Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, dok je žalba odbačena u delu osporavanja sudske odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. B . iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6615/08 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B . iz Ivanjice podnela je , 7. juna 2013. godine, preko punomoćnika G . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumno m roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6615/08, kao i protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 4645/12 od 13. marta 2013. godine, zbog povrede prava pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da parnični sud u periodu od tri godine nije zakazao nijedno ročište, kao i da je o žalbi izjavljenoj protiv rešenja kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje odlučeno tek posle četiri godine. Takođe, navedeno je da je očigledno da punomoćnik nije primio poziv za ročište uz rešenje o nastavku postupka jer se, u suprotnom, ne bi obraćao sudu sa molbom da zakaže ročište, kao i da sud nije mogao da zakaže ročište pre nego što rešenje o nastavku postupka postane pravnosnažno. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporeno rešenje i naloži nadležnom sudu da ponovi postupak po žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, kao i da utvrdi pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu troškova za sastava ustavne žalbe, u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4430/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, zajedno sa mal. sinom Ž.B. i sa Lj. B, Lju . B, kao tužioci, podneli su 30. januara 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije (kasnije državne zajednice Srbija i Crna Gora, odnosno Republike Srbije), kojom je traženo da se obaveže tužena da tužiocima, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled smrti bliskog lica (supruga, oca i sina), isplati opredeljene novčane iznose. U tužbi je navedeno da je sada pok. Z.B. za vreme ratnog stanja bio raspoređen u jedinici koja se nalazila na teritoriji koja je bila intenzivno bombardovana i da je dve godine kasnije preminuo, prema njihovom mišljenju, usled radioaktivnog dejstva bombi. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 458/03.

Prvo ročište u ovom predmetu održano je 25. juna 2003. godine, na kome je sud odlučio o prigovoru mesne nenadležnosti koji je istakla tužena, odbivši ga kao neosnovan. Ročište zakazano za 16. januar nije održano na zahtev tužilaca, dok je na ročištu održanom 1. aprila 2004. godine određeno izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka medicinske struke i naloženo tužiocima da izvrše uplatu na ime troškova veštačenja u iznosu od 30.000,00 dinara, te da o tome dostave dokaz sudu, zajedno sa zdravstvenim kartonom pok. Z.B. Tužioci su 16. aprila 2004. godine dostavili dokaz o uplati dela troškova veštačenja u iznosu od 10.000,00 dinara, dok su traženi zdravstveni karton dostavili 31. maja 2004. godine, pa je sud 15. juna 2004. godine dostavio spise predmeta ustanovi određenoj da izvrši veštačenje. Određena ustanova se obratila sudu tražeći da se dostavi kompletna dokumentacija o lečenju Z.B, te da se uplate iznosi na ime troškova veštačenja što je, dopisom suda od 13. septembra 2004. godine, i naloženo tužiocima.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 11. jula 2005. godine doneo rešenje P. 458/03 kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, uz obrazloženje da tužioci, ni posle više naloga, nisu uplatili iznos na ime troškova veštačenja, kao i da će postupak biti nastavljen kada tužioci postupe po nalogu suda i uplate opredeljeni novčani iznos.

Tužioci su 22. marta 2006. godine podneli sudu predlog za nastavak postupka, uz obaveštenje da su uplatili novac na ime troškova veštačenja, te je sud zakazao ročište za 29. jun 2006. godine. Na ovom ročištu sud je doneo rešenje da se postupak u ovoj pravnoj stvari nastavlja i obavestio stranke da će im biti dostavljen pisani otpravak odluke. Spisi predmeta dostavljeni su 11. septembra 2006. godine ustanovi određenoj da izvrši veštačenje. Prvostepeni sud je, dopisima od 29. maja i 19. avgusta 2008. godine, tražio od navedene ustanove da se, u roku od 15 dana od prijema dopisa, izjasni da li je obavila veštačenje i da u istom roku vrati spise sudu na dalje postupanje. Uz dopis od 13. novembra 2008. godine, navedena ustanova vratila je spise predmeta parničnom sudu, obaveštavajući sud da joj druga zdravstvena ustanova nije dostavila medicinsku dokumentaciju o lečenju sada pok. Z.B, te da nije u mogućnosti da bez odgovarajuće dokumentacije izvrši veštačenje.

Postupajući sudija u predmetnom parničnom postupku je 5. decembra 2008. godine dala dostavnu naredbu da se uradi pismeni otpravak rešenja o nastavku postupka i da se to rešenje, zajedno sa pozivom za ročište zakazano za 29. januar u 8.45 časova, dostavi parničnim strankama. Punomoćnik tužilaca je 15. decembra 2008. godine potpisao povratnicu na kojoj je stajalo da se dostavlja poziv i rešenje od 29. juna 2006. godine, a podneskom od 18. decembra 2008. godine, punomoćnik tužilaca je obavestio sud da tužioci neće izjaviti žalbu protiv rešenja o nastavku postupka i zamolio sud da, budući da postupak traje već pet godina, zakaže ročište u ovom predmetu u prvoj polovini januara 2009. godine.

Na ročište zakazano za 29. januar 2009. godine nije došla nijedna parnična stranka, te je Drugi opštinski sud u Beogradu istog dana doneo rešenje P. 6615/08 da se tužba smatra povučenom. U obrazloženju označenog rešenja navedeno je da su punomoćnik tužilaca i zastupnik tužene uredno primili poziv uz rešenje o nastavku postupka, ali da i pored toga nisu došli na raspravu, te je rešenje doneto u skladu sa odredbom člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Punomoćnik tužilaca je 3. februara 2009. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje u kome je istakao da nije nikada primio poziv za ročište zakazano za 29. januar 2009. godine, već samo rešenje o nastavku postupka, tvrdeći da se dostavnica koju je potpisao „odnosila samo na rešenje o nastavku postupka“. Istim podneskom punomoćnik tužilaca je tražio da sud usvoji podneti predlog i ukine rešenje od 29. januara 2009. godine ili da podneti predlog smatra žalbom protiv navedenog rešenja.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 27. februara 2009. godine doneo rešenje P. 6615/08, kojim nije dozvolio vraćanje u pređašnje stanje predloženo povodom propuštanja punomoćnika tužilaca da pristupi ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 29. januar 2009. godine. Protiv ovog rešenja punomoćnik tužilaca je izjavio žalbu 8. aprila 2009. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3886/10 od 8. februara 2012. godine vraćeni su spisi predmeta Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka. U obrazloženju označenog rešenja navedeno je da je neophodno da prvostepeni sud ispita navode punomoćnika tužilaca da mu nije dostavljen poziv za raspravu zakazanu za 29. januar 2009. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu, pred kojim je, pod poslovnim brojem P. 4403/12, vođen predmetni parnični postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, zakazao je ročište po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje za 30. mart 2012. godine i uputio poziv punomoćniku tužilaca i zastupniku tužene. Međutim, ovo ročište nije održano jer za to nisu bili ispunjeni uslovi, budući da je poziv za raspravu, koji je dva puta slat punomoćniku tužilaca , vraćen u sud sa napomenom da je punomoćnik odseljen, odnosno da se ne nalazi na datoj adresi. Prvostepeni sud je poziv za naredno ročište, zakazano za 7. jun 2012. godine , uputio tužiocima lično, ali su pozivi za Lj . B . i Lju . B . vraćeni kao neuručeni, uz konstataciju da su ova lica preminula, dok je poziv za S . B . neuručen vraćen jer se tužilja preselila u drugo mesto, te se više nije nalazila na adresi iz tužbe. Prvostepeni sud je zatražio od Advokatske komore Beograda obaveštenje o novoj adresi advokata – punomoćnika tužilaca , ali ista nije bila prijavljena ni toj organizaciji. Parnični sud je, potom, poziv tužiocima dostavio isticanjem na oglasnu tablu suda. Na ročište zakazano za 7. jun 2012. godine nije došla nijedna parnična stranka, te je prvostepeni sud konstatovao da nije u mogućnosti da postupi po nalogu iz rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 3886/10 od 8. februara 2012. godine i da sprovede naložene izviđajne radnje, pa je spise predmeta dostavio drugostepenom sudu.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 4645/12 od 13. marta 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca, te su potvrđena rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6615/08 od 29. januara 2009. godine i P. 6615/08 od 27. februara 2009. godine. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je prvostepeno rešenje od 29. januara 2009. godine, doneto pravilnom primenom odredbe člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, budući da parnične stranke nisu pristupile na zakazano ročište, a da iz združenih povratnica proizlazi da im je poziv uredno dostavljen. Takođe, navedeno je da je pravilno prvostepeni sud ocenio da je neosnovan predlog za vraćanje u pređašnje stanje, jer se, saglasno odredbi čl. 111. i 115. Zakona o parničnom postupku, navodi iz predloga ne mogu smatrati opravdanim razlozima za propuštanje ročišta, budući da je punomoćnik tužilaca potpisom na povratnici potvrdio da mu je dostavljen i poziv za raspravu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (člana 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da kad stranka ili njen zakonski zastupnik do dostavljanja drugostepene odluke kojom se postupak okončava promene adresu, dužni su da o tome odmah obaveste sud (član 139. stav 1.); da će sud u toku postupka kazniti novčanom kaznom u iznosu do 30.000 dinara za fizičko lice, odnosno do 100.000 dinara za pravno lice, zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja stranku, umešača, zakonskog zastupnika, punomoćnika ili veštaka (član 181. stav 1.); da će sud u toku postupka kazniti novčanom kaznom iz stava 1. ovog člana i treće lice ili prema njemu preduzeti i druge mere ako ometa preduzimanje parničnih radnji van ročišta (član 181. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 30. januara 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu od 13. marta 2013. godine, trajao deset godina i mesec i po dana.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud konstatuje da navedena dužina trajanja postupka, sama po sebi, može da ukaže na to da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravljalo u parničnom postupku. Pri tome, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o povredi prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Analizirajući navedene kriterijume, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen, budući da je tokom celokupnog postupka sud samo odlučivao o procesnim pretpostavkama za vođenje postupka.

Ustavni sud je, s obzirom na istaknuti tužbeni zahtev, ocenio da je isti za podnositeljku bio od velikog značaja. Međutim, Ustavni sud je ocenio da je njeno ponašanje, odnosno ponašanje njenog punomoćnika doprinelo da postupak duže traje. Tako podnositeljka, kao tužilja, koja je imala nesumnjiv interes da se izvede dokaz veštačenjem putem veštaka medicinske struke, dve godine nije uplatila sredstva na ime naknade za veštačenje, te isto nije sprovođeno. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da jedno ročište nije održano na zahtev podnositeljke, kao i da, suprotno izričitoj odredbi člana 139. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ni podnositeljka ni njen punomoćnik nisu obavestili parnič ni sud o promeni adresa stanovanja, odnosno kancelarije, usled čega je bila otežana dostava donetih akata, te poziva za raspravu.

Ocenjujući postupanje parničnih sudova, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je drugostepeni sud nakon dve godine i deset meseci od dostavljanja spisa predmeta radi odlučivanja o procesnom rešenju, vratio spise predmeta prvostepenom sudu kako bi se sprovele određene izviđajne radnje neophodne za odluku o osnovanosti podnetog predloga za vraćanje u pređašnje stanje. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da je ustanova određena da sprovede veštačenje vratila spise predmeta sudu posle dve godine, neizvršenog zadatka, jer joj druga zdravstvena ustanova nije dostavila potrebnu dokumentaciju. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da iako za ponašanje veštaka nije direktno odgovoran sud, na postupajućem sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi učesnici u postupku učine sve što mogu kako bi se izbeglo bilo kakvo odugovlačenje postupka. Međutim, prvostepeni sud u predmetnom parničnom postupku, kako to proizlazi iz spisa predmeta, u navedenom periodu, osim što se dva puta obratio određenoj ustanovi, nije preduzimao druge odgovarajuće mere, odnosno nije se koristio ovlašćenjima iz člana 181. st 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, ustanovljenim upravo da bi se omogućilo efikasno sprovođenje postup ka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje parničnih sudova, koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere kako bi se postupak efikasno okončao. Stoga je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Pri odlučivanju Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63 .).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, te opisani doprinos same podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedovoljno efikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije iznela ustavnopravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno ili arbitrarno primenio merodavno procesno pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da osporeno rešenje sadrži jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog Zakona o parničnom postupku. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud upravo radi utvrđivanja da li je izvršena dostava poziva za ročište punomoćniku ovde podnositeljke ustavne žalbe, zakazao ročište, ali da usled propusta podnositeljke i njenog punomoćnika da postupe u skladu sa zakonskom obavezom i obaveste sud o promeni adrese stanovanja, odnosno kancelarije, nije imao i uslova da to ročište i održi.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se navedenom odredbom Ustava svakome jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinic a lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Kako podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da je parnični sud najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnositeljki ustavne žalbe.

Polazeći od svega navedenog, Ustani sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava, već da podnositeljka, nezadovoljna osporenim rešenjem, formalno se pozivajući na povredu ustavnih prava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenog rešenja.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u celu izjavljenom protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 4645/13 od 13. marta 2013. godine jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi , Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drgih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti