Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi smetanja poseda, koji je trajao 12 godina i devet meseci. S obzirom na nerazumnu dužinu postupka, dosuđena je naknada nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić , dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Lj . iz Beograda, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Lj . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16167/14 (inicijalno predmet P. 1686/04 ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Lj . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu , 26. maja 201 7. godine, preko punomoćnika B.Lj.A, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16167/14 od 6. aprila 2016. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 11419/16 od 17. marta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parnič nom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16167/14 (inicijalno predmet P. 1686/04 ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu), zajemčenih odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje na to da je spor radi smetanja poseda, koji je vodio u svojstvu tužioca , protiv tuženih T.Ć, „T.Ć. preduzetnik, rušenje objekata iskop i prevoz materijala S .R.“, I .N. i N.R, započet 2004. godine, a da je pravnosnažno okončan marta 2017. godine, te da sudovi nisu imali objektivnih razloga za to da odugovlače postupak na ovaj način. Podnosilac dalje ukazuje na to da je prvo prvostepeno rešenje doneto posle pet godina od podnošenja tužbe, ali da je ono, posle više vraćanja predmeta radi ispravke i dopune od strane drugostepenog suda, posle četiri godine ukinuto, te da ni ponovni prvostepeni postupak nije okončan hitno, već nakon još tri godine. Smatra da sama dužina trajanja ovog spora nedvosmisleno ukazuje na trajanje parničnog postupka van granica razumnog roka, te na povredu označenog ustavnog prava. Navedena rešenja podnosilac osporava zbog povrede prava na pravično suđenje, tvrdeći da sudovi nisu pravilno utvrdili činjenično stanje, niti pravilno ocenili izvedene dokaze, pa je njegov tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen zato što, zapravo , nisu mogli sa sigurnošću da utvrde ko je izveo smetanje poseda. Istovremeno, smatra da je „nepravedno osuđen“ na plaćanje i onih troškova koji nisu bili nužni za vođenje parnice. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene odluke i podnosiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku utvrdi pravo na naknadu štete u iznosu od 1.000 evra.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 16167 /14 Prvog osnovnog suda u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tuži lac, podneo je 8. juna 200 4. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužen ih: Ć.T, Preduzeća „K.“ iz Sopota, N.I. i N. R, zbog smetanja poseda, sa predlogom za izdavanje privremene mere. U tužbi je navedeno da su ga tuženi ometa li u mirnom korišćenju njive, vlasništvo njegovog oca, koju on godinama obrađuje, ka tastarske parcele … KO V, na taj način što su nekoliko dana, počevši od 15 . maja 200 4. godine, srušili 11 drvenih stubova sa betonskom stopom duž zapadne strane parcele i delimično novoformiranim putem zauzeli ovu kat. parcelu u površini od 15m2 , te da se tuženima nalaže da u roku od osam dana od dana prijema rešenja uspostave pređašnje stanje. Istovremeno je traženo određivanje privremene mere kojom će se naložiti tuženima da odmah, najdalje u roku od 24 časa, uklone postavljeni tucanik sa parcele i da vrate drvene stubove uz međnu granicu. Povodom tužbe je formiran predmet P. 1686/04. Postupajući sudija je 7. februara 2005. godine dao naredbu da se tužilac pozove odmah radi uviđaja, a dopisom od 13. maja 2005. godine tuženima dostavio tužbu na odgovor. Prvo ročište u ovoj pravnoj stvari je zakazano za 8. jun 2005. godine.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda P. 1686/04 od 8. jula 2009. godine, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca i konstatovano da je tužba tužioca u odnosu na četvrtotuženog povučena, bilo je zakazano 22 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 12 održano. U toku dokaznog postupka saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i osam svedoka, izvršeno više suočenja između stranaka i svedoka, izvršena dva uviđaja tokom 2005. i 2008. godine, sprovedeno veštačenje preko sudskog veštaka geodetske struke, pribavljen izveštaj Opštine Sopot povodom registrovane delatnosti prvotuženog kao preduzetnika i pročitani drugi pismeni dokazi. U ovom delu postupka je tužilac 8. maja 2005. godine povukao tužbu u odnosu na četvrtotuženog, a podneskom od 20. decembra 2006. godine je uredio tužbu i drugotuženog označio kao S. r . „S .“, preduzetnik prvotuženi T.Ć. iz Ralje, ali je Opštinski sud na zapisniku sa ročišta održanog 18. decembra 2007. godine doneo rešenje, na predlog punomoćnika prvotuženog , da se ne dozvoljava subjektivno preinačenje tužbe. Razlozi za neodržavanje ročišta bili su: jednom izostanak uredne dostave poziva punomoćniku tužioca, štrajk administrativnih radnika, evakuacija zbog dojave o postavljenoj bombi, sprečenost veštaka da prisustvuje, izostanak odgovora traženog od Opštine Sopot, te izostanak uredne dostave poziva nekom od tuženih.

Protiv rešenja Opštinskog suda P. 1686/04 od 8. jula 2009. godine, punomoćnik tužioca je izjavio žalbu 2. marta 2010. godine. Na predlog prvotuženog od 1. februara 2010. godine radi ispravke rešenja, sada nadležni Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 16820/10 od 25. juna 2010. godine ispravio navedeno prvostepeno rešenje.

U postupku po žalbi, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 27112/10 od 25. maja 2011. godine vratio spise predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, s obzirom na to da je u uvodu rešenja , između ostalih, kao tuženi navedeno Preduzeće „K.“ iz Sopota, a u izreci rešenja umesto njega S. r . „S .“.

Rešenjem Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 16820/ 10 od 30. septembra 201 1. godine je ispravljeno prvostepeno rešenje u stavu prvom izreke tako što je umesto S. r . „S .“ označeno Preduzeće „K .“ iz Sopota.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14712/11 od 12. septembra 2012. godine , ponovo, vratio spise predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud propustio da povodom predloga tužioca o određivanju privremene mere, istaknutom uz tužbeni zahtev od 8. juna 2004. godine, donese odluku.

Dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16820/10 od 11. decembra 2012. godine je odbijen predlog tužioca o određivanju privremene mere , kao neosnovan. Naredba za otpremanje spisa drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi data je 26. marta 2013. godine.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4906/13 od 2 8. avgusta 2014. godine ukinuo rešenje Trećeg o pštinskog suda u Beogradu P. 1686/04 od 8. jula 2009. godine, ispravljeno rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16820/10 od 25. juna 2010. godine i P. 16820/10 od 30. septembra 2011. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je dobio novi broj P. 16167/14, a prvo ročište je zakazano za 3. decembar 2014. godine.

Do zaključenja glavne rasprave 6. aprila 2016. godine, u ponovnom prvostepenom postupku, bilo je zakazano 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su tri održana. U dokaznom postupku su pročitani pismeni dokazi i iskazi iz spisa predmeta, te pribavljeni dokazi povodom rešavanja pitanja da li se radi o subjektivnom preinačenju tužbe ili označavanju tačnog poslovnog imena drugotuženog. Razlozi za neodržavanje devet ročišta bili su: tri puta je izostala uredna dostava poziva za nekog od tuženih, jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom zbog štrajka advokata, jer nije pozvan drugotuženi i tri puta jer su se spisi nalazili u Višem sudu u Beogradu radi rešavanja o povredi prava na suđenje u razumnom roku po predlogu prvotuženog.

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16167/14 od 6. aprila 2016. godine je utv rđeno da je tužba u odnosu na četvrtotuženog povučena, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za smetanje poseda na način bliže opisan u izreci rešenja, te obavezan tužilac da prvotuženom i drugotuženom solidarno nadoknadi troškove parničnog postupka. Protiv navedenog rešenja je tužilac izjavio žalbu 3. oktobra 2016. godine.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 11419/16 od 17. marta 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16167/14 od 6. aprila 2016. godine, te odbio njegov zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka. Punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žal be, navedeno rešenje je uručeno 27. aprila 201 7. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP iz 2004 .) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/ 13 – Odluka US i 55/ 14) (u daljem tekstu: ZPP iz 20 11.).

Zakonom o parničnom postupku, koji je važio u vreme započinjanja parničnog postupk a, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) i da će pri određivanju rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja poseda sud uvek obraćati pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 440.) . Sadržinski slične odredb e sa naveden im odredb ama, koj e se odnos e na efikasno postupanje parničnog suda i potrebu hitnog rešavanja sp orova zbog smetanja državine imaju i ZPP iz 2004. godine i ZPP iz 2011. godine .

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom započet 8. juna 200 4. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 17. marta 201 7. godine, donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 1 1419/16, koje je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručeno 27. aprila 201 7. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o 12 godina i d evet mesec i.

Imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja predmeta po tužbi zbog smetanja poseda, navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak svakako nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio posebno činjenično složen, ali da je procesno bio usložnjen pitanjem da li se radi o subjektivnom preinačenju tužbe ili ne, a kod pitanja označavanja drugotuženog, odnosno nemogućnošću da se izvrši uredna dostava poziva drugotuženom zbog spornog naziva i adrese.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavn e žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako ima o legitiman interes da se ovaj spor, inače hitan po svojoj prirodi, okonča u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u izvesnoj meri doprine o dužini trajanja postupka , time što nije kod podnošenja tužbe raspolagao tačnim imenom i adresom drugotuženog, koga ni kasnije u postupku nije uspevao tačno da označi u nedostatku informacija gde je registrovana njegova delatnost.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena ipak su dali nadležni prvostepeni sudovi. Bez obzira na hitnost u rešavanju ovih sporova, postupanje po tužbi sud je započeo tek nakon osam meseci od podnošenja tužbe, a prv o ročište je zakazao posle godinu dana . Takođe, prvostepeni sud je tek posle pet godina i mesec dana doneo prvo prvostepeno rešenje, koje je, najpre, po žalbi prvotuženog ispravio, a zatim još dva puta, po nalogu drugostep enog suda, ispravljao rešenje, odnosno donosio dopunsko rešenje jer nije odlučio o privremenoj meri. Iz ovih razloga je prvi žalbeni postupak trajao čak četi ri godine i pet meseci. Ni ponovni prvostepeni postupak, vođen nakon ukidanja prvost epenog rešenja, nije hitno pravosnažno okončan, već posle još skoro tri godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16167/14 (inicijalno predmet P. 1686/04 ranijeg Trećeg opštinskog suda u Beogradu). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka , njegovu složenost i doprinos podnosioca . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca iz ustavne žalbe, koji su zapravo ponovljeni razlozi iz žalbe protiv prvostepene presude, ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih rešenja povodom glavne stvari i troškova postupka.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih rešenja, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u posedovnoj parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti