Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Usvaja se ustavna žalba i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko jedanaest godina. Do dugog trajanja došlo je zbog neefikasnosti prvostepenog suda, višestrukog ukidanja presuda i kašnjenja u dostavljanju odluka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić , zamenik predsednika Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Laslo Tibora iz Kanjiže, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Laslo Tibora i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kanjiži u predmetu P. 330/07, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Laslo Tibor iz Kanjiže je 5. juna 2012. godine, preko punomoćnika Dušana Kliska, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 973/10 od 27. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na delotvorno pravn o sredstvo, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kanjiži u predmetu P. 330/07.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom revizijskom odlukom Vrhovni kasacioni sud grubo povredio ustavnim odredbama zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, kao i na delotvorni pravni lek, time što je našao da je raniji Okružni sud u Subotici navodno pravilno postupio kada je primenjujući kriterijume iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima preinačio prvostepenu presudu u pogledu visine dosuđene naknade materijalne i nematerijalne štete, tako što je dosuđeni iznos umanjio za stepen u kome je ranije zdravstveno stanje tužioca doprinelo nastanku konačnih posledica, tj. za 50%; da je ovakva odluka doneta nesumnjivo pristrasnom interpretacijom izvedenih dokaza, koji su i drugostepenom i revizijskom sudu bili stavljeni na raspolaganje, jer je „potpuna i apsolutna izmišljotina“ da je tužiočevo „ranije zdravstveno stanje“ imalo bilo kakvog uticaja na povređivanje na radu; da je Vrhovni kasacioni sud propustio da pravično i nepristrasno oceni aspekt bitne povrede postupka na koji je ukazano u reviziji, a koja se ogleda u protivurečnostima između obrazloženja osporene presude u vezi sadržine isprava koje su prezentirane sudu i stvarne sadržina tih isprava. U ustavnoj žalbi je takođe navedeno da je u parničnom postupku koji je podnosilac vodio povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je prvostepena presuda doneta posle skoro sedam godina od podnošenja tužbe, a prvostepeni sud je revizijsku presudu koju je primio u januaru 2011. godine dostavio punomoćniku podnosioca tek na njegov poseban zahtev – 8. maja 2012. godine. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocu povređena navedena ustavna prava, te da odredi da se otklone štetne posledice revizijske presude u roku od 30 dana, kao i da se podnosiocu dosude troškovi postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, pismenog izjašnjenja Osnovnog suda u Senti u vezi trajanja osporenog postupka iznetog u odgovoru Ustavnom sudu od 16. oktobra 2014. godine, kao i uvidom u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Kanjiži P. 330/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 28. decembra 2001. godine podneo Opštinskom sudu u Kanjiži tužbu protiv tuženog AD „Potisje“ iz Kanjiže radi izdavanja prijave o povredi na radu, utvrđivanja protivzakonitosti rešenja AD „Potisje“ iz Kanjiže broj 01-12-5-III/314 od 3. septembra 2001. godine o prestanku radnog odnosa i radi naknade štete.

Opštinski sud u Kanjiži je održao ročište 12. februara 2002. godine na kome je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 468/2001 kojom je tužbeni zahtev delom odbacio, a delom odbio, i koja je dostavljena tužiocu 21. maja 2002. godine.

Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 30. maja 2002. godine.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Subotici je rešenjem Gž. 144/02 od 21. juna 2002. godine ukinuo prvostepenu presudu i delom odbacio tužbu, a delom vratio na ponovni postupak.

Parnični postupak je nastavljen pred novim predsednikom sudskog veća na ročištu održanom 4. decembra 2002. godine.

U toku 2003. godine spisi su dva meseca (od 22. januara do 26. marta) bili u Okružnom sudu u Subotici radi uvida, a zakazana su četiri ročišta (15. januara, 6. juna, 3. jula i 25. septembra 2003. godine), od kojih je jedno odloženo, jer uredno pozvani svedoci nisu pristupili, a na tri održana ročišta sud izveo dokaze saslušanjem većeg broja svedoka.

Na predlog tužioca, Opštinski sud u Kanjiži je rešenjem od 31. oktobra 2003. godine odredio veštačenje putem veštaka finansijske struke D. P, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 31. marta 2004. godine.

Na sledećem ročištu održanom 10. juna 2004. godine sud je odredio veštačenje na okolnost nematerijalne štete, o kome će rešenje doneti naknadno. Rešenjem od 20. jula 2004. godine određeno je navedeno veštačenje putem sudskog veštaka neuropsihijatra G. I. P, sa zadatkom da utvrdi stepen povređivanja tužioca, kao i trajanje i intenzitet straha nakon povređivanja. Tužilac je podneskom od 23. avgusta 2004. godine predložio veštačenje veštaka ortopeda traumatologa M. V. na okolnost smanjenja opšte životne aktivnosti i pretrpljenih bolova.

Veštak neuropsihijatar G. I. P. je dostavio nalaz i mišljenje 31. avgusta 2004. godine, a zatim je predmet stavljen u evidenciju do novembra 2004. godine.

Nakon toga, postupak je nastavljen pred trećim predsednikom sudskog veća koji je 20. decembra 2004. godine doneo rešenje o određivanju veštačenja veštaka ortopeda traumatologa M. V, a koji je nalaz i mišljenje dostavio sudu 4. februara 2005. godine.

Na ročištima 5. aprila i 4. maja 2005. godine saslušani su svi napred navedeni veštaci, kao i veštak prof. dr N. M, koji je učestvovao u sačinjavanju nalaza Medicinskog odbora Medicinskog fakultete u Novom Sadu od 23. marta 2004. godine u predmetu istog suda K. 47/03, koji je sudu dostavio tužilac, a u kome je iznet stav o tome da li se kod tužioca radi o povredi na radu ili ne, te da li je invalidnost tužioca nastala usled bolesti ili povređivanja na radu.

Opštinski sud u Kanjiži je zatim, na predlog tuženog, kome se tužilac protivio, rešenjem od 11. maja 2005. godine, odredio veštačenje Instituta za medicinu rada „dr Dragomir Karajović“ iz Beograda (u daljem tekstu: Institut) na okolnost da li se u konkretnom slučaju radi o povredi na radu ili ne.

Prvostepeni sud je urgirao postupanje Instituta 8. jula 2005. godine, 5. oktobra 2005. godine, 5. januara 2006. godine, rešenjem od 3. februara 2006. godine izrekao Institut novčanu kaznu zbog nepostupanja po nalogu za veštačenje i ponovo urgirao za postupanje dopisom od 8. avgusta 2006. godine, da bi 7. septembra 2006. godine Institut dostavio sudu mišljenje i zaključak.

Prvostepeni sud je, zatim, zakazao ročišta 4. oktobra i 15. novembra 2006. godine i 17. januara 2007. godine, da bi tek posle izrečene novčane kazne prisustvo veštaka Instituta radi saslušanja bilo obezbeđeno na ročištu 17. januara 2007. godine, kada je prvostepeni sud zaključio glavnu raspravu.

Drugom presudom Opštinskog suda u Kanjiži donetom u osporenom postupku P. 245/2002 od 17. januara 2007. godine tužbeni zahtev je odbijen u celini i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove postupka.

Žalbu protiv navedene presude tužilac je izjavio 2. marta 2007. godine, a Okružni sud u Subotici je rešenjem Gž. 486/08 od 30. novembra 2007. godine usvojio žalbu tužioca, ukinuo presudu i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje, jer je našao da „prvostepenom presudom nisu utvrđene sve bitne činjenice, a u vezi utvrđenih činjenica dati su nerazumljivi razlozi zbog čega se prvostepena presuda ne može ispitati sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava“.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Kanjiži održano je pet ročišta (5. februara, 19. marta, 17. aprila, 29. maja i 2. jula 2008. godine) i doneta presuda P. 330/2007 od 2. jula 2008. godine, kojom je tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade, naknadu buduće štete zbog izmakle koristi isplatom mesečne rente, naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, zbog pretrpljenih fizičkih bolova i zbog pretrpljenog straha delimično usvojen, a delimično (u manjem delu) odbijen.

Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 24. septembra 2008. godine.

Rešavajući o žalbi tuženog, Okružni sud u Subotici je, nakon rasprave održane na osnovu člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku, doneo presudu Gž. 1157/08 od 20. marta 2009. godine, kojom je žalbu delimično usvojio i preinačio presudu Opštinskog suda u Kanjiži, tako što je tužbeni zahtev za isplatu mesečne rente odbio u celosti, a tužbeni zahtev za isplatu naknade drugih vidova materijalne i nematerijalne štete dosudio u umanjenim iznosima u odnosu na prvostepenu presudu. U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi da je činjenice u vezi zdravstvene situacije tužioca taj sud utvrdio iz pismene dokumentacije priključene spisu, nalaza veštaka medicinske struke, ali i izjave samog tužioca, o čemu se u obrazloženju daju iscrpni navodi. Takođe se navodi da se utoliko ne mogu prihvatiti navodi žalbe o tome da je šteta koju je tužilac trpeo zbog spornog događaja isključivo rezultat njegove bolesti, a ne može se prihvatiti ni navod tužioca da je rezultat isključive povrede na radu; da je zapravo reč o delovanju dva uzroka od kojih je jedan, ranija bolest, a drugi podizanje teškog tereta prilikom izvođenja radnog zadatka; da je utoliko sud stanovišta da su oba ova uzroka podjednako doprinela nastaloj šteti, pa je sve vidove dosuđene štete prepolovio, ceneći da je doprinos oba uzroka podjednak.

Protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž. 1157/08 od 20. marta 2009. godine tužilac i tuženi su izjavili revizije 8. maja, odnosno 11. maja 2009. godine, koje je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Rev. 973/10 od 27. oktobra 2010. godine odbio kao neosnovane. Revizijska presuda je sa spisima predmeta dostavljena Osnovnom sudu u Subotici 11. januara 2011. godine, a punomoćniku tužioca je dostavljena 8. maja 2012. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude se, pored ostalog, navodi: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz tačke 12) citiranog člana, jer pobijana presuda sadrži jasne i neprotivurečne razloge o odlučnim činjenicama i može se sa sigurnošću ispitati; da je kod činjeničnog stanja utvrđenog u parničnom postupku drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je delimično usvojio tužbeni zahtev; da su se sudovi bavili utvrđivanjem uzročno-posledične veze između štetnog događaja i štete, da se uzrok štete po teoriji uslova ili adekvatnoj uzročnosti, procenjuje u nizu činjenica koje su vezane za prouzrokovanje štete, pa se uzrokom smatra činjenica bez koje šteta ne bi nastala; da se u ovom slučaju, prema nalazu i mišljenju veštaka, postojeća bolest pogoršala usled izvršenja radnog zadatka; da je zbog toga pravilan zaključak nižestepenih sudova da su u pitanju dva uzroka štete - bolest i podizanje tereta, te da su oni u međusobnoj vezi jer da tužilac nije podigao teret, ne bi se aktivirao njegov problem sa kičmom; da su sudovi pravilno cenili da je šteta nastupila i zbog bolesti i zbog podizanja tereta i zbog toga pravilno umanjili dosuđene iznose za stepen u kome je zdravstveno stanje tužioca doprinelo nastanku konačnih posledica.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 28. decembra 2001. godine, a da je postupak za podnosioca ustavne žalbe okončan dostavljanjem revizijske presude 8. maja 2012. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja – podnošenjem tužbe do okončanja dostavljanjem revizijske presude podnosiocu ustavne žalbe, trajao jedanaest godina i četiri meseca, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o složenom sporu u kome je trebalo utvrditi uzročno–posledičnu vezu između povređivanja tužioca na radu i nastale štete, te osnovanost i visinu zahteva za naknadu više vidova nematerijalne i materijalne štete i u kome je sproveden obiman i složen dokazni postupak, koji je uključivao i sprovođenje medicinskog i finansijskog veštačenja, od strane više veštaka, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ne mogu opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda trajanja postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je rešavanje ovog spora nesumnjivo bilo od posebnog interesa za podnosioca ustavne žalbe, jer se radilo o zahtevu za naknadu štete po osnovu povrede na radu, koje je za posledicu imalo trajan invaliditet podnosioca. Ustavni sud je takođe utvrdio da podnosilac nije značajnije doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka dao Opštinski sud u Kanjiži svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Naime, prvostepene presude donete u osporenom postupku su dva puta bile ukinute od strane Okružnog suda u Subotici (presude od 12. februara 2002. i 17. januara 2007. godine), i to kako iz razloga nepotpuno i nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja, tako i propusta u primeni merodavnog prava, da bi treća presuda bila dostavljena podnosiocu posle šest godina i osam meseci od podnošenja tužbe. Ustavni sud ukazuje da, prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Dužem trajanju postupka je nesumnjivo doprinelo i to što je u predmetu u svojstvu predsednika sudskog veća postupalo troje sudija. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Pored toga, Opštinski sud u Kanjiži, uprkos četiri urgencije koje je uputio veštaku - Institutu, propustio da preduzme sve mere koje su mu stajale na raspolaganju, kao što je izricanje novčane kazne (novčana kazna je izrečena posle skoro devet meseci od određivanja veštačenja) ili određivanje drugog veštaka, kako bi obezbedio blagovremeno postupanje veštaka, te je mišljenje Instituta koji je, inače, sačinjeno na osnovu postojeće dokumentacije, dostavljeno sudu posle godinu i četiri meseca od određivanja veštačenja, za koje vreme nije održano ni jedno ročište. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da na sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi oni koji imaju neku ulogu u postupku učine sve što mogu, kako bi se izbeglo bilo kakvo nepotrebno odugovlačenje. Takođe, revizijska presuda Vrhovnog kasacionog suda je dostavljena punomoćniku tužioca skoro šesnaest meseci nakon prijema presude u Opštinskom sudu u Kanjiži.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kanjiži u predmetu P. 330/07, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu usvojio , kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje i na pravno sredstvo osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 973/10 od 27. oktobra 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju, ocenio da navodi ustavne žalbe u osnovi predstavljaju ponavljanje dela navoda već iznetih u reviziji protiv presude Okružnog suda u Subotici, a o kojima se Vrhovni kasacioni sud izjasnio u obrazloženju osporene odluke, prihvatajući pravno stanovište drugostepenog suda i dajući za donetu odluku jasne i dovoljne razloge, pri čemu Ustavni sud takvo obrazloženje ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe kojima se osporava ocena izvedenih dokaza od strane nadležnih sudova, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se njima od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao „nadrevizijski“ parnični sud oceni zakonitost osporene presude.

Kako je podnosilac ustavne žalbe očigledno iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepene presude, kao i pravo na reviziju kao venredni pravni lek protiv pravnosnažne presude, a tvrdnja o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava se zasniva na istim navodima kao i tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud ocenio da ne predstavljaju ustavnopravno prihvatljive razloge za povredu tog prava, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca u konkretnom slučaju ostvari objavljivanjem odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, kao u tački 2. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić