Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku po predlogu za ponavljanje postupka. Odgovornost za odugovlačenje pripisuje se prvostepenom sudu zbog neblagovremenog postupanja i procesnog propusta koji je doveo do ukidanja rešenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4524/2010
07.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Milićevića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vere Milićević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi po predlogu za ponavljanje postupka pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 19622/2010 povređeno prav o podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčen o odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Milićević iz Novog Sada izjavila je 21. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7249/04 od 1. marta 2006. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, zajemčenih odredb ama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno: da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7249/04 od 1. marta 2006. godine obavezana tužena da tužiocu SZRU „T.“ iz Novog Sada isplati iznos od 233.328,79 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom; da podnositeljka nije ni znala da se vodi spor protiv nje, i da je nju u tom postupku zastupao privremeni zastupnik – advokat postavljen od strane suda; da nije tačan navod iz obrazloženja osporene presude da njoj nije mogla biti uručena tužba , jer ona nije menjala adresu, već tu živi godinama. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ali zahtev za naknadu štete nije istakla.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 19622/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 20. oktobra 2010. godine podnela Osnovnom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Osnovni sud) predlog za ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnom presudom P. 7249/2004 od 1. marta 2006. godine.

Tužilac je 24. novembra 2010. godine podneo sudu odgovor na predlog tužene.

Osnovni sud je 25. novembra 2010. godine doneo rešenje P. 19622/10 kojim je odbio predlog tužene za ponavljanje postupka u tom predmetu.

Tužena je 16. decembra 2010. godine izjavila žalbu protiv navedenog rešenja, da bi Osnovni sud rešenjem od 21. decembra 2010. godine odložio raspravu zakazanu za 24. februar 2011. godine.

Tužena je zatim 21. oktobra 2011. godine podnela Osnovnom sudu podnesak naslovljen kao „dopuna žalbe na rešenje P. 19622/10“.

Stečajni upravnik tužioca je podneskom od 25. oktobra 2011. godine obavestio sud da „preuzima postupak“.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 280/12 od 14. marta 2012. godine spisi predmeta vraćeni su Osnovnom sudu, radi otklanjanja procesnog nedostatka. U obrazloženju rešenja je navedeno da predlog za ponavljanje koji je podnela tužena nije dostavljen tužiocu, odnosno stečajnom upravniku, već advokatu koji je ranije zastupao tužioca, a kome je na osnovu odredbe člana 74. stav 1. Zakona o stečaju nakon otvaranja postupka stečaja nad tužiocem prestalo ovlašćenje za zastupanje tužioca.

Nakon otklanjanja navedenog procesnog nedostatka, Viši sud u Novom Sadu je doneo rešenje Gž. 2192/12 od 29. avgusta 2012. godine kojim je usvojio žalbu tužilje i ukinuo rešenje Osnovnog suda P. 19622/10 od 25. novembra 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeno rešenje zahvaćeno bitnom povredom odredaba parničnom postupk u iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, jer je predlog za ponavljanje postupka odbijen bez održavanja ročišta za raspravljanje o predlogu kako je predviđeno odredbom člana 426. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Razmatrajući najpre navode o povredi prava na suđenje u razumnom, Ustavni sud napominje da prema stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku pre izjavljivanja ustavne žalbe, poslednje pravno sredstvo je iscrpljeno donošenjem odluke po žalbi, odnosno reviziji. Međutim, kada je u pitanju ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se ona može izjaviti u svakom trenutku dok je postupak u toku, odnosno najkasnije u roku od 30 dana od dana okončanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je parnični postupak, u konkretnom slučaju, okončan 1. marta 2006. godine, kada je doneta osporena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7249/04, dok je podnositeljka ustavne žalbe 20. oktobra 2010. godine podnela Osnovnom sudu u Novom Sadu predlog za ponavljanje postupka.

Iz navedenih razloga, povreda prava na suđenje u razumnom roku može se ceniti samo u odnosu na postupak koji se vodi po predlog u za ponavljanje postupka, jer predstavlja posebnu celinu u odnosu parnični postupak koji je okončan pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7249/04 od 1. marta 2006. godine.

Naime, u situaciji kada je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u trenutku dok se još uvek vodi postupak po predlogu za ponavljanje postupka, Ustavni sud može razmatrati samo trajanje postupka koji se vodi povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva , dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporava dužina trajanja postupka do njegovog pravnosnažnog okončanja odbaciti kao neblagovremenu, ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom o Ustavnom sudu, ili kad ne postoje druge pretpostavke za vođenje postupka utvrđene zakonom (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už – 104/2009 od 16. aprila 2010. godine ).

Analizirajući dužinu trajanja sudskog postupka povodom izjavljeno g predloga za ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnom presudom P. 7249/2004 od 1. marta 2006. godine , Ustavni sud je utvrdio da navedeni postupak traje dve godine i tri meseca, ali da još uvek nije okončan. Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet ovog postupka nije bio toliko složen da bi zahtevao višegodišnje trajanje, posebno imajući u vidu da je sud imao zadatak da ispita da li su ispunjeni procesni us lovi za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka ima la legitiman pravni interes da se o nje nom predlogu za ponavljanje odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao podnosilac predloga za ponavljanje postupka, nije imao doprinosa u odugovlačenju.

Dakle, za prekomernu dužinu trajanja postupka, odgovornost snosi pre svega Osnovni sud koji nije, preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak po ovom vanrednom pravnom sredstvu efikasno okonča i da se o predmetnom predlogu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj tvrdnji, Ustavni sud napominje da je Osnovnom sudu bilo potrebno više od godinu dana da, nakon što je podnositeljka ustavne žalbe izjavila žalbu protiv rešenja P. 19622/10 od 25. novembra 2010. godine, spise predmeta dostavi Višem sudu u Novom Sadu. Pored toga, iz obrazloženja Višeg suda Gž. 2192/12 od 29. avgusta 2012. godine rešenje kojim je usvojena žalbu podnositeljke i ukinuto rešenje Osnovnog suda P. 19622/10 od 25. novembra 2010. godine, te predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, proizilazi da je predlog za ponavljanje postupka odbijen bez održavanja ročišta za raspravljanje o predlogu, iako je takva obaveza suda izričito propisana odredbama Zakona o parničnom postupku.

Ustavni sud naglašava da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Osnovnog suda u Novom Sadu dovelo do toga da parnični postupak koji se vodi povodom predloga za ponavljanje postupka pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 19622/10, traje duže od dve godine i da još uvek nije okončan.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7249/04 od 1. marta 2006. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7249/04, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 113. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona. Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.

Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv akta – presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7249/04 od 1. marta 2006. godine koja je doneta pre proglašenja Ustava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti