Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina i sedam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tam ás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Beograd a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51466/10 ( inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3230/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od č etiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 10. jula 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7973/13 od 18. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredb ama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je okončan donošenjem osporene presude .

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac navodi da je osporeni parnični postupak trajao deset godina, pri čemu je prvostepeni postupak trajao sedam godina, a postupak po žalbi tri godine. Povredu prava na pravično suđenje zasniva na proizvoljnoj i pogrešnoj primeni materi jalnog prava od strane drugostepenog suda. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenom presudom povređena označena prava, te da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete koj u opredeljuje u visini od 30.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51466/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3230/05) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Grad Beograd, koga je zastupa lo Gradsko javno pravobranilaštvo, podneo je 15. avgusta 2005. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu t užbu protiv D. M , kao prvotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i Javnog preduzeća za stambene usluge, kao drugotuženog, radi utvrđenja ništavosti re šenja Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda o davanju saglasnosti za zaključenje ugovora o zakupu stana između prvo i drugotuženog, ništavosti ugovora o zakupu stana i ugovora o otkupu stana, zaključenog između tužioca i prvotuženog. Tužilac je tražio i da se prvotuženi iseli iz stana u roku od 15 dana po p ravnosnažnosti presude, kao i da sud odredi privremenu meru kojom se prvotuženom zabranjuje da do pravnosnažnog okončanja spora raspolaže predmetnim stanom. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 3230/05.

Do donošenja presude zakazano je 28 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 13 ročišta nije održano. Šest ročišta nije održano iz razloga zbog kojih ne postoji odgovornost suda (radi izjašnjenja stranaka na podneske suprotne strane, zbog pokušaja mirnog reše nja spora, štrajka u pravosuđu i reforme sudova ), dok ostala ročišta nisu održana zbog promene, sprečenosti, odsutnosti postupajućeg sudije i nedostatka dokaza o urednom pozivanju stranaka.

Nakon 1. januara 2010. godine i reorganizacije sudova, postupak se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51466/10. Rešenjem od 29. aprila 2011. godine, sud je na saglasan predlog stranaka, odredio da se zastaje sa postupkom, radi pokušaja medijacije. Nakon osam meseci, tužilac je podneskom od 5. decembra 2011. godine obavestio sud da pokušaj mirnog rešenja spora nije uspeo, pa je tražio da sud postupak nastavi.

U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka i sud je izvršio uvid u dostavljenu i pribavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51466/10 od 15. maja 2012. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti rešenja o davanju saglasnosti za zaključenje ugovora o zakupu, ništavosti ugovora o zakupu i ugovora o otkupu stana, kao i da se prvotuženi iseli iz predmetnog stana i obavezan tužilac da prvotuženom naknadi parnične troškove.

U obrazloženju prvostepene presude, između ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, pozivajući se na odredbe člana 9 . stav 1 . Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br oj 53/95) i člana 9. stav 4 . i člana 3 . Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana ( „Službeni glasnik RS“, broj 36/91), jer je ocenio da je prvotuženi u vreme davanja saglasnosti za zaključenje ugovora o zakupu od 27. novembra 1998. godine , primao materijalno obezbeđenje, u smislu navedenog člana 9. stav 4 . i člana 3 . Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijaln e sigurnosti, te da je kao socijalno ugroženo lice ušao u kategoriju lica koja mogu steći stan u državnoj svojini i to kao „druga lica utvrđena zakonom“, iz član a 9 . stav 1 . Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8321/12 od 6. decembra 2012. godine, vraćeni su spisi predmeta P. 51466/10 Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, budući da je utvrđeno da je prvostepeni sud propustio da tužiocu dostavi primerak odgo vora na žalbu prvotuženog.

Spisi predmeta su nakon deset meseci (30. oktobra 2013. godine) vrać eni Apelacionom sudu u Beogradu na odlučivanje o žalbi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7973/2013 od 18. marta 2015. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51466/10 od 15. maja 2012. godine, tako što je tužbeni zahtev usvojen pa je utvrđeno da su ništavi predmetno rešenje o davanju saglasnosti za zaključenje ugovora o zakupu, kao i ugovor o zakupu i ugovor o otkupu stana i obavezan je prvotuženi da se iseli iz predmetnog stana ; stavom drugim izreke preinačena je i odluka o troškovima postupka tako što je obavezan prvotuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 214.500 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude do isplate.

Drugostepeni sud je, u obrazloženju presude, ocenio da je žalba tužioca osnovana, jer je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 9 . stav 1 . Zakona o sredstvima u svojini Re publike Srbije, kada je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud je ocenio da je rešenje o davanju saglasnosti za zaključenje ugovora o zakupu stana doneto suprotno odredbama člana 9. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, kao prinudnom propisu, čije nepoštovanje ima za posledicu da je ugovor o zakupu, zaključen na osnovu tako date saglasnosti , apsolutno ništav pravni posao. Pravno dejstvo ništavosti ugovora o zakupu stana proteže se i na ništavost ugovora o otkupu stana, jer je pravni osn ov za zaključenje ugovora o otkupu (a to je ugovor o zakupu stana), otpao.

Naime, drugostepeni sud je ocenio da je rešenje Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda od 24. maja 2000. godine (kojim je data saglasnost za zaključenje ugovora o zakupu) doneto protivno odredbi člana 9 . stav 1 . Zakona o sredst vima u svojini Republike Srbije. Navedenom odredbom Zakona bilo je propisano da se stambene zgrade i stanovi u državnoj svojini daju na korišćenje zaposlenim, izabranim ili posebnim licima u državnim organizacijama, javnim službama i drugim organima, čiji je osni vač Republika iz člana 1 ovog zakona i drugim licima utvrđenim zakonom na osnovu zakupa na određeno ili neodređeno vreme. Drugostepeni sud je ocenio da prvotuženi ne spada u krug lica kojima se stanovi u državnoj svojini daju na korišćenje po osnovu zakupa na određeno ili neodređeno vreme, zbog čega je rešenje kojim je data saglasnost za zaključenje ugovora o zakupu ništavo u smislu odredbe člana 103 Zakona o obligacionim odnosima , pa je ništav i ugovor o zakupu spornog stana zaključen između prvo i drugotuženog, obzirom da je zaključen na osnovu ništavog pravnog akta (rešenja) koje ne proizvodi pravno dejstvo. Dalje, kako prvo tuženi u vreme zaključenja ugovora o otkupu stana nije (mogao) biti zakupac stana, drugostepeni sud je zaključio da je i ugovor o otkupu stana ništav, jer prvotuženi nije mogao steći pravo da isti otkupi u smislu odredbe člana 16 Zakona o stanovanju. Na kraju, kako prvotuženi nema pravni osnov za korišćenje stana koji je predmet spora, to je ocenjeno da je osnovan tuženi zahtev tužioca kojim je tražio njegovo iseljenje u smislu odredbe člana 5 Zakona o stanovanju.

U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je i da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da prvotuženi spada u kategoriju lica koja imaju pravo na dodelu stana na osnovu odredaba člana 9 stav 4 i člana 3 Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti.

Prema odredbama člana 9. stav 1 . Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti, prava u socijalnoj zaštiti i socijalnoj sigurnosti u smislu zakona su materijalno obezbeđenje, dodatak za pomoć i negu, pomoć za osposobljavanje u radu, pomoć u kući, dnevni boravak, privremeni smeštaj u prihvatilište i prihvatnu stanicu, smeštaj u ustanovu ili drugu porodicu, usluge socijalnog rada, oprema korisnika za smeštaj u ustanovu ili drugu porodic u i jednokratna pomoć. Prema odredbama stava 4 istog člana zakona, opština, odnosno grad može svo jom odlukom u skladu sa materijalnim mogućnostima utvrđivati druga prava u oblasti socijalne zaštite, veći obim prava utvrđenih ovim zakonom i povoljnije uslove za njihovo ostvarivanje, kao i druge oblike socijalne zaštite, ako je prethodno u svom budžetu, za to obezbedila sredstva.

Polazeći od sadržine prava u socijalnoj zaštiti i socijalnoj sigurnosti koja su citirana navedenim odredbama, drugostepeni sud je ocenio da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da prvotuženi ima pravo na dodelu stana kao socijalno ugroženo lice, u situaciji kada takvo pravo nije predviđeno Zakonom niti posebnom odlukom Grada u oblasti socijalne zaštite u skladu sa Zakonom. Drugostepeni sud smatra da p ravo na materijalno obezbeđenje ne obuhvata i pravo na dodelu stana. Zbog toga, prvotuženi ne ulazi u kategoriju lica koja u smislu člana 9 stav 1 Zakona o sredstvima u svojini Republike ima pravo na dodelu stana u državnoj svojini.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 10. juna 2015. godine dostavljen punomoćniku prvotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 1826/2016 Gzp1 16/2016 od 9. februara 2017. godine nije prihvaćeno odlučivanje o reviziji tuženog D. M . iz Beograda, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7973/13 od 18. marta 2015. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7973/13 od 18. marta 2015. godine i odbačen je kao nedozvoljen zahtev tuženog za preispitivanje pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7973/13 od 18. marta 2015. godine.

Pismeni otpravak rešenja Vrhovnog kasacionog suda je 20. septembra 2017. godine dostavljen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99 i 101/ 05) bilo je propisano da se stambene zgrade i stanovi u državnoj svojini daju na korišćenje zaposlenim, izabranim i postavljenim licima u organima, javnim službama i drugim organizacijama iz člana 1. tačka 2) ovog zakona i drugim licima utvrđenim zakonom, po osnovu zakupa na neodređeno ili određeno vreme i da je ništav ugovor, drugi pravni posao ili akt kojim se daje na korišćenje stambena zgrada, odnosno stan u državnoj svojini licu koje nije navedeno u stavu 1. ovog člana (član 9. st. 1. i 3.).

Zakonom o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana („Službeni glasnik RS“, br. 36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/01, 84/04, 101/05 i 115/05 ) bilo je propisano: da se socijalna sigurnost obezbeđuje građanima koji su nesposobni za rad, a nemaju sredstava za izdržavanje, kao i građanima i porodici koji svojim radom i po osnovu rada, putem srodničke obaveze izdržavanja, po osnovu imovine i imovinskih prava ili na drugi način ne mogu da obezbede dovoljna sredstva za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba (član 3 .); opština, odnosno grad može svojom odlukom u skladu sa materijalnim mogućnostima utvrđivati druga prava u oblasti socijalne zaštite, veći obim prava utvrđenih ovim zakonom i povoljnije uslove za njihovo ostvarivanje, kao i druge oblike socijalne zaštite, ako je prethodno u svom budžetu, za to obezbedila sredstva (član 4.); da su prava u socijalnoj zaštiti i socijalnoj sigurnosti u smislu ovog zakona – 1) m aterijalno obezbeđenje, 2) dodatak za pomoć i negu drugog lica, 3) pomoć za osposobljavanje za rad, 4) pomoć u kući, dnevni boravak, privremeni smeštaj u prihvatilište i prihvatnu stanicu, smeštaj u ustanovu ili smeštaj u drugu porodicu, 5) usluge socijalnog rada, 6) oprema korisnika za smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ili drugu porodicu i 7) jednokratne pomoći (član 9 . stav 1. tač. 1)-7)).

Zakonom o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11 ) bilo je propisano: da se stambene zgrade i stanovi koriste po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa (član 5 .); da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji korist i, pod uslovima propisanim ovim zakonom (član 16 .).

Zakon je zamenjen Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada („Službeni glasnik RS“, broj 104/16). Stupanjem na snagu ovog zakoma prestaj e da važ i Zakon o stanovanju ( „Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92 - ispravka, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94 - ispravka, 48/94, 44/95 – dr . zakon, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 – dr. zakon i 99/11), osim odredaba čl. 16. do 28, čl. 34. do 38, čl. 45a i 45b, kao i odredbe člana 32. koja prestaje da važi po isteku dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 157 stav 1).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/93 (Uredba – za vreme ratnog stanja: br. 22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) propisano je da je ništav ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103 . stav 1).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo 1 5. avgusta 2005. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7973/2013 od 18. marta 2015. godine , iz čega proizlazi da je osporeni postupak trajao devet godina i sedam meseci .

Navedeno trajanje parničnog postupka od preko devet godina, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen , imajući, pre svega, u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje .

Kada je reč o značaju prava o kome se rešavalo za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je okončanje predmetnog parničnog spora za njega bilo od naročitog značaja, imajući u vidu da je podnosilac bio tuženi u sporu za utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu i ugovora o otkupu stana, ali i da je svojim ponašanjem doprineo dužem trajanju postupka, imajući u vidu da je na saglasan predlog stranaka sud odredio da se zastaje sa postupkom, radi pokušaja medijacije, koji je trajao osam meseci.

Međutim, imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome „samo ona kašnjenja za koja je država odgovorna mogu da opravdaju zaključak da je prekoračen razuman rok“ (videti presudu Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine), Ustavni sud je ocenio da su u konkret nom slučaju postojale objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, zbog čega je nekoliko ročišta odloženo, ali je ocenio da je osnovni razlog neprimereno dugog trajanja predmetnog postupka neažurno i neefikasno postupanje prvostepenog suda koje je dovelo do toga da prva presuda (P. 51466/10 od 15. maja 2012. godine ) bude doneta nakon šest godina i devet meseci od podnošenja tužbe (15. avgusta 2005. godine ). Pri tome, prvostepeni sud je propustio da žalbu tužioca dostavi na odgovor prvotuženom, zbog čega su mu spisi predmeta, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8321/12 od 6. decembra 2012, vraćeni na dopunu postupka. Nakon toga, prvostepeni sud je 30. oktobra 2013. godine (nakon deset meseci) vratio spise Apelacio nom sudu u Beogradu na odlučivanje o žalbi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda podnosi ocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15). Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo, imajući pri tome u vidu da je podnosilac ustavne žalbe doprineo dužem trajanju postupka time što je na saglasan predlog stranaka određen zastoj u postupku radi pokušaja medijacije, čime je postupak produžen za čak osam meseci. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizlazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka, zbog čega je, u tački 3. izr eke, odbacio zahtev za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7973/2013 od 18. marta 2015. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje pos tupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1 . izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti