Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu privatnih tužilaca i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak po privatnoj tužbi trajao je četiri godine i okončan je nastupanjem apsolutne zastarelosti, usled neefikasnosti suda i opstrukcije okrivljenog.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-452/2009
14.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Staniše Stamenkovića iz Vranja i Miodraga Milkovića iz Bujanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Staniše Stamenkovića i Miodraga Milkovića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bujanovcu u predmetu K. 207/04, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Staniša Stamenković iz Vranja i Miodrag Milković iz Bujanovca izjavili su 24. marta 2009. godine ustavnu žalbu protiv pravnosnažne presude Opštinskog suda u Bujanovcu K. 207/04 od 26. septebra 2008. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Opštinski sud u Bujanovcu propustio da okonča krivični postupak koji je vođen po privatnim tužbama podnosilaca ustavne žalbe u roku do nastupanja apsolutne zastarelosti; da je glavni pretres zakazan 36 puta, a održan samo četiri puta; da sud nije bez odugovlačenja vodio postupak, kao i da nije sprečio „zloupotrebu odbrane“.

Predložili su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Bujanovcu K. 207/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

- podnosilac ustavne žalbe Miodrag Milković je u svojstvu privatnog tužioca podneo Opštinskom sudu u Bujanovcu 14. septembra 2004. godine privatnu krivičnu tužbu protiv S.M. zbog krivičnog dela kleveta iz člana 92. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, u kojoj je istakao imovinskopravni zahtev u iznosu od 800.000,00 dinara, i predmet je zaveden pod brojem K. 207/04;

- podnosilac ustavne žalbe Staniša Stamenković je u svojstvu privatnog tužioca podneo Opštinskom sudu u Bujanovcu 10. decembra 2004. godine privatnu krivičnu tužbu protiv S.M. zbog krivičnog dela kleveta iz člana 92. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivičnog dela uvreda iz člana 93. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije u kojoj je istakao imovinskopravni zahtev u iznosu od 600.000,00 dinara i predmet je zaveden pod brojem K. 305/04;

- na glavnom pretresu od 1. marta 2005. godine u predmetu Opštinskog suda u Bujanovcu K. 207/04 odlučeno je da se sa ovim postupkom spoji postupak koji se pred istim sudom, protiv istog okrivljenog, vodi u predmetu K. 305/04;

- na glavni pretres koji je bio zakazan za 8. novembar 2005. godine nisu pristupila oba uredno obaveštena privatna tužioca zbog čega je istog dana Opštinski sud u Bujanovcu doneo rešenje K. 207/04 kojim je obustavio krivični posupak;

- privatni tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe su potom 15. novembra 2005. godine tražili povraćaj u pređašnje stanje koji predlog je rešenjem K. 207/04 od 8. februara 2006. godine odbijen;

- Okružni sud u Vranju je rešenjem od 22. avgusta 2006. godine uvažio izjavljene žalbe privatnih tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, ukinuo rešenje Opštinskog suda u Bujanovcu K. 207/04 od 8. februara 2006. godine i predmet vratio na ponovno odlučivanje;

- Opštinski sud u Bujanovcu je 29. novembra 2006. godine prihvatio predlog privatnih tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, za povraćaj u pređašnje stanje i zakazao glavni pretres za 13. februar 2007. godine;

- u periodu od 1. marta 2005. godine, kada je glavni pretres prvi put zakazan, do 26. septembra 2008. godine, kada je doneta presuda kojom je optužba odbijena, glavni pretres je zakazan 34 puta od kojih je četiri puta održan, a 30 puta nije;

- glavni pretres je najčešće odlagan, jer nije pristupao branilac okrivljenog koji je u većini slučajeva obaveštavao sud da nije u mogućnosti da pristupi zbog obaveza u drugim predmetima; takođe, jer okrivljeni nije želeo da iznese svoju odbranu bez prisustva branioca ili jer se iz zdravstvenih razloga nije odazivao pozivima suda ili, kada se odazivao, nije bio sposoban da iznese odbranu, zbog čega je u toku postupka obavljeno i medicinsko veštačenje okrivljenog, prema kome je ovaj bio sposoban da prisustvuje suđenju i prati njegov tok;

- tokom trajanja postupka, u par navrata je traženo izuzeće postupajućeg sudije;

- presudom Osnovnog suda u Bujanovcu K. 207/04 od 26. septembra 2008. godine, koja je postala pravnosnažna 25. decembra 2008. godine, odbijena je optužba protiv S.M. zbog dva krivična dela klevete iz člana 92. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivičnog dela uvreda iz člana 93. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, po privatnim krivičnim tužbama privatnih tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, od 14. septembra 2004. godine i od 10. decembra 2004. godine, usled nastupanja apsolutne zastarelosti za vođenje postupka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu privatnih tužilaca, podneli Opštinskom sudu u Bujanovcu 14. septembra 2004. godine, odnosno 10. decembra 2004. godine, privatne krivične tužbe protiv okrivljenog S.M, kao i da je optužba odbijena usled nastupanja apsolutne zastarelosti za vođenje postupka za krivična dela koja su bila predmet navedenih tužbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosioci ustavne žalbe ukazuju, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05 i 49/07) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da se krivični postupak pokreće po zahtevu ovlašćenog tužioca, a da je za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi ovlašćeni tužilac privatni tužilac (član 19. st. 1. i 2.); da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, a da je tužilac javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac (član 221. tač. 6) i 7)); da će presudu kojom se optužba odbija sud izreći, pored ostalog, ako se krivično gonjenje ne može preduzeti zbog zastarelosti ili neke druge okolnosti koja trajno isključuje krivično gonjenje (član 354. stav 1. tačka 3)).

Odredbom člana 60. stav 1. ZKP je propisano da oštećeni i privatni tužilac imaju pravo da u toku istrage ukažu na sve činjenice i da predlažu dokaze koji su od važnosti za krivičnu stvar i njihove imovinskopravne zahteve.

Odredbe čl. 201. do 212. ZKP uređuju pitanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku. Prema odredbi člana 201. stav 1. ZKP, imovinsko-pravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela raspraviće se na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak. Odredbama člana 206. ZKP propisano je, pored ostalog, da o imovinsko-pravnom zahtevu odlučuje sud (stav 1.) i da kad sud donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija ili kad rešenjem obustavi krivični postupak, uputiće ovlašćeno lice da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku (stav 3.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, Už - 261/2007 od 25. decembra 2008. godine, stav 6. i Už. 408/2008 od 9. jula 2009. godine, stav 6.), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu Ristić protiv Srbije od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ističe da se pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se o njegovim pravima i obavezama u tom postupku odlučuje. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv „Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije“ od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude Atanasova protiv Bugarske od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i Boris Stojanovski protiv „Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije“ od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosioci ustavne žalbe osporavaju trajanje krivičnog postupka u kome nisu bili optuženi, već su imali svojstvo privatnih tužilaca. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su u osporenom krivičnom postupku podnosioci ustavne žalbe istakli imovinskopravni zahtev, koji su u privatnim krivičnim tužbama od 14. septembra 2004. godine i od 8. decembra 2004. godine postavili i opredelili, iz čega nesumnjivo proizlazi da su jasno izrazili svoju nameru da traže naknadu štete prouzrokovanom povredom časti i ugleda.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci ustavne žalbe aktivno legitimisani za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene razumnog roka suđenja treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 14. septembra 2004. godine, odnosno 10. decembra 2004. godine, kada su privatni tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe podneli privatne krivične tužbe Opštinskom sudu u Bujanovcu, pa do 26. septembra 2008. godine, kada je doneta presuda K. 207/04 kojom je optužba odbijena zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Razumnost dužine trajanja postupka mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju, prvenstveno imajući u vidu sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe i postupanje nadležnih organa vlasti, kao i koja je važnost predmeta raspravljanja za podnosioca žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom krivičnom predmetu nije bilo posebno složenih pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao, a takođe ni kompleksnost činjeničnog stanja nije zahtevala da dokazni postupak traje duže vreme.

Podnosioci ustavne žalbe su nesumnjivo imali interes da sud u postupku koji su pokrenuli podnošenjem privatnih tužbi i u kojima su istakli i opredelili imovinskopravni zahtev, meritorno odluči.

Ustavni sud ocenjuje da su podnosioci ustavne žalbe svojim radnjama nisu doprineli dužem trajanju sudskog postupka. Pri tom, Ustavni sud je imao u vidu da podnosiocu ustavne žalbe, iako uredno obavešteni, nisu pristupili na glavni pretres zakazan za 8. novembar 2005. godine i da je usled toga krivični postupak bio obustavljen rešenjem Opštinskog suda u Bujanovcu K. 207/04. Međutim, podnosioci su odmah po prijemu navedenog rešenja (15. novembra 2005. godine) tražili povraćaj u pređašnje stanje, o kome je pravnosnažno odlučeno tek 29. novembra 2006. godine.

Ustavni sud nalazi da je do okončanja predmetnog postupka donošenjem presude kojom je odbijena optužba zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, došlo usled nedopustivog odugovlačenja postupka od strane prvostepenog suda. Ovaj zaključak nedvosmisleno proizlazi iz činjenice da za sve vreme trajanja postupka, dakle za četiri godine, koji rok se poklapao sa rokom nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivična dela koja su okrivljenom stavljena na teret, nije doneta nijedna presuda kojom bi bila rešena ova krivičnopravna stvar i kojom bi bilo odlučeno o imovinskopravnom zahtevu koji su podnosioci ustavne žalbe još u privatnoj tužbi istakli i opredelili. Glavni pretres je zakazan 34 puta, pri čemu je samo četiri puta održan. Glavni pretres 30 puta nije održan ili je odlagan, jer nije pristupao ili okrivljeni ili njegov branilac. Stoga Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnog suda ne može smatrati efikasnim i delotvornim. Usled jasno izražene opstrukcije od strane okrivljenog i njegovog branioca koju nadležni sud nije na odgovarajući način sprečio, došlo je, po oceni Ustavnog suda, do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog kgonjenja. Dužnost suda je da postupak sprovede bez odugovlačenja, da spreči zloupotrebu prava od strane učesnika u krivičnom postupku i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da se donošenjem odluka u razumnom roku obezbeđuje delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih ljudskih prava i sloboda i jača poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Budući da podnosioci ustavne žalbe nisu tražili naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti