Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na nepristrasan sud

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Povreda se sastoji u tome što je ista sudija učestvovala u donošenju odluka i u žalbenom i u revizijskom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Milan Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi D . J . iz Bora i Ž . S . iz Brestovačke Banje , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. novembra 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J . i Ž . S . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1290/13 od 9. aprila 2014. godine podnosiocima ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje, zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1290/13 od 9. aprila 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjav ljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 379/11 od 13. marta 2013. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J . iz Bora i Ž . S . iz Brestovačke Banje podneli su Ustavnom sudu, 15. januara 2015. godine, preko zajedničkog punomoćnika S. Đ, advokata iz Bora, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1290/13 od 9. aprila 2014. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 379/11 od 13. marta 2013. godine u drugom i trećem stavu izreke i presude Višeg suda u Zaječaru P. 3/10 od 28.07.2010. godine u odbijajućem delu izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je većem Vrhovnog kasacionog suda , koje je donelo osporenu revizijsku presudu , predsedavala sudija S . A, koja je bila i predsednik veća Vrhovnog suda Srbije koje je u istom predmetu donelo presudu Gž. 89/06 od 2. novembra 2006. godine; da je, i pored toga što nije učestvovala u donošenju presude koja se revizijom osporava, imenovana sudija bila u obavezi da se od postupanja po reviziji izuzme, s obzirom na to da je u presudi Gž. 89/06 od 2. novembra 2006. godine „stvorila“ određeni stav po pitanju prava podnosilaca ustavne žalbe na predmetnu naknadu, koji je osporenom revizijskom presudom kasnije „odbranila“; da, prema tome, podnosiocima ustavne žalbe nije sudio nepristrasan sud, u smislu člana 32. stav 1. Ustava; da se osporene presude zasnivaju na proizvoljnom zaključku da naknada koja je tražena tužbom ne predstavlja naknadu za upotrebu tehničkog unapređenja, koje pravo traje pet godina od početka primene, već potraživanje naknade štete koje zastareva za tri godine od saznanja za štetu i lice koje ju je prouzrokovalo; da je drugostepeni sud, pored toga što je potvrdio ocenu prvostepenog suda o zastarelosti dela predmetnog potraživanja, dodatno umanjio dosuđene iznose, uz neobrazloženi stav da se predmetna naknada može odmeriti samo po jednom od zakonskih osnova (stvaranje ušteda ili doprinos ostvarenoj dobiti poslodavca); da je, i pored toga što je obavljeno veštačenje na okolnost ostvarene dobiti tuženog, drugostepeni sud zaključio da bi takvo veštačenje bilo izuzetno kompleksno i skopčano sa nesrazmernim troškovima, te da ima mesta primeni člana 224. Zakona o parničnom postupku; da je napred iznete ocene drugostepenog suda Vrhovni kasacioni sud u celini prihvatio.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude u odbijajućem delu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Vrhovnog suda Srbije Gž. 89/06 od 2. novembra 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog R. „B .“ d.o.o. Bor i potvrđena presuda Okružnog suda u Zaječaru P. 3/02 od 22. decembra 2005. godine u stavu prvom njene izreke, dok je delimičnim usvajanjem žalbi stranaka navedena prvostepena presuda ukinuta u drugom i trećem stavu izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ove drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je presudom Okružnog suda u Zaječaru P. 3/02 od 22. decembra 2005. godine utvrđeno da metoda tužilaca D. J . i Ž . S, ovde podnosilaca ustavne žalbe, pod nazivom „Abrazivno-hemijska metoda odstranjivanja sulfata iz izmenjivačkih cevi gasnog izmenjivača (H 201 i V 23) Fabrike za proizvodnju sumporne kiseline (K2 i K3 u B .)“ i „Abrazivno-hemijska metoda odstranjivanja sulfata iz međucevnog prostora i valcnih i pregradnih ploča prilikom zamene izmenjivačkog snopa cevi gasnog izmenjivača H 201 Fabrike K3 u B.“ predstavlja tehničko unapređenje, u smislu internog akta tuženog i zakona; da je tuženi obavezan da tužiocima, na ime finansijskih efekata za navedeno tehničko unapređenje za 2000. godinu isplati iznos od 301.322 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. aprila 2001. godine do isplate, dok je preostali deo tužbenog zahteva odbijen kao neosnovan i obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka; da kako inovacija tužilaca ispunjava sve uslove iz člana 109. Zakona o patentima, tužioci, i po oceni Vrhovnog suda, kao autori spornog tehničkog unapređenja, uživaju zaštitu svojih pronalazačkih prava; da se, međutim, žalbama stranaka osnovano ukazuje da je u pogledu visine naknade štete i perioda za koji tužiocima pripada pravo na naknadu štete za korišćenje spornog tehničkog unapređenja tužilaca bez ugovora i plaćanja naknade, prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku; da je tužba podneta 3. jula 2002. godine ne samo za utvrđivanje povrede prava, već i za naknadu štete zbog povrede prava, s obzirom na to da je tehničko unapređenje tužilaca korišćeno bez ugovora i plaćanja naknade, protivno članu 107. Zakona o patentima, pa bi potraživanje naknade štete zbog svake pojedinačne povrede njihovih pronalazačkih prava, u okviru roka od pet godina, koliko traje autorskopravna zaštita, bilo zastarelo sve do 2. jula 1999. godine, ali ne i posle toga, jer potraživanje naknade štete zastareva za tri godine (član 376. Zakona o obligacionim odnosima).

Vrhovni sud Srbije je navedenu drugostepenu presudu doneo u veću sastavljenom od sudije S. A, kao predsednice veća, i sudija S . B . i S . Z, kao članova veća. Reviziju tuženog (protiv odbijajućeg dela) je isti sud, u veću sastavljenom od petoro sudija, odbio kao neosnovanu presudom Rev. 3125/07 od 5. decembra 2007. godine.

U ponovnom postupku, Viši sud u Zaječaru, koji je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo prvostepenu nadležnost Okružnog suda u Zaječaru u predmetnoj pravnoj stvari, doneo je presudu P. 3/10 od 28. jula 2010. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev i tuženog obavezao da tužiocima, na ime naknade štete zbog korišćenja njihovog tehničkog unapređenja bez ugovora i plaćanja naknade u periodu od 2. jula 1999. do 28. septembra 2002. godine, isplati ukupan iznos od 4.265.460 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose opredeljene u izreci, dok je preostali deo tužbenog zahteva odbijen kao neosnovan. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da kako je tužba za naknadu štete zbog korišćenja tehničkog unepređenja tužilaca bez ugovora i plaćanja naknade protivno članu 107. Zakona o patentima podneta 3. jula 2002. godine, to je potraživanje naknade štete zbog svake pojedinačne povrede njihovog pronalazačkog prava u okviru roka od pet godina, koliko traje autorskopravna zaštita, bilo zastarelo sve do 2. jula 1999. godine, ali ne i posle toga, s obzirom na to da potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od saznanja za štetu i učinioca, saglasno odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je, na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomske struke, sud utvrdio da visina štete koju su tužioci pretrpeli u periodu za koji potraživanje nije zastarelo (od 2. jula 1999. do 28. septembra 2002. godine) iznosi ukupno 4.265.460 dinara, i to po osnovu uštede u iznosu od 2.897.267 dinara i po osnovu učešća u dobiti u iznosu od 1.368.193 dinara, koji je utvrđen na godišnjem nivou, saglasno članu 232. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog.

Odlučujući o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Višeg suda u Zaječaru P. 3/10 od 28. jula 2010. godine, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 379/11 od 13. marta 2013. godine: u stavu I izreke odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocima isplati iznos od 2.897.267 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2002. godine pa do isplate; u stavu II izreke odbio žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za isplatu iznosa od još 2.370.330 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose; u stavu III izreke preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je tuženi obavezan da tužiocima isplati iznos od ukupno 1.368.193 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose, tako što je taj deo tužbenog zahteva odbijen.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je sporni odnos, po svojoj prirodi, podoban da se kvalifikuje kao odnos štetnika i oštećenika, s obzirom na to da je tuženi, suprotno članu 107. Zakona o patentima, pristupio ekonomskom iskorišćavanju tehničkog unapređenja tužilaca, tako što je bez ugovora o visini novčane naknade započeo primenu njihovog tehničkog unapređenja u proizvodnom procesu; da pošto je prvostepeni sud tužiocima dosudio naknadu štete po osnovu uštede koju je tuženi ostvario u svom poslovanju zahvaljujući ekonomskom iskorišćavanju tehničkog unapređenja, to nije bilo osnova da se tužiocima dosudi i novčani iznos i na ime doprinosa tehničkog unapređenja u dobiti tuženog, jer se jezičkim tumačenjem odredbe člana 96. stav 2. Zakona o patentima dolazi do nesumnjivog zaključka da se naknada određuje bilo putem uštede bilo putem dobiti, a nikako po oba merila, jer bi to vodilo dvostrukoj naknadi po istom osnovu; da bi, sve i da se ne prihvati jezičko značenje navedene odredbe Zakona o patentima i da se pođe od toga da tužioci imaju pravo na naknadu prema doprinosu njihovog tehničkog unapređenja i u uštedi i u dobiti, u tom slučaju bilo nužno sprovesti opsežno veštačenje, kako bi se utvrdila uzročno-posledična veza između primene tehničkog unapređenja i ostvarene uštede i dobiti; da kako bi izvođenje tog dokaza bilo skopčano sa nesrazmernim troškovima i ishod veštačenja bio neizvestan u pogledu postizanja potpune izvesnosti o predmetu veštačenja, to je drugostepeni sud stao na stanovište da se visina naknade štete ima odmeriti prema članu 224. Zakona o parničnom postupku, te da dosuđeni iznos od 2.897.267 dinara predstavlja pravičnu novčanu naknadu koju je tuženi dužan da plati tužiocima.

Vrhovni kasacioni sud je u veću sastavljenom od sudija S . A, kao predsednika veća, i sudija B . A . i S . Z, kao članova veća, doneo osporenu presudu Rev. 1290/13 od 9. aprila 2014. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv st. II i III izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 379/11 od 13. marta 2013. godine . U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci tužbu za naknadu štete zbog korišćenja njihovog tehničkog unapređenja bez ugovora i plaćanja naknade podneli 3. jula 2002. godine, pa kako prava autora tehničkog unapređenja traju pet godina od početka primene, saglasno članu 109. Zakona o patentima, a pravo na potraživanje naknade štete, saglasno članu 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zastareva za tri godine, to je delimično osnovan prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tuženog, zbog čega je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužilaca za traženi iznos za period od 28. septembra 1997. do 2. jula 1999. godine; da kako je u konkretnom slučaju tužiocima priznato pravo na tehničko unapređenje, to oni imaju samo pravo na dosuđeni iznos na ime uštede od 2.897.267 dinara, na osnovu člana 109. Zakona o patentima; da se tužioci kao revidenti upućuju na obrazloženje pobijane presude u odbijajućem delu, na osnovu odredbe člana 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama osnovnog teksta Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost ( isključenje) ako je u istom predmetu sudelovao u postupku posredovanja ( medijacije), u postupku pred nižim sudom ili drugim organom, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici ( član 66. stav 1. tačka 6)); da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost ( izuzeće) (član 66. stav 2.) .

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je počeo da se primenjuje 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da se u članu 66. stav 1. tačka 6) reč „sudelovao“ zamenjuje rečju „učestvovao“, a reči „postupku pred nižim sudom ili drugim organom“ zamenjuju rečima „donošenju odluke koja se pobija“ ( član 13. stav 2.); da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona ( član 55. stav 1.) .

Odredbama Zakona o patentima („Službeni list SRJ“, br. 15/95, 35/95 i 28/96 ), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da se pronalaskom iz radnog odnosa, pored ostalog, smatra pronalazak koji zaposleni stvori izvršavajući svoje redovne radne obaveze, ili posebno naložene zadatke vezane za naučno-tehničko istraživanje i razvoj, kao i pronalazak koji nastane u izvršavanju ugovora o istraživačkom radu zaključenog s poslodavcem (član 95. tačka 1)) ; da a ko je pronalazak iz radnog odnosa zaštićen na ime poslodavca, pronalazaču pripadaju moralna prava u vezi s tim pronalaskom, kao i pravo na naknadu zavisno od efekta ekonomskog iskorišćavanja pronalaska (član 96. stav 2.); da se k riterijumi za utvrđivanje visine naknade i način i vreme plaćanja naknade određuju opštim aktom, ugovorom kojim se uređuje radnopravni odnos između poslodavca i zaposlenog ili posebnim ugovorom koji poslodavac i pronalazač zaključe povodom konkretnog pronalaska, da u slučaju spora o visini, načinu i vremenu plaćanja naknade odlučuje sud, na zahtev pronalazača ili poslodavca, uzimajući u obzir doprinos tog pronalaska povećanju dobiti, odnosno stvaranju ušteda preduzeću (član 99. st. 1. i 2.); da k orišćenje pronalaska iz radnog odnosa ne može otpočeti pre regulisanja pitanja naknade iz člana 99. ovog zakona, odnosno pre pravnosnažnosti odluke nadležnog suda (član 107.); da se n a tehničko rešenje koje u pogledu novosti i inventivnog nivoa ne ispunjava uslove iz čl. 6. i 9. ovog zakona, a kojim se postiže povećanje produktivnosti rada, poboljšanje kvaliteta proizvoda, ušteda materijala, ušteda energije, bolje iskorišćavanje mašina ili instalacija, poboljšanje tehničke kontrole proizvoda, poboljšanje zaštite na radu ili poboljšanje zaštite i unapređenje životne sredine (tehničko unapređenje) shodno primenjuju odredbe ovog zakona o pronalascima iz radnog odnosa, s tim što prava autora tehničkog unapređenja traju pet godina od početka primenjivanja (član 109.).

Odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo.

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga, konstatovao da podnosioci ustavne žalbe najpre ukazuju da Vrhovni kasacioni sud, koji je odlučivao o njihovoj reviziji, nije bio nepristrasan na način kako to garantuje član 32. stav 1. Ustava, a potom i na proizvoljnost pravnih zaključaka Apelacionog suda u Beogradu i Vrhovnog kasacionog suda, koji su posledično doveli do pogrešne primene merodavnog materijalnog prava.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred utvrđenog stava prema strankama, pri čemu se postojanje nepristrasnosti ceni primenom subjektivnog i objektivnog testa (videti presudu Piersack protiv Belgije od 1. oktobra 1982. godine, stav 30.). Testom subjektivne nepristrasnosti ispituje se ponašanje konkretnog sudije, odnosno postojanje ličnih predrasuda sudije koji je postupao/odlučivao u određenom predmetu, dok se testom objektivne nepristrasnosti utvrđuje da li je sud, između ostalog i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije za isključenje opravdane sumnje u njegovu nepristrasnost (videti presude Fey protiv Austrije, od 24. februara 1993. godine, stav 30. i Wettstein protiv Švajcarske, od 21. decembra 2000. godine, stav 42.). Kroz test objektivne nepristrasnosti mora se utvrditi da li, nezavisno od ponašanja određenog sudije, postoje činjenice koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost suda, pri čemu mišljenje podnosioca jeste važno, ali ne i odlučujuće. Ono što je bitno jeste da li se sumnja podnosioca može smatrati objektivno opravdanom (videti pomenutu presudu Wettstein protiv Švajcarske). Takođe, prema praksi ESLjP, činjenica da je određeni sudija imao različite procesne uloge u pojedinim fazama postupka može u određenim okolnostima dovesti u pitanje nepristrasnost suda, što se ocenjuje u svakom konkretnom slučaju.

Podnosioci ustavne žalbe nisu doveli u pitanje subjektivnu nepristrasnost sudije S. A, već su osporili sastav veća Vrhovnog kasacionog suda, iz razloga što je imenovana sudija bila predsednica žalbenog veća Vrhovnog suda Srbije, koje je u istoj pravnoj stvari ranije donelo presudu Gž. 89/06 od 2. novembra 2006. godine. S tim u vezi, Ustavni sud je osnovanost navoda ustavne žalbe ispitivao primenom objektivnog testa.

Ustavni sud konstatuje da su odredbama člana 66. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine (u daljem tekstu: ZPP) bili propisani razlozi za isključenje sudija, dok je stavom 2. istog člana bio predviđen razlog za izuzeće sudija koji je relativnog karaktera - postojanje okolnosti koje dovode u sumnju nepristrasnost sudije, u kom slučaju se ocena postojanja razloga za izuzeće vrši prema objektivnim merilima. Dakle, cilj pomenutih zakonskih odredaba bio je otklanjanje sumnji u nepristrasnost suda, u vezi sa čime se izjasnio i ESLjP, smatrajući da se radi o pitanju poverenja koje sudovi moraju uživati u javnosti u demokratskom društvu (videti presudu Castillo Algar protiv Španije, od 28. oktobra 1998, stav 45.).

Odredbom člana 66. stav 1. tačka 6) osnovnog teksta ZPP je bilo izričito propisano da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost ako je u istom predmetu sudelovao u postupku pred nižim sudom. Međutim, izmenama ZPP, koje su počele da se primenjuju 29. decembra 2009. godine, i to i na postupke koji su započeti pre navedenog datuma (dakle i na predmetni parnični postupak), navedeni razlog za isključenje je u određenoj meri „ublažen“ i relativizovan, tako što je učestvovanje u postupku pred nižim sudom zamenjeno učestvovanjem u donošenju odluke koja se pobija. S obzirom na to da je predmetni revizijski postupak, u kome je predsednik veća Vrhovnog kasacionog suda bila sudija S. A, vođen po noveliranim odredbama ZPP iz 2009. godine, Ustavni sud konstatuje da činjenica da je imenovana sudija bila i predsednik žalbenog veća Vrhovnog suda Srbije, u postupku donošenja presude Gž. 89/06 od 2. novembra 2006. godine, nije bila razlog za njeno isključenje iz postupka odlučivanja o reviziji podnosilaca ustavne žalbe, ali da je to svakako okolnost koja je mogla dovesti u sumnju njenu nepristrasnost. Kao što je već izneto, u takvom slučaju se ocena postojanja razloga za izuzeće vrši prema objektivnim merilima, pri čemu mišljenje podnosioca ustavne žalbe jeste važno, ali ne i odlučujuće.

Ustavni sud polazi od toga da je presudom Gž. 89/06 od 2. novembra 2006. godine nekadašnji Vrhovni sud Srbije, kao žalbeni sud, u veću sastavljenom od troje sudija, pored ostalog, ukinuo presudu Okružnog suda u Zaječaru P. 3/02 od 22. decembra 2005. godine u drugom stavu izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da je sudija S. A . bila predsednica veća Vrhovnog suda Srbije koje je donelo navedenu drugostepenu presudu čini objektivno opravdanom sumnju podnosilaca ustavne žalbe da je imala formiran stav o osnovanosti njihovog tužbenog zahteva i pre nego što je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 379/11 od 13. marta 2013. godine postala predmet ocene po reviziji, pred većem Vrhovnog kasacionog suda čija je predsednica takođe bila sudija S . A. Naime, u obrazloženju presude Gž. 89/06 od 2. novembra 2006. godine, Vrhovni sud Srbije je, u formi obavezujućeg naloga za prvostepeni sud, izneo eksplicitan stav da je ekonomskim iskorišćavanjem pronalaska, čiji su autori podnosioci ustavne žalbe, bez prethodno zaključenog ugovora o naknadi, u smislu člana 99. tada važećeg Zakona o patentima, tuženi podnosiocima ustavne žalbe pričinio materijalnu štetu, koja se može potraživati u subjektivnom roku iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa kako je tužba u predmetnoj pravnoj stvari podneta 3. jula 2002. godine, to su potraživanja podnosilaca ustavne žalbe dospela do 2. jula 1999. godine zastarela. Navedeni stav je docnije doslovce interpretiran i primenjen kako u obrazloženjima osporenih nižestepenih presuda (presude Višeg suda u Zaječaru P. 3/10 od 28. jula 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu), tako i u obrazloženju osporene revizijske presude. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je okolnost da je o reviziji podnosilaca ustavne žalbe odlučivala sudija koja je u istom postupku ranije bila predsednik žalbenog veća uticala da se na strani podnosilaca ustavne žalbe pojave objektivni razlozi za sumnju u nepristrasnost revizijskog suda u pogledu njegovog sastava. Od posebnog značaja je i činjenica da je u oba slučaja, tačnije i kod donošenja presude Gž. 89/06 od 2. novembra 2006. godine i kod donošenja osporene revizijske presude, stav o osnovanosti tužbenog zahteva bio nepovoljan za podnosioce ustavne žalbe (slično stanovište je Ustavni sud izrazio u Odluci Už-10486/2013 od 15. septembra 2015. godine). U vezi sa napred iznetim, Ustavni sud ukazuje da je u presudi ESLjP Šorgić protiv Srbije, od 3. novembra 2011. godine, okolnost da je isti sudija učestvovao u donošenju odluke Okružnog suda, kojom je ukinuta prvostepena presuda i predmet vrać en na ponovni postupak, kao i odluke Vrhovnog suda, kojom je revizija podnosioca predstavke odbijena, pri čemu su se obe odluke odnosile na raskid (dela) predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, ocenjena kao opravdana sumnj a u odsustvo nepristrasnosti sudij e, koja se mo že smatrati objektivno opravdan om (st. 69. i 70.). U presudi Golubović protiv Hrvatske, od 27. novembra 2012. godine, okolnost da je isti sudija u dva odvojena, ali činjenično i pravno povezana postupka, prvo učestvovao u donošenju prvostepene presude koja je bila ukinuta, a zatim u drugom postupku u donošenju drugostepene presude, bila je dovoljna da ESLjP utvrdi povredu prava na pravično suđenje. ESLjP je ocenio da je bez uticaja okolnost da sudija nije učestvovao u donošenju odluke pobijane žalbom, budući da je već imao oblikovan stav o osnovanosti zahteva (stav 57.).

Sledom izloženog, Ustavni sud je zaključio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 379/11 od 13. marta 2013. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na nepristrasan sud, Ustavni sud nije ispitivao ostale navode podnosilaca ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje. Ustavni sud posebno skreće pažnju da svojom odlukom ni na koji način ne prejudicira buduću odluku revizijskog suda.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na nepristrasan sud

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti