Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji je trajao 12 godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je tužba smatrana povučenom iako je podnosilac obavestio sud o sprečenosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-452/2008
18.03.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi DP Centar za inženjering „Cining“ iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba DP Centar za inženjering „Cining“ i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 1451/2005 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i da je rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 557/07 od 21. marta 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, koja prava su zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Poništava se rešenje Okružnog suda u Šapcu Gž. 557/07 od 21. marta 2008. godine i nalaže Apelacionom sudu u Beogradu da u najkraćem roku ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda u Loznici P. 1451/2005 od 10. novembra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. DP Centar za inženjering „Cining“ iz Beograda je 18. aprila 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda u Loznici P. 1451/2005, kao i protiv rešenja Opštinskog suda u Loznici P. 1451/05 od 10. novembra 2006. godine i rešenja Okružnog suda u Šapcu Gž. 557/07 od 21. marta 2008. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, koja su prava zajemčena članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da zbog odmaklog postupka po njegovoj tužbi pred Privrednim sudom u Valjevu protiv PP „Stobeks“ iz Loznice nije bilo mesta oglašavanju tog suda stvarno nenadležnim. Osim toga, podnosilac ustavne žalbe tvrdi i da je nerazumnom trajanju postupka doprinelo neadekvatno izvođenje dokaza o ulozi S. D. u ovom sporu, te da je izostalo finansijsko veštačenje vrednosti otuđenih delova vozila. Takav postupak suda je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, doveo do neravnopravnog položaja učesnika spora pred sudom. Podnosilac ustavne žalbe tvrdi i da je o sprečenosti da pristupi na ročište zakazano za 10. novembar 2006. godine blagovremeno obavestio sud podneskom od 7. novembra 2006. godine. Uprkos tome, Opštinski sud u Loznici je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno donošenjem rešenja Okružnog suda u Šapcu Gž. 557/07 od 21. marta 2008. godine. Na taj način je, posle gotovo 12 godina, spor okončan „navodnim povlačenjem tužbe od strane tužioca“. Ova odluka je, po stanovištu podnosioca ustavne žalbe, izraz nezakonitog postupanja suda. Iz tih razloga, ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud ukine kao nezakonita rešenja Opštinskog suda u Loznici P. 1451/05 od 10. novembra 2006. godine i P. 1415/05 od 16. aprila 2008. godine, kao i rešenje Okružnog suda u Šapcu Gž.557/07 od 21. marta 2008. godine i podnosiocu ustavne žalbe dosudi odgovarajuću naknadu štete.

2. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), zatražio odgovor od Opštinskog suda u Loznici na navode iz ustavne žalbe. Opštinski sud u Loznici je 7. jula 2008. godine dostavio Ustavnom sudu izjavu postupajućeg parničnog sudije, u kojoj su u celosti osporeni navodi podnosioca ustavne žalbe.

3. Ustavni sud je usprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Loznici P. 1451/05 i na temelju njihove sadržine utvrdio relevantne činjenice za ocenu osnovanosti ustavne žalbe.

DP Centar za inženjering "Cining" iz Beograda je, u svojstvu poverioca, predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, pokrenuo izvršni postupak pred Privrednim sudom u Beogradu 1. aprila 1996. godine. Privredni sud je o predlogu odlučio rešenjem o dozvoli izvršenja od 5. aprila 1996. godine, protiv dužnika PP "Stobeks" iz Loznice. Izvršni dužnik je blagovremeno prigovorio tom rešenju, nakon čega je navedeni sud, rešenjem od 13. maja 1996. godine, stavio van snage rešenje o izvršenju od 5. aprila 1996. godine i predmet dostavio na dalju nadležnost parničnom odeljenju istog suda.

Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 10. maj 1996. godine, ali nije održano zbog sprečenosti tužioca. Novo ročište je zakazano i održano 8. oktobra 1996. godine. Na ročištu održanom 18. februara 1997. godine, tuženi je istakao prigovor mesne nenadležnosti, koji je sud usvojio. Rešenjem Višeg privrednog suda u Beogradu od 5. juna 1997. godine uvažena je žalba tužioca i rešenje o mesnoj nenadležnosti Privrednog suda u Beogradu ukinuto. Spis je vraćen prvostepenom sudu dana 10. septembra 1997. godine, nakon čega je novo ročište za glavnu raspravu zakazano za 12. februar 1998. godine. Tužilac - ovde podnosilac ustavne žalbe je 13. aprila 1998. godine uputio novi podnesak sudu. Zbog toga je odloženo ročište koje je bilo zakazano za 5. maj 1998. godine. Novo ročište je održano tek 11. februara 1999. godine. Na tom ročištu tuženi je istakao prigovor stvarne nenadležnosti Privrednog suda u Beogradu, koji je usvojen. Postupajući po žalbi tužioca, Viši privredni sud je rešenjem Pž. 640/99 od 12. aprila 2000. godine i to rešenje Privrednog suda u Beogradu ukinuo. Privredni sud u Beogradu se rešenjem od 19. septembra 2000. godine ponovo oglasio stvarno nenadležnim. Tužilac je 27. novembra 2000. godine izjavio žalbu i protiv tog rešenja. Međutim, Viši privredni sud je njegovu žalbu ovaj put odbio i prvostepenu odluku potvrdio rešenjem Pž. 401/2001 od 25. aprila 2001. godine.

Prvo ročište pred Opštinskim sudom u Loznici, kome je predmet upućen kao stvarno i mesno nadležnom, zakazano je za 25. decembra 2001. godine, a drugo za 26. februara 2002. godine. Navedena ročišta nisu održana. Sud je novo ročište zakazao za 29. april 2002. godine. Na tom ročištu tužilac je predložio da Opštinski sud u Loznici izazove sukob nadležnosti, što je taj sud i učinio. Vrhovni sud Srbije je svojim rešenjem R. 82/02 od 22. maja 2002. godine odlučio da je za rešavanje ovog spora stvarno nadležan Opštinski sud u Loznici. Nakon toga zakazano je i održano novo ročište za glavnu raspravu, 30. oktobra 2002. godine. Tužilac je na tom ročištu i dalje insistirao na svom stavu o stvarnoj nenadležnosti Opštinskog suda u Loznici, ali zbog odluke Vrhovnog suda Srbije, taj prigovor nije razmatran.

U periodu od 4. decembra 2002. do 24. novembra 2003. godine održano je deset ročišta, na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka i veštačenjem. Uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile na ročište zakazano za 24. novembra 2003. godine, zbog čega je doneto rešenje kojim je utvrđeno da postupak u ovom sporu miruje. Mirovanje postupka je prekinuto 15. marta 2004. godine. Na tom ročištu sud je izveo predložene dokaze i doneo rešenje o zaključenju glavne rasprave. Opštinski sud u Loznici je 15. marta 2004. godine doneo presudu kojom je tužbeni zahtev odbijen, a pismeni otpravak ove presude je uručen tužiocu 17. maja 2004. godine. Postupajući po žalbi tužioca Okružni sud u Šapcu je rešenjem Gž. 1244/04 od 2. septembra 2005. godine ukinuo navedenu presudu prvostepenog suda i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. Drugostepenim rešenjem je naloženo prvostepenom sudu da pozove tužioca da uredi tužbu, tako što će opredeljeno navesti iznos naknade štete koju traži po osnovu izgubljene dobiti.

Prvostepeni sud je postupio po nalogu drugostepenog suda 26. oktobra 2005. godine. Tužilac je tom nalogu udovoljio podneskom od 8. novembra 2005. godine. Novo ročište je zakazano za 20. decembar 2005. godine, ali nije održano. Sud je odložio i ročište zakazano za 26. januar 2006. godine, jer je tužilac tražio novi rok za uređenje tužbe. Tužilac je podneskom od 30. januara 2006. godine ponovo izvršio uređenje tužbe. Po uređenoj tužbi su zakazana i održana ročišta od 1. marta 2006. i 4. aprila 2006. godine. Na ročištu održanom 4. aprila 2006. godine tužiocu su izrečene dve novčane kazne zbog vređanja suda. Tužilac je protiv rešenja o kažnjavanju izjavio žalbu 24. aprila 2006. godine. Okružni sud u Šapcu je rešenjem od 18. septembra 2006. godine odlučio tako što je prvu odluku o kažnjavanju ukinuo, a drugu potvrdio. Po okončanju tog postupka, novo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 10. novembra 2006. godine. Tužilac i tuženi nisu pristupili na to ročište, iako su bili uredno pozvani, zbog čega je Opštinski sud u Loznici, na temelju odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, doneo rešenje P. 1451/05 od 10. novembra 2006. godine da se tužba smatra povučenom. Tužilac je protiv tog rešenja izjavio žalbu 5. februara 2007. godine, koja je rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 557/07 od 21. marta 2008. godine odbijena. U drugostepenom rešenju je navedeno da je sam tužilac pogrešno označio broj predmeta u kome je tražio odlaganje ročišta podneskom od 7. novembra 2006. godine. Zbog tog propusta tužioca, prvostepeni sud nije imao saznanja o njegovom predlogu za odlaganje ročišta zakazanog za 10. novembra 2006. godine, te je drugostepeni sud smatrao da je usled izostanka sa ročišta uredno pozvanih stranaka, prvostepeni sud pravilno utvrdio da se tužba smatra povučenom. Sledom takve pravnosnažne odluke, Opštinski sud u Loznici je rešenjem P. 1415/05 od 16. aprila 2008. godine obavezao tužioca da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 169.650,00 dinara.

4. Odredbama Ustava Republike Srbije koje su od značaja za odluku Ustavnog suda o osnovanosti ustavne žalbe utvrđeno je: da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenja pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovano na načelu vladavine prava (član 19.); da je garantovano pravo na sudsku zaštitu svakome kome je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajamčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo na suđenje u razumnom roku, odnosno da se javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1. Ustava); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Ocena osnovanosti ustavne žalbe je vršena i u odnosu na merodavne odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 29/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe. Odredbom člana 17. stav 1. ZPP bilo je propisano da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost. Odredbom člana 22. stav 1. istog Zakona bilo je propisano da sud kome je predmet ustupljen kao nadležnom sudu može izazvati sukob nadležnosti. Iz citiranih zakonskih odredaba proizlazi da se parnični postupak zakonito može sprovesti samo pred stvarno nadležnim sudom. Stoga je, shodno odredbi člana 282. stav 1. ZPP, sud u obavezi da u prethodnom ispitivanju tužbe odluči da li je stvarno nadležan. Osim toga, a shodno odredbi člana 281. ZPP, sud u postupku prethodnog ispitivanja tužbe mora preduzeti i mere za ispravku neuredne tužbe.

5. Ustavni sud je, polazeći od citiranih odredaba Ustava i zakona, cenio osnovanost navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na jemstva iz člana 32. stav 1. Ustava i utvrdio da je parnični postupak pred Privrednim sudom u Valjevu, a potom i pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 1451/05, neprimereno dugo trajao. Zbog toga Ustavni sud smatra da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ocena Ustavnog suda o dužini trajanja postupka je vršena u odnosu na period od podnošenja tužbe 1. aprila 1996. godine do pravosnažnog okončanja postupka, koje je nastupilo donošenjem rešenja Okružnog suda u Šapcu Gž. 557/07 od 21. marta 2008. godine. Takav postupak Ustavnog suda se temelji na stanovištu o jedinstvu sudskog postupka počev od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja, odnosno do izvršenja donete sudske odluke. Stoga Ustavni sud smatra da se ustavnosudska zaštita po ustavnoj žalbi, zajemčena odredbom člana 170. Ustava od 8. novembra 2006. godine, mora primeniti i u odnosu na period trajanja sudskog postupka pre proglašenja Ustava. Tako posmatrajući period trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju parnični postupak pravnosnažno okončan nakon nepunih dvanaest godina. Opravdanost tako dugog trajanja postupka je cenjena u odnosu na složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja i doprinosa trajanju spora učesnika u postupku i sudova koji su postupak vodili, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca ustavne žalbe.

6. Saglasno navedenim kriterijumima, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe podneo 1. aprila 1996. godine predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv PP „Stobeks“ iz Loznice, radi naknade štete u iznosu od 44.965,00 dinara. Takav predlog podnosioca ustavne žalbe je usvojen. Međutim, određeno izvršenje nije sprovedeno, jer je po prigovoru dužnika izvršni postupak preveden u parnicu. Privredni sud u Beogradu je 11. februara 1999. godine usvojio tuženikov prigovor stvarne nenadležnosti. U obrazloženju rešenja tog suda P. 102236/97-96 od 11. februara 1999. godine navedeno je da predmet spora ne potiče iz međusobnih privrednih odnosa parničnih stranaka, već učinjenog krivičnog dela. Ovo rešenje je ukinuto od strane Višeg privrednog suda u Beogradu 12. aprila 2000. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Privredni sud u Beogradu je i u novom postupku doneo identično rešenje dana 19. septembra 2000. godine. Ova odluka Privrednog suda u Beogradu je potvrđena rešenjem Višeg privrednog suda Pž. 401/01 od 25. aprila 2001. godine. Saglasno tako raspravljenom prigovoru stvarne nadležnosti, predmet je upućen Opštinskom sudu u Loznici kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Iznete činjenice nesumnjivo ukazuju da je odluka o prigovoru stvarne nenadležnosti doneta tek 25. aprila 2001. godine, odnosno nakon više od pet godina od podnošenja predloga za izvršenje. To je učinjeno po proteku nedopustivo dugog vremenskog perioda, uprkos zakonskoj obavezi suda da pitanje svoje stvarne nadležnosti mora raspraviti još u fazi prethodnog ispitivanja tužbe. Stoga Ustavni sud smatra da takvo postupanje prvostepenog i drugostepenog privrednog suda predstavlja propust koji je posledica njihove neažurne primene odredbe člana 17. stav 1. ZPP.

Ustavni sud je stanovišta da i nepostupanje Opštinskog suda u Loznici u periodu od ustanovljenja njegove stvarne nadležnosti, do donošenja rešenja Vrhovnog suda Srbije R. 82/02 od 22. maja 2002. godine po njegovom zahtevu za rešavanje sukoba nadležnosti, predstavlja propust tog suda. Takav postupak Opštinskog suda u Loznici je iniciran zahtevom podnosioca ustavne žalbe da se, uprkos odluci Višeg privrednog suda u Beogradu, izazove sukob nadležnosti pred Vrhovnim sudom Srbije. Međutim, bez obzira na predlog i insistiranje podnosioca ustavne žalbe, odluka o izazivanju sukoba nadležnosti je u isključivoj dispoziciji suda, a ne stranaka. Stoga je Opštinski sud u Loznici svojom odlukom o izazivanju sukoba nadležnosti doprineo daljem odugovlačenju ovog spora u trajanju od preko godinu dana.

Nakon toga, Opštinski sud u Loznici je ažurno postupao do donošenja presude P. 2409/01 od 15. marta 2004. godine, kojom je tužbeni zahtev odbijen. Međutim, ova presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 1244/04 od 2. septembra 2005. godine. U obrazloženju odluke drugostepenog suda je, između ostalog, navedeno da je „prvostepeni sud više proizvoljno i bez validnih dokaza o načinu sticanja spornog vozila od strane Stojnić Dobrivoja zaključio da na strani tuženog PP „Stobeks“ nema odgovornosti za štetu koju trpi tužilac u vezi sa ovim. Osim toga, u izreci presude nije naveden iznos koji tužilac traži zbog izmakle dobiti, pa je zbog toga presuda nejasna.“ Ovakvo stanovište drugostepenog suda nesumnjivo ukazuje da je prvostepena presuda doneta uz bitne povrede odredaba parničnog postupka. One su, po oceni Ustavnog suda, posledica neuređenog tužbenog zahteva, ali i nesavesnog rada prvostepenog suda. Iz tih razloga se, bez obzira na ažurno postupanje prvostepenog suda, radi o nedelotvorno utrošenom vremenu u periodu od tri godine i četiri meseca.

Podnosilac ustavne žalbe je udovoljio nalogu prvostepenog suda od 26. oktobra 2005. godine, tako što je 8. novembra 2005. godine dostavio podnesak kojim je tužbu uredio. On je to ponovo učinio i podneskom od 30. januara 2006. godine. Međutim, iako uređenje tužbe predstavlja dispoziciju tužioca, njemu se ne može pripisati isključiva krivica što je njegova tužba uređena tek posle sedam godina od pokretanja parničnog postupka. Takvo stanovište Ustavnog suda se temelji na odredbi člana 281. ZPP, kojom je propisano da predsednik veća u prethodnom ispitivanju tužbe preduzima mere za njeno uređenje. Dakle, obaveza je suda da pre zakazivanja glavne rasprave ispita urednost tužbe. Očito je da prvostepeni sud nije tako postupio. Stoga se, uprkos propustu podnosioca ustavne žalbe izvršenom dostavljanjem sudu neuredne tužbe, dalje postupanje po takvoj tužbi ne može pripisati njegovoj krivici, već krivici suda koji je prenebregao zakonski nalog da se uređenje neuredne tužbe mora realizovati pre zakazivanja ročišta za glavnu raspravu.

Sa druge strane, odugovlačenju postupka je doprineo i sam podnosilac ustavne žalbe. On je to učinio svojim neprimerenim ponašanjem na ročištu od 4. aprila 2006. godine, kada su mu zbog vređanja suda izrečene dve novčane kazne. Stoga, bez obzira na Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na delotvorno pravno sredstvo i protiv takvih odluka suda, radnjama žalioca je inicirano dalje odlaganje postupka u ovom sporu. Pravilnost odluke o njegovom kažnjavanju je potvrđena odlukom drugostepenog suda. S tim u vezi, Ustavni sud primećuje da nepoštovanje suda za koje je nužno preduzeti meru novčanog kažnjavanja stranke, predstavlja najgrublji vid kršenja pravila postupka. Otuda tim povodom inicirani žalbeni postupak svakako predstavlja doprinos podnosioca ustavne žalbe ukupnom vremenu neprimerenog trajanja spora.

Međutim, uprkos evidentnim doprinosima podnosioca ustavne žalbe ukupnom trajanju postupka, Ustavni sud nalazi da su učinjeni propusti sudova mnogo više uticali na njegovo odugovlačenje. Sud se nije koristio zakonskim ovlašćenjem da još u fazi prethodnog ispitivanja tužbe preduzme mere za njeno uređenje, odnosno da istu odbaci u slučaju da tužilac to ne učini. Uređenje tužbe je izostalo sve do donošenja odluke drugostepenog suda kojom je naloženo prvostepenom sudu da taj propust otkloni, posle više od sedam godina od dana kada je parnica počela da teče. Uz to, grub propust privrednih sudova predstavlja i vremenski nedopustivo dugo odlučivanje o stvarnoj nadležnosti. Sudovima je za donošenje takve odluke trebalo više od pet godina. Takvo postupanje je u suprotnosti sa zakonskim nalogom da se pitanje postojanja ili nepostojanja stvarne nadležnosti suda mora raspraviti još u postupku prethodnog ispitivanja tužbe (član 282. stav 2. ZPP). Stoga su, po oceni Ustavnog suda, s tim u vezi učinjeni propusti sudova u pretežnom delu opredelili neprimereno dugo trajanje parničnog postupka pokrenutog po tužbi podnosioca ustavne žalbe.

7. Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), utvrdio da je opisanim postupanjem sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. Ustava. Istovremeno, a na temelju odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, podnosiocu ustavne žalbe je ustanovljeno i pravo da u skladu sa odredbom člana 90. istog zakona ostvari odgovarajuću naknadu nematerijalne štete pred nadležnim državnim organom.

8. Pored povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ustanovio da je podnosiocu ustavne žalbe donošenjem osporenog rešenja Opštinskog suda u Loznici P. 1451/05 od 10. novembra 2006. godine i osporenog rešenja Okružnog suda u Loznici Gž. 557/07 od 21. marta 2008. godine povređeno i pravo na pravično suđenje. Povreda tog prava je počinjena jer je donošenjem navedenih rešenja podnosilac ustavne žalbe onemogućen da se javno raspravi i odluči o njegovim pravima po podnetoj tužbi. Ovo iz razloga što je spor po njegovoj tužbi okončan donošenjem rešenja da se tužba smatra povučenom. Tako je odlučeno uprkos činjenici da je podnosilac ustavne žalbe blagovremeno dostavljenim podneskom 7. novembra 2006. godine obavestio sud o razlozima koji ga sprečavaju da pristupi na ročište za glavnu raspravu zakazano za 10. novembar 2006. godine. Istina, u tom podnesku je sam tužilac - podnosilac ustavne žalbe pogrešno naznačio godinu zavođenja broja predmeta u odnosu na koji je tražio odlaganje ročišta. Međutim, uprkos tom nedostatku, Ustavni sud je uvidom u podnesak od 7. novembra 2006. godine utvrdio da je sud na osnovu podataka iz tog pismena mogao identifikovati učesnike u sporu i predmet u kome se postupak vodi. Šta više, sud je saglasno odredbi člana 208. stav 1. tačka 7. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 65/03, 115/05, 4/06, 56/06), to morao učiniti. Ovo iz razloga što se iz sadržine citiranog podneska nesumnjivo vidi ko je tužilac, za koji je datum zakazano ročište čije je odlaganje traženo, kao i ime i prezime sudije koji je taj postupak vodio. Osim toga, u podnesku podnosioca ustavne žalbe je bio označen i broj predmeta P. 1451/06. U toj oznaci pogrešno je navedena samo godina zavođenja predmeta. To je učinjeno pogrešnim označenjem 2006. godine kao godine zavođenja predmeta P. 1451, umesto 2005. godine, kada je taj predmet stvarno zaveden u „P“ upisniku.

U takvoj činjeničnoj situaciji, sud je prostim uvidom u rokovnik ročišta i rokova, u kome se shodno odredbi člana 202. stav 1. Sudskog poslovnika drže svi predmeti u toku, mogao identifikovati tačan broj predmeta u koji je trebalo uložiti podnesak podnosioca ustavne žalbe sa navedenim nedostatkom. Sudovi nisu tako postupili, iako se radilo o podnesku sa otklonjivim nedostatkom. Iz tog razloga se neulaganje takvog podneska u predmet ne može smatrati izvinjavajućom okolnošću koja je onemogućila postupajućeg sudiju da blagovremeno izvrši uvid u tužiočev podnesak i oceni opravdanost njegovog zahteva za odlaganje ročišta zakazanog za 10. novembar 2006. godine. Bez ocene opravdanosti tužiočevog zahteva za odlaganje ročišta nije bilo moguće pravilno primeniti odredbu člana 296. stav 1. ZPP. Zato je preuranjeno i stanovište drugostepenog suda izraženo u rešenju Gž. 557/07 od 21. marta 2008. godine, o pravilnosti odluke prvostepenog suda da se tužba smatra povučenom.

9. Donošenjem rešenja da se tužba smatra povučenom bez prethodne provere postojanja zakonskog razloga za takvu odluku suda, podnosilac ustavne žalbe je onemogućen da se o njegovom pravu po podnetoj tužbi javno raspravi i odluči. Kod takvog činjeničnog i pravnog stanja stvari, Ustavni sud je, na temelju odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tog razloga, a saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništeno je rešenje Okružnog suda u Šapcu Gž. 557/07 od 21. marta 2008. godine i naloženo sada nadležnom Apelacionom sudu u Beogradu da u primerenom roku donese novu odluku po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda u Loznici P. 1451/05 od 10. novembra 2006. godine.

10. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti