnog ugovora o zajedničkom građenju u odnosu na tuženog realizuje svoje pravo da u novoizgrđenom stanu boravi sve dok joj one ne obezbedi stan u skladu sa članom 12. istoga ugovora (a što bi pretposta vljalo da joj on taj stan prethodno preda u državinu). Drugostpeni sud je preinačio prvostepenu presudu u pogledu troškova s obzirom na to da su stranke delimično uspele u sporu i da im prema tom uspehu ne pripada pravo da od suprotne strane traže naknadu troškova parničnog postupka. Osporena odluka uručena je punomoćnicima tužilje 8. septembra 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Odredbama člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.) i da se javne vlasti neće mešati u vršenju svog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomoske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nerada i kriminala (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumno g roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je 15 godina, četiri meseca i dva dana.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje osporenog parničnog postupka od preko 15 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obiman dokazni postupak, ali i da nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe.

U pogledu ponašanja podnositeljke kao stranke u postupku, Ustavni sud je ocenio da na njenoj strani nema doprinosa dužini trajanja osporenog sudskog postupka .

Međutim, ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da parnični sud - Treći opštinski sud u Beogradu , u konkretnom slučaju, nije preduzeo sve mere i radnje na koje je po zakonu bio obavezan kako bi se postupak završio u razumnom roku. U prilog ovoj oceni idu činjenice da je sud imao periode neaktivnosti, kao kada u 2004. godini nije održao nijedno ročište, a u 1997. i 2008. godine održao po jedno ročište, odnosno tokom šest godina suđenja održavao samo po dva ročišta godišnje. Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku. Pored navedenog, i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda je uticalo na trajanje postupka van okvira razumnog roka . Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1575/96 (kasnije pod brojem P. 2745/99 i P. 1536/00-04), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito razloge koji se navode u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Kako se suština podnositeljkinih navoda o povredi prava na pravično suđenje svodi na to da je Apelacioni sud u Beogradu "ne sankcionišući" ponašanje tuženog, koji je i pored privremene mere prodao stan, odlučio da nema mesta njegovoj obavezi da joj preda u posed slobodan stan, Ustavni sud, pre svega konstatuje da je u konkretnom sporu odlučeno upravo u granicama postavljenog tužbenog zahteva, te da je tužilja uspela sa zahtevom da se ugovor raskine , ali i ne sa zahtevom da joj se preda stan povodom koga su nadležni sudovi, dali detaljno obrazloženje. Apelacioni sud u Beogradu, kao sud druge instance, u preinčujućoj presudi, dao je iscrpno i detaljno obrazloženje svojih stavova u pogledu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, i materijlanog prava koje treba primeniti, dajući za pravo tužilji da jednostrano raskine ugovor, ali sa obrzloženom posledicom tog raskida, kojim je ona izgubila pravni osnov da realizuje pravo da u novoizgrađenom stanu boravi sve dok joj se ne obezbedi stan manje površine predviđen ugovorom, koji je upravo raskinut.

Nadalje, vezano za navode o proizvoljnom tumačenju i neprihvatljivoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud ocenjuje da osporena presud a Apelacionog suda u Beogradu u obrazloženju sadrž i precizne i jasne razloge o primeni merodavnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima u pogledu zaključka o ispunjenosti uslova i za raskid ugovora, i za odluku o povodom zahteva za predaju stan a, kao i odluku o troškovima postupka s obzirom na uspeh u sporu. Polazeći od navedenog, u zaključivanju Apelacionog suda u Beogradu, koji je u obrazloženju osporene odluke za svoje odlučivanje dao iscrpne razloge sa aspekta primene materijalnog prava, Ustavni sud nije našao nikakvu arbitrernost i proizvoljnost, već je upravo suprotno stanovištu podnositeljke, ocenio da se osporena odluka zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava.

Imajući u vidu prednje, te činjenicu da podnositeljka ustavne žalbe ne ukazuje na bilo kakvu nepravičnost postupka u procesnom smislu, već povredu prava na pravično suđenje zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosi teljki ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao prvom delu tačke 2. izreke.

7. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da član 58. Ustava štiti samo postojeću imovinu, ali ne i očekivanje na sticanje imovine. Samim tim, navedeni član Ustava nije primenjiv na konkretan slučaj, a polazeći od toga da podnositeljka povredu navedenog ustavnog prava vidi u činjenici da je "ostala bez bilo kakvog stana", zanemarujući da se u konkretnom slučaju ne radi o stečenoj imovini. Naime, ona je zaključivanjem spornog ugovora, samo bila "na putu" sticanja imovine, a zatim je i taj ugovor, koji je vodio u tom pravcu , upravo po njenom traženju, prav nosnažno raskinut.

U vezi sa navodima podnositeljke da joj je povređeno pravo iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim se, pored ostalog, garantuje pravo svakog lica na poštovanje doma, Ustavni sud ukazuje da se shodno praksi Evropskog suda za ljudska prava koja se odnosi na tumačenje ovog prava, "dom" posmatra kao autonomni pojam, pa stoga da li neko "stanište" predstavlja "dom" zaštićen ovom odredbom zavisi od faktičkih okolnosti i trajnih veza sa određenim mestom. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je, po ustupanju prava korišćenja zajedničkih prostorija radi "pretvaranja" u stambeni prostor, uvedena u posed 5. decembra 1994. godine i da je ona taj prostor predala tuženom samo radi izvođenja radova, s obavezom da joj on preda taj novoigrađeni stan do obezbeđenja drugog stana u vlasništvu od 30 m2, kada bi ona njemu predala stan u Kamenogorskoj broj 6. Kako pravo na dom ne obuhvata nameru da se izgradi kuća ili stan na nekoj zemljišnoj parceli, pa ni tavanu , a ovde je reč o budućoj imovini - stanu koji je imala nameru da izgradi preko spornog ugovora, koji je raskinut po njenom zahtevu, to ne postoje razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu kako sa povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava, tako ni u vezu sa povredom prava iz člana 8. stav 1. navedene evropske konvencije, te je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Ustava, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u petnaestogodišnjem sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti