Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko sedam godina i dodelio naknadu nematerijalne štete od 700 evra, naloživši okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Janjić Kapitanj iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Janjić Kapitanj i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Vojnomedicinskom akademijom u predmetu interni broj 3169-259 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Janjić Kapitanj iz Beograda, preko punomoćnika Milorada Vukosava, advokata iz Beograda, podnela je 6. jula 201 2. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku označenom u tački 1. izreke.

Podnositeljka, takođe, ističe da su joj u osporenom postupku, a posebno presudom Upravnog suda U. 1910/12 od 12. aprila 2012. godine , povre đena prava iz čl. 21 . i 22, člana 32. st. 1. i 3, čl. 36 . i 60. i člana 145. st. 2. i 3. Ustava, te prava iz čl. 6, 12, 13, 14. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i pravo iz člana 1. Protokola 1 2 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljki 8. maja 2005. godine uručeno rešenje o prestanku službe u Ministarstvu odbr ane i Vojsci Srbije i Crne Gore i da je protiv tog rešenja izjavila žalbu 18. aprila 2005. godine; da je posle četiri „kruga“ suđenja, odnosno više od sedam godina vođenja postupka Upravni sud doneo osporenu presudu kojom je tužbu „formalno uvažio“, bez upuštanja u navode iz tužbe i prethodne presude istog suda, navodeći „jedan najprostiji razlog“, koji inače tužbom nije ni osporen, kao jedini osnov sudu za poništaj pobijanog rešenja. Podnositeljka ističe da Upravni sud nije ni pokušao da utvrdi činjenice, pogotovu ne na usmenoj javnoj raspravi, „koju uporno izbegava“, niti je presudu doneo u sporu pune jurisdikcije.

Ustavnom žalbom se predlaže, pored ostalog, da Ustavni sud utvrdi da su podnositeljki ustavne žalbe povređena označena prava zajemčena Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu lj udskih prava i osnovnih sloboda i da naredi Upravnom sudu da „na sledećem suđenju u ovom
upravnom sporu okonča postupak u najkraćem mogućem roku, na osnovu
utvrđenih činjenica na održanoj usmenoj javnoj raspravi i da potom donese presudu u sporu pune jurisdikcije“, kao i da utvrdi pravo podnositelj ki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Vojnomedicinske akademije interni broj 3169-259 od 8. aprila 2005. godine, u tački 1. dispozitiva , utvrđeno je da Zorici Janjić Kapitanj iz Beograda (ovde podnositeljka ustavne žalbe) prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore bez njene saglasnosti, a kao dan prestanka službe označen je 10. maj 2005. godine . Istim rešenjem podnositeljki je priznato pravo na otpremninu u visini dvanaestostrukog izno sa bruto plate, koju je ostvarila za me sec koji prethodi mesecu u kome joj prestaje služba u Vojsci ( tačka 2. dispozitiva), određen je otkazni rok od 30 dana ( tačka 3. dispozitiva) i utvrđeno da će obračun i isplatu po ovom rešenju izvršiti Računovodstveni centar Ministarstva odbrane (tačka 4. dispozitiva). U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je ministar odbrane doneo odluku Pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine o prestanku službe u Vojsci licima kojima je ukinuto radno mesto, odnosno smanje n broj izvršilaca na određenom radnom mestu nakon izvršenih organizacionih promena ; da je u postupku utvrđeno da su ispunjeni uslovi da podnositeljki prestane služba iz razloga predviđenih članom 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je odredbom člana 144. stav 2. tačka 2) propisano da lice kome prestaje služba iz navedenog razloga ima pravo na novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju.

Podnositeljka ustavne žalbe je 18. aprila 2005. godine izjavila žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, u kojoj je navela: da iz rešenja nije jasno koji postupak je prethodio donošenju rešenja ; da su u konkretnom slučaju nepravilno primenjeni kriterijumi Ministarstva odbrane – Sektora za materijalne resurse VMA Pov. broj 3100-1 od 6. aprila 2005. godine; da činjenice i dokazi o njenom radu govore u prilog tome da nijedan od kriterijuma za prestanak službe nije na nju primenjiv; da joj služba ne može prestati 10. maja 2005. godine, budući da do označenog datuma ne može da iskoristi preostali godišnji odmor, već najranije krajem juna ili početkom jula te godine.

Ministarstvo odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za sistem logistike odbilo je žalbu podnositeljke kao neosnovanu rešenjem UP-2 broj 57-2 od 10. maja 2005. godine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo da je u postupku utvrđeno da je radno mesto podnositeljke ustavne žabe ukinuto i da ne posto ji mogućnost njenog raspoređivanja na drugo radno mesto.

Podnositeljka je protiv navedenog konačnog rešenja 4. jula 2005. godine podnela tužbu Sudu Srbije i Crne Gore, u kojoj je navela: da rešenja doneta u predmetnom upravnom postupku ne sadrže utvrđene činjenice, ni zakonom propisano obrazloženje, a posebno, da li je, kada i kojim aktom ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena; da nije spro veden propisani postupak u kome bi posebna komisija utvrdila kojim licima po kom osnovu treba da prestane služba. Nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora, postupak po tužbi podnositeljke nastavljen je pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je presudom U-SCG. 1082/06 od 11. septembra 2008. godine uvažio tužbu i poništio pobijano drugostepeno rešenje. U obrazloženju navedene presude ocenje no je da u upravnom postupku nije utvrđe no da li su podnositeljki mogla biti obezbeđena prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Podnositeljka ustavne žalbe je 23. februara 2009. godine podnela Vrhovnom sudu Srbije tužbu zbog neizvršenja presude U-SCG. 1082/06 od 11. septembra 2008. godine, navodeći da tuženi organ nije doneo rešenje u roku predviđenom zakonom. U toku upravnog spora tuženi organ je doneo rešenje broj 4664-2/08 od 27. maja 2009. godine, kojim je žalbu uvaž io i poništ io tačk u 1. dispozitiva rešenja Vojnomedicinske akademije interni broj 3169-259 od 8. aprila 2005. godine, te utvr dio da podnositeljki ustavne žalbe pr estaje služba u Vojsci 13. juna 2005. godine. U obrazloženju navedenog drugostepenog rešenja je ocenjeno da prvostepeni organ nije utvrdio kada je i po kom osnovu smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na kome je podnositeljka raspoređena, pa je stoga ovaj organ u dopunjenom postupku utvrdio činjenice odlučne za donošenje rešenja o prestanku službe podnositeljki. Drugostepeni organ je dalje naveo da je radna grupa koju je obrazovao prvostepeni organ, primenom kriterijuma utvrđenih aktom VMA , predložila da podnositeljki prestane služba zbog smanjenja broja izvršilaca na njenom radnom mestu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 24. juna 2009. godine podnela Vrhovnom sudu Srbije tužbu protiv navedenog rešenja Ministarstva odbrane, o kojoj je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio Upravni sud presudom U. 10026/10 od 21. oktobra 2010. godine. Taj sud je uvažio tužbu i poništio pobijano drugostepeno rešenje , ocenjujući da je tuženi organ odlučio samo o delu žalbe, poništavajući jedino tačku 1. dispozitiva prvostepenog rešenja .

U izvršenju nove sudske presude drugostepeni organ je done o rešenje Up-2 broj 8-1 od 11. januara 2011. godine , kojim je u tački 1. dispozitiva uvažio žalbu podnositeljke i poništio rešenje Vojnomedicinske akademije interni broj 3169-259 od 8. aprila 2005. godine u delu koji se odnosi na dan prestanka službe , u tački 2. dispozitiva rešenja odredi o da podnositeljki prestaje služba 13. juna 2005. godine, a u tački 3. dispozitiva rešenja odbio žalbu u delu tač. 2. i 3. dispozitiva navedenog prvostepenog rešenja.

Podnositeljka ustavne žalbe je 17. februara 2011. godine podnela novu tužbu Upravnom sudu, kojom je osporila drugostepeno rešenje od 11. januara 2011. godine . Presudom Upravnog suda U. 1809/11 od 22. juna 2011. godine ponovo je uvažena tužba podnositeljke i poništeno pobijano drugostepeno rešenje, a u obrazloženju presude je navedeno: da tuženi organ nije postupio po primedbama iz ranije presude, jer se njegova odluka zasniva na potvrdi od 5. decembra 2008. godine, zbog čega se taj dokaz ne može prihvatiti kao relevantan za utvrđivanje činjenice da li je podnositeljki moglo biti obezbeđeno neko od prava predviđenih članom 144. Zakona o Vojsci Jugoslavije. U izvršenju navedene sudske presude, Ministarstvo odbrane – Uprava za vojno zdravstvo je 18. januara 2012. godine donelo rešenje UP-2 broj 289-2 sa identičnim dispozitivom kao prethodno, ističući u obrazloženju rešenja da sporni akt Uprave za kadrove od 5. decembra 2008. godine sadrži činjenice o kojima nadležni organi vode službenu evidenciju, da se taj akt odnosi na peri od prestanka službe podnositeljki i da je njime potvrđeno da je smanjen broj izvršilaca na predmetnom radnom mestu.

Podnositeljka ustavne žalbe je u tužbi protiv novog drugostepenog rešenja navela da tuženi organ već tri puta n e postupa po obaveznim uputstvima iz presuda Vrhovnog suda Srbije i Upravno g suda, pa je predložila da Upravni sud zakaže usmenu raspravu i potom donese presudu kojom se tužba uvažava i poništava rešenje tuženog organa od 18. januara 2012. godine, te uvažava njena žalba i poništava kao nezakonito prvostepeno rešenje Vojnomedicinske akademije o prestanku njene službe u Vojsci.

Upravni sud je i novom osporenom presudom U. 1910/12 od 12. aprila 2012. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio pobijano drugostepeno rešenje, a predmet vratio prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Taj sud je u obrazloženju presude naveo da je predmet spora rešio bez održavanja usmene rasprave, jer je ocenio da je tuženi organ propustio da odluči o tački 4. dispozitiva rešenja Vojnomedicinske akademije interni broj 3169-259 od 8. aprila 2005. godine, što predstavlja povredu zakona koju će tuženi organ otkloniti u ponovnom postupku.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene sudske presude doneo rešenje Up-2 broj 44-2 od 21. juna 2012. godine, kojim je, pored ostalog, odbio žalbu podnositeljke u delu tač. 2, 3. i 4. dispozitiva prvostepenog rešenja. U predmetu Upravnog suda U. 9820/12, u kome taj sud postupa p o tužbi podnositeljke ustavne žalbe protiv navedenog rešenj a Ministarstva odbrane – Uprava za vojno zdravstvo , nije doneta odluka do 4. februara 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

S obzirom na to da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je istaknutu povredu prava cenio u odnosu na ovu odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) ; da se dispozitivom rešava o predmetu postupka u celini i o svim zahtevima stranaka o kojima u toku postupka nije posebno rešeno (č lan 198. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da se odredbe ovog zakona koje se odnose na prvostepeno rešenje shodno primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi (č lan 235. stav 1.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu interni broj 3169-259 Vojnomedicinske akademije, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od 18. aprila 2005. godine , kada je podnositeljka izjavi la žalbu protiv prvostepenog rešenja o prestanku njene službe u Vojsci Srbije i Crne Gore.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da postupak traje već sedam godina i osam meseci nakon pokretanja, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih i sudskih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bi li duž ni da utvrd e da li je postojala mogućnost da se podnositeljki ustavne žalbe obezbedi neko od prava koja po zakonu pripadaju licu čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na tom radnom mestu, te da li su bili ispunjeni uslovi da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba u Vojsci. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka svojim radnjama nije doprine la dugom trajanju postupka. U po gledu značaja koji za podnositeljku ima predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti akta na osnovu koga joj je prestala služba od egzistencijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje drugostepenog upravnog organa prevashodno dovelo do neopravdano i nerazumno dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije utvrdio da je u predmetnom postupku za sedam godina i osam meseci doneto jedno prvostepen o rešenje, a da je drugostepeni organ doneo pet rešenja čija je zakonitost ocenjivana u upravnim spor ovima pred nadležnim sudovima. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni organ delimično postupio po nalogu iz presude Vrhovnog suda Srbije i rešenjem od 27. maja 2009. godine dopunio postupak, ali da je tek rešenjem od 21. juna 2012. godine odlučio o žalbi podnositeljke u celini, odnosno o svim tačkama dispozitiva predmetnog rešenja o prestanku službe. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet ''Pavlyulynets v. Ukraina'' , odluka od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srb ije'', odluka od 10. juna 2008. godine) . Ovaj sud, takođe, ocenjuje da odgovornost za dugo trajanje postupka snose i nadležni sudovi , budući da je odlučivanje o tužbi podnositeljke ustavne žalbe protiv rešenja Ministarstva odbrane od 10. maja 2005. godine trajalo tri godine i dva meseca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnositeljke ustavne žalbe njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. U pogledu navoda o povred i ostalih prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , koje se ističu u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da navedena ustavna prava podnosi teljki mogu eventualno biti povređena ili uskraćena tek odlukom nadležnog suda kojom se predmetni postupak okončava, zbog čega je Ustavni sud utvrdio da je u ovom delu ustavna žalba preuranjena.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede označenih prava u osporenom postupku, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1 . izreke.

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe izjavljene protiv presude Upravnog suda U. 1910/12 od 12. aprila 2012. godine, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka navedenu presudu osporava zbog nepostupanja Upravnog suda po njenom zahtevu za zakazivanje javne rasprave i odlučivanje u sporu pune jurisdikcije. Polazeći od toga da je Upravni sud osporenom presudom uvažio tužbu podnositeljke i poništio pobijano drugostepeno rešenje, te da je naveo razloge zbog kojih smatra da se ostalim zahtevima tužbe ne može udovoljiti, Ustavni sud nalazi da se ustavnom žalbom očigledno neosnovano ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, a time i ostalih označenih prava. Stoga je ovaj sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, takođe odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.