Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u sporu o poništaju sudskog zaveštanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je poništeno sudsko zaveštanje zbog nesposobnosti zaveštaoca za rasuđivanje. Ocenjeno je da su odluke redovnih sudova zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni prava i nisu proizvoljne.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zdravka Subotića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zdravka Subotića protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1517/05 od 11. februara 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 758/10 od 26. maja 2010. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Zdravko Subotić iz Beograda je 20. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Branislava Vukosavljevića i Marine Jovanović Vukosavljević, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1517/05 od 11. februara 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 758/10 od 26. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, je navedeno: da je osporenim presudama poništeno sudsko zaveštanje ostavilje M. S; da su osporene presude zasnovane „u potpunosti i jedino na nalazu i mišljenju sudskog veštaka od 28. aprila 2007. godine“, u kome je konstatovano da pok. M. S. nije bila u mogućnosti da shvati značaj svojih postupaka i da adekvatno brine o svojim interesima u vreme sačinjavanja sudskog zaveštanja; da sudovi nisu cenili druge dokaze (svedoke koji su bili u kontaktu sa pok. M. S.); da prvostepeni sud nije prihvatio predlog podnosioca da se izvrši drugo veštačenje; da su punomoćnici podnosioca ustavne žalbe – advokati Miloš Batina i Branislav Vukosavljević, podneli dve žalbe protiv prvostepene presude, ali da je Apelacioni sud odlučio samo o žalbi koju je izjavio advokat Miloš Batina. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 28. maja 2013. godine „obavestio Ustavni sud“ da je Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev. 578/11 odbacio njegovu reviziju izjavljenu protiv presude protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 758/10 od 26. maja 2010. godine kao nedozvoljenu, jer vrednost predmeta spora ne prelazi zakonom propisan cenzus, kao i da su prvostepeni sud nije prihvatio njegov zahtev za ponavljanje postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1517/05, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1517/05 od 11. februara 2008. godine, i to stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca A. P. iz Beograda i poništeno je sudsko zaveštanje ostavilje pok. M. S. dato na zapisnik pred tim sudom 29. oktobra 2002. godine, u predmetu R. 846/02, a koje je proglašeno 22. marta 2004. godine u predmetu tog suda O. 41/04, što je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, dužan da prizna i trpi. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere kojom je tražio da se tuženom zabrani otuđenje i svako raspolaganje nepokretnošću – jednosobnim stanom broj 12 od 50m2 na trećem spratu zgrade kućni broj 25 u ul. Alekse Nenadovića u Beogradu, upisanom kao ZK telo VI, pod rednim brojem 70, na kat astarskoj parc elui 334/1, ZKUL 432 , KO Vračar uz ovlašćenje da zemljišno-knjižno odeljenje Drugog opštinskog suda zabranu upiše u teretni list do pravnosnažnog okonč anja spora. Stavom trećim izreke presude tužilac je oslobođen plaćanja sudskih taksi, dok je stavom četvrtim izreke, obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.

Pismeni otpravak presude uručen je punomoćniku tužioca – advokatu Milošu Batini 22. jula 2008. godine, koji je 1. avgusta 2008. godine, u ime tuženog, izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Nakon toga, 5. avgusta 2008. godine, novi punomoćnik tužioca – advokat Branislav Vukosavljević je takođe u ime tuženog izjavio žalbu protiv predmetne presude.

Treći opštinski sud je dopisom od 27. avgusta 2008. godine pozvao tuženog da se izjasni da li je otkazao punomoćje advokatu Milošu Batini, ili ga on i dalje zastupa.

Tuženi se podneskom od 4. septembra 2008. godine izjasnio da ga i dalje zastupa kako advokat Miloš Batina , tako i advokat Branislav Vukosavljević.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 758/10 od 26. maja 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1517/05 od 11. februara 2008. godine, u stavu prvom i četvrtom izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac brat sada pok. M. S, čiji su odnosi bili poremećeni, te da duži niz godina nisu imali bliže kontakte; da tužilac nije bio saglasan sa odlukom svoje sestre da zaključi brak sa T. S, ocem tuženog; da je M. S. 29. oktobra 2002. godine sačinila sudsko zaveštanje kojim je tuženog odredila za jedinog naslednika njene nepokretne imovine (stana koji se nalazi u ul ici Alekse Nenadovića br oj 25 /12, u Beogradu , suvlasnički udeo na stanu u ulici Vase Čarapića br oj 6 u Beogradu i suvlasnički udeo na nepokretnostima u KO Krnjevo, Opština Velika Plana ) i pokretne imovine (akcije u nekoliko preduzeća i pokućstvo u označenim nepokretnostima); da je pre sačinjavanja navedenog zaveštanja M. S. svom suprugu T. S, ugovorom o poklonu Ov. 8260/96 od 25. decembra 1996. godine, poklonila stan u ul. Alekse Nenadovića broj 25 /12, u Beogradu; da je poklonoprimac, nakon toga, navedeni stan poklonio tuženom, zadržavajući za sebe i suprugu, maćehu tuženog, pravo plodouživanja; da je tuženi u zemljišnim knjigama upisan kao vlasnik navedenog stana; da je M. S. posle smrti supruga u tom stan u živela sama; da je jednu do dve godine pre smrti pokazivala znake zaboravnosti, gubila stvari ili zaboravljala gde ih je ostavila i tada govorila da ih joj je neko ukrao; da se lečila u Domu zdravlja „Vračar“; da je M. S. 16. oktobra 2003. godine primljena u ortopedsku bolnicu radi lečenja preloma butne kosti prouzrokovanog padom u stanu; da je nakon otpuštanja primljena u Gerontološki centar „Voždovac“, gde je i umrla 1. januara 2004. godine; da je pre prijema u navedeni Gerontološki centar M. S. pregledao lekar - neuropsihijatar, dr. J. J, o čemu je sačinjen pismeni izveštaj u kojem je izloženo trenutno stanje pacijenta; da je u vreme sačinjavanja tog izveštaja M. S. bila svesna, da kontakt sa njom mogao uspostaviti, ali da se ona nije mogla setiti svog prezimena i da je bila dezorijentisana prema licima i prostoru ; da u to vreme pok. M. S. nije imala uvid u sopstveno stanje, jer su joj sve kognitivne funkcije bile u značajnom padu (velika oslabljenost pamćenja i upamćivanja), što je dovelo i do nemogućnosti rasuđivanja; da je lekar opšte prakse Doma zdravlja „Vračar“ kod kojeg se M. S. lečila, takođe, za potrebe njenog smeštaja u Gerontološki centar sačini o 27. oktobra 2003. godine lekarsko uverenje o zdravstvenom stanju; da su u tom uverenju, na osnovu podataka iz zdravstvenog kartona pacijenta, upisana ranije konstatovana oboljenja, između ostalog i atrofija mozga i senilna demencija; da je priroda, karakter, način manifestovanja, klinička slika i tok ovih oboljenja hronično progredijentan; da ona nastaju u toku više godina, a minimum dve godine; da se atrofija (oduzimanje, sušenje, umanjenje) mozga manifestuje osiromašenjem intelektualnih funkcija, slabošću sećanja, slabošću orijentacije u mestu, vremenu, prostoru i prema osobama; da osobe sa ovim obolenjima nisu u mogućnosti da shvate značaj svog dela, upravljaju svojim postupcima i adekvatno se brinu o svojim pravima i interesima; da je M. S. u vreme sačinjavanja spornog testamenta bolovala od ovih oboljenja i nije bila u mogućnosti da shvati značaj svojih postupaka; da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno postupio prvostepeni sud kada je usvojio tužbeni zahtev.

Dalje je navedeno: da je odredbom člana 164 . stav 1 . Zakona o nasleđivanju propisano da je zaveštanje rušljivo ako ga je sačinio onaj ko nije imao zaveštajnu sposobnost, ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik ni uslovi određeni Zakonom; da je saglasno članu 166. navedenog Zakona, rušljivo zaveštanje lica koje je u trenutku njegovog sačinjavanja bilo nesposobno za rasuđivanje; da je, u konkretnom slučaju, izvedenim dokazima utvrđeno da je zaveštalac u vreme sačinjavanja spornog zaveštanja bolovala od atrofije mozga i senilne demencije; da su ta oboljenja navedena u uverenju o zdravstvenom stanju zaveštaoca od 27. oktobra 2003. godine , koje je sačinio lekar opšte prakse Doma zdravlja „Vračar“, i to na osnovu podataka iz njenog zdravstvenog kartona; da je karakteristika navedenih oboljenja hroničan progredijentan tok, odnosno da ista nastaju tokom više godina - minimum dve godine; da zbog tih oboljenja zaveštalac u vreme sačinjavanja zaveštanja nije bila u mogućnosti da upravlja svojim postupcima, adekvatno brine o sebi, svojim pravima i interesima, niti da shvati značaj zaveštanja koje je sačinila nešto više od godinu dana pre svoje smrti, a u životnom dobu od 77 godina; da zbog svega navedenog u vreme sačinjavanja spornog zaveštanja nije postojala zaveštajna sposobnost sada pok. M. S, tako da je njeno zaveštanje rušljivo u smislu citiranih zakonskih odredbi; da se izjavljenom žalbom, po nalaženju Apelacionog suda, neosnovano osporava pravilnost prvostepene presude u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev i iz razloga pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno pogrešne primene materijalnog prava; da je veštačenjem od strane sudskog veštaka neuropshijatra, budući da sud nema stručno znanje da oceni značaj i uticaj oboljenja zaveštaoca na njenu sposobnost za rasuđivanje prilikom sačinjavanja zaveštanja, utvrđeno da pok. M. S. u vreme sačinjavanja spornog zaveštanj a nije bila sposobna za rasuđivanje zbog već postojećih oboljenja - atrofije mozga i senilne demencije; da je veštačenje obavljeno na osnovu raspoložive medicinske dokumentacije , jer zdravstveni karton zaveštaoca nije bilo moguće pribaviti , zbog toga što je uništen u poplavi; da su u uverenju o zdravstvenom stanju koje je 27. oktobra 2003. godine izdao lekar opšte prakse Doma zdravlja „Vračar“ kod kojeg se zaveštalac lečila, na osnovu uvida u njen zdravstveni kar ton, navedena ranija oboljenja pacijenta, između ostalog atrofija mozga i senilna demencija; da ta oboljenja u zdravstveni karton, kako to proizilazi iz iskaza svedoka - lekara Doma zdravlja, nije mogao upisati lekar opšte prakse bez odgovarajućeg nalaza lekara specijaliste; da su ta oboljenja kod pok. M. S. morala postojati i pre toga, a kako se radi o hroničnim i progridijentnim oboljenjima koja nastaju tokom dužeg vremenskog perioda (minimum dve godine), morala su postojati i u vreme sačinjavanja osporenog zaveštanja, nešto više od godinu dana pre smrti zaveštaoca; da je zbog toga , i po nalaženju drugostepenog suda, pravilno ocenjen nalaz sudskog veštaka od 27. aprila 2007. godine sa iscrpnim izjašnjenjima na sve primedbe tuženog; da je suprotno navodima žalbe, sudski veštak imao u vidu iskaz svedoka i izjasnio se da je elementarna komunikacija osobe obolele od atrofije mozga i senilne demencije sa poznatim osobama moguća i dugo očuvana, odnosno da lekar opšte prakse može posumnjati u postojanje ovih oboljenja u razgovoru sa pacijentom ; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da se sudski veštak izjasnio o svim primedbama tuženog i da dopunsko veštačenje nije bilo potrebno obaviti; da je prvostepeni sud pravilno odlučio da ne izvodi dokaz saslušanjem sudije koja je zaveštanje sačinila; da je nalaz i mišljenje sudskog veštaka zasnovano na činjenicama o zdravstvenom stanju zaveštaoca iz pismenih isprava u spisima; da je ponašanje zaveštaoca u času sastavljanja zaveštanja moglo okolini, pa i sudiji koji je tom prilikom dužan pokazati uobičajenu pažnju, delovati neupadljivo i ukazivati da zaveštalac daje adekvatne odgovore na upućena pitanja; da zato, po nalaženju ovoga suda, saslušanjem sudije ne bi bilo dovedeno u sumnju stručno mišljenje sudskog veštaka o nesposobnosti sada pok. M. S. za sačinjavanje sudskog zaveštanja zasnovano na podacima iz lekarskog uverenja i, posredno, zdravstvenog kartona pacijenta; da izjašnjenjem o hroničnom progredijentnom toku oboljenja koja su uticala na sposobnost zaveštaoca za sačinjavanje zaveštanja i ukazivanjem da to oboljenje nastaje u dužem vremenskom periodu, kod činjenice da su ista u zdravstvenom kartonu zaveštaoca morala biti konstatovana pre aprila – maja 2001. godine i pre sačinjavanja spornog zaveštanja, sudski veštak se jasno izjasnio o uticaju tih oboljenja na zaveštajnu sposobnost testatora.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, kao i da sud može odlučiti da se dokazuju i priznate činjenice ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne može raspolagati (član 3. stav 3) (član 222. stav 1.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.).

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/95) je propisano: da je zaveštanje rušljivo ako ga je sačinio onaj ko nije imao zaveštajnu sposobnost, ako je u vreme zaveštanja bilo mana zaveštaočeve volje i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom (član 164. stav 1.); da je rušljivo zaveštanje lica koje je u trenutku njegovog sačinjavanja bilo nesposobno za rasuđivanje (član 166.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je najpre potrebno ispitati da li je predmetni parnični postupak bio pravičan na način na koji to zahteva odredba člana 32. stav 1. Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

Naime, podnosilac navode o povredi prava na pravično suđenje zasniva pre svega na činjenici da su osporene presude zasnovane jedino na nalazu i mišljenju sudskog veštaka od 28. aprila 2007. godine, a da sudovi nisu cenili druge dokaze, niti je prvostepeni sud prihvatio predlog podnosioca da se izvrši drugo veštačenje.

Ustavni sud napominje da je ZPP usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da ZPP ne određuje rangiranje dokaznih sredstava i njihov redosled izvođenja, niti koje dokazno sredstvo ima veću snagu nego neko drugo sredstvo. Međutim, ovakav sistem slobodne ocene dokaza nalaže potrebu da se nađe zaštita od eventualne zloupotrebe slobode koja po ovom načelu pripada sudu. Jemstvo da će sud nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razloge u odluci. Iz navedenog jasno proizlazi da sud u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije. Sledom rečenog, Ustavni sud ocenjuje da su sudovi u osporenim presudama dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava . Naime, sudovi su iz utvrđenog činjeničnog stanja – da je pok. M. S. patila od atrofij e mozga i seniln e demencij e (uverenje o zdravstvenom stanju od 27. oktobra 2003. godine ), da su ta oboljenja morala postojati minimum dve godine pre navedenog datuma (dakle, u vreme sačinjavanja osporenog zaveštanja – 29. oktobar 2002. godine), jer se radi o hroničnim i progridijentnim oboljenjima koja nastaju tokom dužeg vremenskog perioda, izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da predmetno zaveštanje, saglasno odredbi član a 166. Zakona o nasleđivanju , treba poništiti, jer je zaveštalac - M. S. u trenutku njegovog sačinjavanja bila nesposobn a za rasuđivanje .

Razmatrajući i navode ustavne žalbe u kojima je istaknuto da je podnosilac preko dva različita advokata izjavio dve žalbe protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1517/05 od 11. februara 2008. godine, ali da se Apelacioni sud izjasnio samo o žalbi koju je izjavio advokat Miloš Batina , dok je žalbu koji je izjavio njegov drugi punomoćnik advokat Branislav Vukosavljević „potpuno zanemario i o njoj se nije izjasnio u svojoj presudi“, Ustavni sud nalazi da su ovi navodi takođe neosnovani.

Naime, nakon što je 5. avgusta 2008. godine novi punomoćnik podnosioca ustavne žalbe – advokat Branislava Vukosavljević a izjavio žalbu protiv prvostepene presude , Treći opštinsk i sud u Beogradu je dopisom od 27. avgusta 2008. godine, pozvao podnosioca da se izjasni da li je otkazao punomoćje advokatu Milošu Batini, ili ga on i dalje zastupa . Nakon toga podnosilac se podneskom od 4. septembra 2008. godine izjasnio da ga i dalje zastupa navedeni advokat, ali da ga zastupa i advokat Branislav Vukosavljević. Iz navedenog proizlazi da je sudovima bilo jasno da je tuženi blagovremeno izjavio žalbu, i to u dva odvojena podneska , preko dva punomoćnika. Činjenica da Apelacioni sud u obrazloženju presude to nije konstatovao, ne može biti od uticaja na povredu prava na pravično suđenje, posebno imajući u vidu da se drugostepeni sud o svim navodima žalbe podnosioca jasno i detaljno izjasnio.

Budući da su prema mišljenju Ustavnog suda osporene presude dovoljno jasno obrazložene, i da su primenjene odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalno-pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević