Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatnog obrazloženja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je presudom Privrednog apelacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje. Sud nije adekvatno obrazložio zašto nije cenio ključne dokaze pribavljene u ponovnom postupku po njegovom nalogu, čime je odluka postala proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „ S.“ d.o.o. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2017 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „S.“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3021/14 od 21. maja 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 3021/14 od 21. maja 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 3539/13 od 14. februara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „S.“ d.o.o. iz Beograda izjavilo je Ustavnom sudu, 11. jula 2015. godine, preko punomoćnika B . R , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3021/14 od 21. maja 2015. godine, zbog povrede čl. 3, 32, 36, 58. i 86. Ustava Republike Srbije .

Podnosilac ustavne žalbe, u suštini, smatra da su mu označena prava povređena, jer je Privredni apelacioni sud potvrdio prvostepenu (odbijajuću) presudu, navodeći da podnosilac nije dokazao svoje potraživanje, a bez obrazloženja o tome zbog čega ne prihvata izjašnjenje Agencije za privatizaciju, koje govori u prilog osnovanosti tužbenog zahteva. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, kao i u spise Privrednog suda u Beogradu P. 3539/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Privrednim sudom u Beogradu vođen je parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv Privrednog društva "B." a.d. iz Beograda, radi isplate duga od 5.003.831,00 dinara po osnovu izvršenih ulaganja u adaptaciju poslovnog prostora, kao i radi utvrđenja ništavosti aneksa ugovora o zakupu , po protivtužbi.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 794/10 od 22. februara 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca - protivtuženog (u daljem tekstu: tužilac) , ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tuženi- protivtužilac (u daljem tekstu: tuženi) obaveže da tužiocu isplati iznos od 5.003.831,00 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke usvojen je protivtužbeni zahtev i utvrđeno je da su ništavi aneksi ugovora o zakupu poslovnog prostora br. 557, 557/ 2, 380 i 380/1, koji su 19. aprila 2005. godine zaključ eni između tužioca i tuženog; u stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 3749/12 od 10. aprila 2013. godine ukinuo ožalbenu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 794/10 od 22. februara 2012. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ukidnog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da prvostepena presuda mora biti ukinuta zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; da prvostepeni sud nije cenio dokaze koji govore u prilog tome da je tuženi kao subjekt privatizacije izradio program restrukturiranja koji je Agencija za privatizaciju prihvatila, a u kome su evidentirane obaveze tuženog prema tužiocu na ime adaptacije prostora, da su rezervisana dugoročna sredstva, od kojih se iznos od 5.003.831,00 dinara odnosi na tužioca ; da će prvostepeni sud u ponovnom postupku postupiti po primedbama iz ovog rešenja, pa će na osnovu izvedenih dokaza, kao i dokaza koje stranke eventualno predlože, a po potrebi i izvođenjem dokaza saslušanjem predloženih svedoka utvrditi da li je relevantnim odlukama prihvaćena obaveza tuženog prema tužiocu, da li je ona sadržana u dokumentaciji Agencije za privatizaciju, te da li je prodajna cena tuženog umanjena za iznos koji se potražuje tužbom.

U ponovnom postupku Privredni sud u Beogradu je doneo presudu P. 3539/13 od 14. februara 2014. godine kojom je ponovo odbijen tužbeni zahtev, a usvojen protivtužbeni. Iz obrazloženja presude proizlazi da je prvostepeni sud, postupajući po primedbama iz ukidajućeg rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 3749/12 od 10. aprila 2013. godine, pored dokaza koji su izvedeni u prethodnom postupku (ugovor o zakupu, aneksi ugovora o zakupu, dopisi tuženog upućeni tužiocu, odluka Agencije za privatizaciju o pokretanju postupka restrukturiranja tuženog, rešenje Agencije o prihvatanju programa restrukturiranja, odluka o okončanju postupka, dopis Agencije upućen tužiocu, nalaz i mišljenje određenih sudskih veštaka građevinske i finansijske struke), od Agencije za privatizaciju zatražio i izjašnjenje o tome da li je tužiocu data saglasnost za investicione radove, da li je priznato potraživanje tužioca, te da li je to potraživanje umanjilo kupoprodajnu cenu tuženog. Iz obrazloženja prvostepene presude dalje proizlazi da je iz dopisa Agencije za privatizaciju upućenih sudu 12. avgusta 2013. i 3. januara 2014. godine, između ostalog, utvrđeno da su u prilogu broj 12 uz program restrukturiranja tuženog prikazana ulaganja tužioca u utuženom iznosu od 5.00 3.831,00 dinara, da je na iste data sagla snost, da je navedeni iznos kroz bilans otvaranja prikazan na poziciji 026 - ostale nekretnine, postrojenja i oprema (adaptacija), kao i na poziciji 40 - dugoročna rezervisanja, da su navedene bilansne pozicije obuhvać ene procenom vrednosti kapitala i da je pozicija 026 uticala na uvećanje vrednosti imovine, dok je pozicija 40 uticala na pove ćanje obaveza, tako da je vrednost kapitala ostala nepromenjena.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3021/14 od 21. maja 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 3539/13 od 14. februara 2014. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da iz činjeničnog stanja proizlazi: da su parnične stranke zaključile ugovor o zakupu poslovnog prostora , i to tužilac u svojstvu zakupca, a tuženi u svojstvu zakupodavca; da je ugovorom predviđeno da će se sva ulaganja zakupca koja imaju karakter investicionih vršiti uz pismenu saglasnost Agencije za privatizaciju, te da će u slučaju uvećanja vrednosti objekta imati karakter priznatih ulaganja u postupku privatizacije; da su parnične stranke zaključile i četiri aneksa ugovora o zakupu kojima su , pored ostalog, konstatovali da sva ulaganja zakupca imaju karakter priznatih ulaganja, da će ista da budu priznata i nadoknađena zakupcu, te da se u slučaju raskida ugovora zakupodavac obavezuje da zakupcu vrati celokupan iznos investicionih ulaganja , a u visini od 35.531,00 evra; da je tuženi tužiocu dao saglasnost za realizaciju neophodnih radova na poslovnom prostoru ; da je ugovor o zakupu raskinut 17. decembra 2007. godine, a da je primopredaja prostora izvršena 31. decembra iste godine; da je Agencija za privatizaciju donela odluku o restrukturiranju tuženog; da je zatim prihvaćen program restrukturiranja koji je sačinjen od strane subjekta privatizacije; da je postupak restrukturiranja okončan 18. aprila 2009. godine; da iz nalaza veštaka građevinske struke proizlazi da je nesporno da je tužilac vršio određena ulaganja u zakupljeni prostor tuženog, uz njegovu saglasnost, ali da tužilac nije stavio na raspolaganje dokumentaciju na osnovu koje bi mogla nedvosmisleno da se utvrdi visina izvršenih ulaganja. Dalje je navedeno, da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, a ceneći i sve ostale izvedene dokaze, prvostepeni sud pravilno zaključio da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za ispl atu utuženog iznosa. Ovo stoga što tužilac, na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao da je izveo, odnosno finansirao radove kojima je povećana vrednost subjekta privatizacije, niti dokaze o tome da je njegovo potraživanje registrovano u programu restrukturiranja, a imajući u vidu činjenicu da program restrukturiranja sadrži i način otplate dugova, gde se tužilac ne pojavljuje kao poverilac. Takođe je navedeno da prvostepeni sud pravilno zaključuje i da je osnovan protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti aneksa ugovora koje su parnične stranke zaključile, s obzirom na to da su istima tužiocu priznata ulaganja za koja nije dokaza o da ih je izvršio, zbog čega su isti u suprotnosti sa odredbama člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, kao i sa odredbom člana 11. stav 1. tačka 11. Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14 ) (u daljem tekstu: ZPP) , kojima je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se ut vrđuju te činjenice, da će sud da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano (član 7. st. 1. i 2.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228 .); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja (član 231. stav 1.); da ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljivu stvar, a visina iznosa, odnosno količina stvari ne može da se utvrdi ili bi mogla da se utvrdi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari da odredi po slobodnoj oceni (član 232.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustav ni sud konstatuje da podnosilac navode o povredi ovog prava zasniva na tvrdnji da je drugostepeni sud pravnosnažno odbio njegov tužbeni zahtev, pogrešno nalazeći da se iz dokaza koji su u prvostepenom postupku izvedeni ne može utvrditi postojanje i visina potraživanja podnosioca.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje kvalitet zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud takođe ukazuje da prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda.

Sud dalje napominje da je u ZPP usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.). Posledica toga je da ZPP ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo. Međutim, ovakav sistem slobodne ocene dokaza nalaže potrebu da se nađe zaštita od eventualne zloupotrebe slobode koja po ovom načelu pripada sudu koji vodi postupak. Jemstvo da će organ nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razumljive razloge u odluci. Iz navedenog, van sumnje, proizlazi da sud u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije, a istu obavezu potom ima i drugostepeni sud koji u postupku po žalbi ceni zakonitost tako donetog akta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je podnosilac tužbeni zahtev opredelio na iznos od 5.003.831,00 dinara, što predstavlja protivvrednost ulaganja koja je izvršio u poslovni prostor tuženog, koji je koristio po osnovu ugovora o zakupu. Ustavni sud dalje konstatuje da iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je drugostepeni sud ocenio da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno (nalazom veštaka građevinske struke) da je nesporno da je tužilac vršio određena ulaganja u zakupljeni prostor tuženog, uz njegovu saglasnost. Međutim, drugostepeni sud je dalje ocenio da se iz dokaza koji su tokom postupka izvedeni ne može utvrditi koje je tačno radove tužilac izvršio, ni da li je tim radovima uvećana vrednost kapitala tuženog, što bi tužiocu dalo pravo da traži isplatu utuženog iznosa na ime protivvrednosti izvršenih ulaganja.

Ustavni sud primećuje da drugostepeni sud uzima u obzir samo dokaze koji su izvedeni u prethodnom postupku, pre ukidanja presude Privrednog suda u Beogradu P. 794/10 od 22. februara 2012. godine, a za koje je najpre smatrao da nisu dovoljni da bi se donela pravilna odluka o osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva, zbog čega je prva prvostepena presuda i ukinuta. Drugostepeni sud pri tome uopšte ne obrazlaže zbog čega nije prihvatio kao relevantne dopise Agencije za privatizaciju, koji su u ponovnom postupku dostavljeni na zahtev prvostepenog suda, a upravo po nalogu Privrednog apelacionog suda iz ukidajućeg rešenja Pž. 3749/12 od 10. aprila 2013. godine, odnosno od kakvog su značaja izjašnjenja koja je Agencija za privatizaciju dala o pitanjima postojanja saglasnosti za investicione radove, priznanju potraživanja tužioca, kao i o uticaju tog potraživanja na vrednost kapitala tuženog.

Pored navedenog, Ustavni sud dodatno ukazuje da je odredbom člana 232. ZPP data mogućnost sudovima da pruže pravnu zaštitu stranci čiji je osnov potraživanja pravno utemeljen i odmere visinu potraživanja po slobodnoj oceni. Naime, citiranom odredbom člana 232. ZPP je propisano da će, ako se utvrdi da stranci pripada pravo na novčani iznos, ali se visina iznosa ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud visinu novčanog iznosa, odrediti po slobodnoj oceni. Po oceni Ustavnog suda, ovo pravilo sadržano u odredbi člana 232. ZPP se može objasniti time da pravičnost nalaže da stranka kojoj pripada neko pravo ne bude odbijena samo zbog teškoće u određivanju obima predmeta obaveze suprotne strane. Postojanje tog prava mora biti nesporno, ili u postupku utvrđeno, kako bi se sud uopšte mogao upustiti u ocenu njegovog obima, odnosno visine, pri čemu to, s jedne strane, svakako ne oslobađa stranku dužnosti da opredeli visinu svog zahteva, dok, s druge strane, određivanje visine iznosa po slobodnoj oceni, ne otklanja dužnost suda da utvrdi i iznese sve okolnosti koje su bile od uticaja na određivanje tog iznosa (s tim u vezi videti Odluku Ustavnog suda Už-6568/2011 od 12. juna 2014. godine).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da Privredni apelacioni sud u osporenoj presudi ne obrazlaže ni to da li, u situaciji kada je utvrđeno da je tužilac uz saglasnost tuženog vršio određena ulaganja u poslovni prostor, što upućuje na zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva, eventualno ima mesta primeni odredbe člana 232. ZPP, odnosno odmeravanju visine potraživanja po slobodnoj oceni .

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je mišljenja da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standard prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu usvojio u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3021/14 od 21. maja 2015. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 3539/13 od 14. februara 2014. godine , ne prejudicirajući pri tome konačan ishod predmetnog parničnog postupka.

7. Ustavni sud nije razmatrao istaknute povrede ostalih prava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava .

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatnog obrazloženja sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti