Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog troškova postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno odbio zahtev za naknadu troškova sudskih taksi, obrazlažući da podnosioci nisu dostavili dokaz o uplati, iako je naplata takse regulisana posebnim postupkom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. G, D . G, D . G . i M . G, svih iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. G, D . G, D . G . i M . G . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 584/14 od 5. marta 2014. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 584/14 od 5. marta 2014. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, i određuje da isti sud u tom delu donese novu odluku.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. G, D . G, D . G . i M . G, svi iz Kragujevca, podneli su Ustavnom sudu, 19. maja 2014. godine , preko punomoćnika D. J , advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 584/14 od 5. marta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak vođen po tužbi podnosilaca radi naknade materijalne štete koja je prouzrokovana izvršenom parcelacijom na označenoj katastarskoj parceli zbog potreba tuženog Grada Kragujevca. Prema navodima podnosilaca, na osnovu izvršene parcelacije formirana je i predmetna katastarska parcela, koju tužioci zbog oblika i veličine ne mogu više da koriste. Podnosioci su naveli da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu preinačena prvostepena presuda, kojom je njihov tužbeni zahtev usvojen u celini, tako što je delimično usvojen, a delimično odbijen njihov tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da oni nisu pretrpeli štetu u visini tržišne vrednosti sporne nepokretnosti. Podnosioci smatraju da je drugostepeni sud pogrešno ocenio nalaz i mišljenje veštaka koji je veštačio i „teorijsku varijantu“ ako bi bilo moguće prodati navedenu parcelu po nižoj ceni od tržišne. S tim u vezi, podnosioci su naveli da je drugostepeni sud, bez otvaranja glavne rasprave, „uzeo sebi za pravo“ da umesto veštaka umanji tržišnu cenu parcele i preinači prvostepenu presudu. Podnosioci su istakli i da drugostepeni nije priznao zakonsku zateznu kamatu od dana veštačenja, već od dana donošenja prvostepene presude, a što je, po njihovom mišljenju, suprotno dokazima u spisima predmeta, kao i materijalnom pravu. Pored toga, podnosioci su osporili i odluku o troškovima postupka, iz razloga što im nisu priznati troškovi na ime sudske takse na tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu, sa obrazloženjem da nisu pružili dokaze o plaćenim sudskim taksama. Podnosioci su istakli da se naplata sudske takse ostvaruje u posebno propisanom postupku koji se vodi pred Poreskom upravom, tako da sudovi, prilikom odlučivanja o troškovima postupka, ne mogu utvrđivati tu činjenicu. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, kao i da obaveže Republiku Srbiju da im na ime naknade štete isplati određene novčane iznose, i to u visini nedosuđenog dela tužbenog zahteva za naknadu štete i za troškove postupka. Takođe, podnosioci su tražili i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osnovni sud u Kragujevcu je presudom P. 3364/13, donetom 15. novembra 2013. godine, a javno objavljenom 25. novembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, obavezao tuženi Grad Kragujevac da na ime naknade štete za katastarsku parcelu broj …/3 KO Kragujevac naselje „S.“, upisane u l.n. broj 73506 isplati, i to svakom tužiocu srazmerno njegovom suvlasničkom udelu određeni novčani iznos, a sve sa zakonskom zateznom kamatom od 29. septembra 2010. godine pa do isplate, dok je, u stavu drugom izreke, obavezao tuženog da svakom od tužilaca na ime troškova postupka isplati po 161.117,50 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 584/14 od 5. marta 2014. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda i presuđeno je: da se delimično usvaja tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i obavezan je tuženi Grad Kragujevac da tužiocima na ime naknade štete za označenu katastarsku parcelu isplati, i to svakom tužiocu srazmerno njihovom suvlasničkom udelu određeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. novembra 2013. godine, kao dana donošenja prvostepene presude (tačka 1. izreke); da se odbija tužbeni zahtev tužilaca da im tuženi na ime naknade štete za predmetnu parcelu, pored dosuđenih, isplati preostale tražene novčane iznose, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom (tačka 2. izreke); da se obavezuje tuženi da tužiocima, kao solidarnim poveriocima, isplati na ime naknade parničnih troškova iznos od 247.187,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom (tačka 3. izreke). U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud ocenom izvedenih dokaza utvrdio da je katastarska parcela tužilaca broj … isparcelisana u tri parcele; da je jedna od tih katastarskih parcela - parcela broj …/2 izuzeta iz poseda tužilaca u korist Grada Kragujevca radi realizacije izgradnje ulice, a na osnovu pravnosnažnog rešenja nadležnog organa od 12. marta 2009. godine; da su tužiocima ostavljene u posedu parcele br. …/1 i …/3; da se izuzeta parcela graniči sa spornom parcelom broj …/3, na kojoj su kao vlasnici upisani tužioci sa označenim udelima; da tokom postupka izuzimanja parcele 7810/2 stranke nisu poučene da podnesu zahtev za izuzimanje i ostalog dela zemljišta, a koje predstavlja parcela broj …/3; da je prvostepeni sud zaključio da je usled izuzimanja parcele broj …/2 došlo do znatnog umanjenja funkcionalnosti, a time i tržišne vrednosti sporne parcele, pa kako bi tržišna vrednost sporne parcele iznosila 7.837,50 evra da tuženi nije parcelacijom, koja je izvršena zbog izuzimanja, umanjio njenu vrednost, te je njena vrednost svedena na 3.426,68 evra i umanjena za protivvrednost od 4.410,82 evra; da je prvostepeni sud, polazeći od toga da je tržišna vrednost sporne parcele 7.837,50 evra, ocenio da tužiocima pripada naknada štete srazmerno njihovim alikvotnim delovima u iznosima utvrđenim u stavu prvom izreke presude; da tuženi, kome je to bila zakonska obaveza, u postupku izuzimanja nije upozorio tužioce da mogu da traže da se i preostali deo nepokretnosti ekspropriše, ako nema interesa za korišćenje tog dela; da je ovim nečinjenjem prouzrokovao tužiocima štetu u visini tržišne vrednosti spornog zemljišta, pa je, shodno odredbama člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odlučio kao u stavu prvom izreke; drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je, prema nalazu veštaka, došlo do znatnog umanjenja iskoristivosti, tj funkcionalnosti predmetne parcele, a time i umanjenja tržišne vrednosti cele parcele; da je, međutim, prvostepeni sud pogrešno utvrdio visinu štete; da bi se tržišna cena predmetne parcele, prema nalazu veštaka, da nije došlo do parcelacije, kretala od 2.500 do 3.000 evra po aru, što za površinu od 2.85 ari iznosi 7.837,50 evra, ili u dinarskoj protivvrednosti 827.333,00 dinara, koliko je tužiocima dosuđeno pobijanom presudom; da se za predmetnu parcelu, u stanju u kavom je formirana, tržišno ne može postići veća cena od 1.000 do 1.500 evra po aru, što znači da se postiže niža cena za 1.500 evra po aru u odnosu na parcelu od koje je nastala, što za površinu od 2.85 ari iznosi 4.275 evra, što po kursu na dan veštačenja, iznosi 452.466,00 dinara; da su, imajući u vidu pojedinačne suvlasničke udele na predmetnoj nepokretnosti, tužiocima na ime naknade štete dosuđeni određeni novčani iznosi; da je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan za veći iznos, jer se iznos od 7.837,50 evra (koji je prvostepenom presudom dosuđen tužiocima u dinarskoj protivvrednosti) odnosi na tržišnu vrednost parcela u okruženju, a prema nalazu veštaka, zbog oblika predmetne parcele formirane parcelacijom tržišna vrednost je umanjena, pa je po oceni ovog suda to šteta koju tužioci trpe i koju im treba nadoknaditi; da tužioci imaju pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene iznose počev od donošenje prvostepene presude, pa do konačne isplate; da je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za kamatu u periodu od 29. septembra 2010. godine (dana veštačenja) do 25. novembra 2013. godine (dana presuđenja); da je odredbom člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se naknada štete dosuđuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke; da vreme donošenja odluke može predstavljati kraći vremenski period od dana utvrđivanja štete (dana veštačenja) do dana presuđenja; da je visina štete utvrđena nalazom veštaka od 29. septembra 2010. godine, koji je dopunjen 21. januara 2011. godine, a da je prvostepena presuda doneta 25. novembra 2013. godine; da tužioci nisu predložili dopunsko veštačenje kojim bi se utvrdila visina štete u vreme donošenja presude, pa je prilikom odlučivanje uzeta visina štete iz nalaza veštaka, ali je kamata dosuđena od dana presuđenja; da su tužioci u ovom postupku imali troškove u označenim iznosima, i to: za sastav tužbe od strane advokata, na ime jednog obrazloženog podneska, na ime sastava žalbe, na ime zastupanja na devet održanih ročišta i na osam neodržanih ročišta, a što sve ukupno iznosi 431.250,00 dinara; da su tužioci uspeli u sporu sa 56,42% i da im stoga pripadaju troškovi u iznosu od 243.311,00 dinara na ime advokatskih usluga i na ime troškova veštačenja 10.000,00 dinara, ukupno 253.311,00 dinara, a shodno odredbama člana 153. stav 2, člana 154. i člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da su parnični troškovi, prema odredbi člana 150. Zakona o parničnom postupku, izdaci učinjeni u toku i povodom postupka, pa stranka ima pravo na trošak koji je stvarno nastao; da tužioci nisu pružili dokaze o plaćenim sudskim taksama, pa im troškovi na ime takse za tužbu i presudu nisu priznati.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka (član 150. stav 1.); da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 153. stav 2.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, te ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 154.); da će sud, ako preinači odluku protiv koje je izjavljen pravni lek ili ukine tu odluku i odbaci tužbu, odlučiti o troškovima celog postupka (član 165. stav 2).

Zakonom o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11 i 93/12) propisano je: da takse propisane ovim zakonom plaćaju lica po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koji je ovim zakonom utvrđeno plaćanje takse, da je za odluku prvostepenog suda taksu dužan da plati tužilac, da je za odluku drugostepenog suda, sudsku taksu dužan da plati podnosilac žalbe, da su lica iz st. 1. do 5. ovog člana takseni obveznici u smislu ovog zakona (član 2.); da obaveza plaćanja takse nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva) - kada se predaju sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora, a za podneske predate na zapisnik - kada je zapisnik sastavljen, a za sudske odluke - kada se objave, a ako stranka nije prisutna objavljivanju ili ako odluka nije javno objavljena - kada se stranci ili njenom zastupniku dostavi prepis odluke (član 3. stav 1. tač. 1) i 3)); da se taksa plaća najkasnije u roku od osam dana od dana nastanka taksene obaveze, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 4.); da ako stranka prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, a ne plati je odmah, sud će je upozoriti da je dužna da taksu plati u roku od osam dana i upozoriće je na posledice neplaćanja takse (član 40.), a na sudskom spisu će se naznačiti da je izvršeno ovo upozorenje, da će se na način iz stava 1. ovog člana postupiti i kada stranka predaje neposredno sudu podnesak koji nije taksiran ili je nedovoljno taksiran, a na podnesku i na sudskom spisu će se naznačiti da je stranka upozorena na posledice neplaćanja takse u roku, da ako stranka ne prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, sud će joj poslati nalog da plati taksu koju duguje u roku od osam dana od dana dostave naloga i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku, da za podnesak primljen preko pošte, a za koji taksa nije plaćena ili je plaćena nedovoljno, sud će podnosiocu poslati opomenu da plati taksu u roku od osam dana od dana dostave opomene i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku, da će se ukoliko stranka u postupku ima punomoćnika, nalog, odnosno opomena za plaćanje takse iz st. 2, 3. i 4. ovog člana dostaviti njenom punomoćniku (član 37.); da će ako takseni obveznik ne plati taksu u roku određenom u članu 37. ovog zakona, sud u daljem roku od 15 dana o neplaćenoj taksi obavestiti organ nadležan za poslove javnih prihoda na području na kome se nalazi prebivalište, odnosno sedište taksenog obveznika, radi naplate takse prinudnim putem, a na spisu će zabeležiti da je navedeni organ obavešten o neplaćenoj taksi, uz obaveštenje sud je dužan da priloži dokaz o tome da je obvezniku dostavljen nalog, odnosno opomena o plaćanju takse, po prijemu obaveštenja u smislu st. 1. ili 2. ovog člana nadležni organ će doneti rešenje kojim će taksenom obvezniku naložiti da u roku od osam dana od dana prijema rešenja plati dugovanu taksu kao i iznos od 50% visine te takse na ime kaznene takse, a ako takseni obveznik u datom roku ne plati dugovanu i kaznenu taksu, pristupiće se prinudnoj naplati (član 40. st. 1. i 3.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu, u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka, sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosioci navode o povredi označenog prava zasnivaju na tome da je drugostepeni sud pogrešno primenio merodavno pravo kada im nije priznao troškove na ime sudskih taksi.

Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu procesnog i materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene merodavnog prava.

Iz Zakona o sudskim taksama proizlazi da takse plaća lice po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koje je ovim zakonom utvrđeno plaćanje takse, da obaveza plaćanja takse za tužbu i žalbu nastaje kada se preda sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, a za sudsku odluku kada se objavi, a ako stranka nije prisutna objavljivanju, kada se stranci ili njenom zastupniku dostavi prepis odluke. Ukoliko takseni obveznik ne plati taksu u trenutku nastanka obaveze, sud će mu naložiti da to uradi u roku od osam dana i upozoriće ga na posledice neplaćanja takse. Pored toga, sud će ako takseni obveznik ne plati taksu ni u navedenom roku od osam dana, u daljem roku od 15 dana o neplaćenoj taksi obavestiti organ nadležan za poslove javnih prihoda na području na kome se nalazi prebivalište, odnosno sedište taksenog obveznika, radi naplate takse prinudnim putem, a na spisu će zabeležiti da je navedeni organ obavešten o neplaćenoj taksi.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud smatra da nije ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje dela osporene drugostepene presude, kojim je kao razlog zbog kojeg podnosiocima ustavne žalbe nisu priznati troškovi na ime sudskih taksi navedeno da „tužioci nisu priložili dokaze o plaćenim sudskim taksama“. Ovo iz razloga što je zakonom ustanovljena obaveza plaćanja sudske takse i što je zakonom propisan postupak utvrđivanja i naplate sudske takse, uključujući i postupak naplate prinudnim putem. Ustavni sud je, stoga, ocenio da je osporena drugostepena presuda, u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka, doneta proizvoljnom i arbitrernom primenom merodavnog prava. Takav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-8719/2012 od 26. februara 2015. godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu, u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude, u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka, i određivanjem da Apelacioni sud u Kragujevcu u ponovnom postupku donese novu odluku u tom delu. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz navedenih razloga, te poništio osporenu presudu, u delu u kome je odlučno o troškovima postupka, Ustavni sud nalazi da je zahtev podnosilaca za naknadu materijalne štete opredeljen u visini nedosuđenih troškova parničnog postupka preuranjen, te je saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, takav zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da podnosioci navode o povredi tog prava ne dovode u vezu sa osporenom odlukom o troškovima postupka, već sa odlukom o tužbenom zahtevu, pa stoga navode o povredi tog prava i nije razmatrao u odnosu na ovaj deo osporene presude.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu, u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu štete i za isplatu kamate, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci istakli da im je tim delom osporene presude povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu.

Polazeći od sadržine prava na pravično suđenje i razloga ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi tog prava zasnivaju, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu pružili utemeljene, ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da je Apelacioni sud u Kragujevcu proizvoljno ili arbitrarno primenio merodavno pravo, odnosno da predmetni sudski postupak nije bio pravičan. Naprotiv, Ustavni sud nalazi da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava. Naime, drugostepeni sud je u osporenoj presudi ocenio da su podnosioci, u konkretnom slučaju, pretrpeli štetu u visini novčanog iznosa za koji je umanjena tržišna vrednost predmetne nepokretnosti, a ne u visini ukupne tržišne vrednosti nepokretnosti, koju bi ona imala da nije došlo do parcelacije, kako je to utvrdio prvostepeni sud, te je iz tih razloga i preinačio prvostepenu presudu.

Navodi podnosioca da drugostepeni sud nije mogao bez sprovedenog veštačenja i otvaranja rasprave da utvrdi umanjenu vrednost nepokretnosti, po oceni Ustavnog suda, nemaju osnova. Ovo iz razloga što iz obrazloženja osporene drugostepene presude, kao i iz obrazloženja prvostepene presude, proizlazi da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je veštačenjem određena ne samo tržišna vrednost koju bi predmetna nepokretnost imala da nije došlo do parcelacije, već i stvarna vrednost i umanjena vrednost nepokretnosti. Osim toga, i sami podnosioci su naveli da je drugostepeni sud navodno pogrešno ocenio nalaz veštaka koji je veštačio i „teorijsku varijantu“ tržišne vrednosti predmetne parcele, nakon izvršene parcelacije.

U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se osporava odluka o dosuđenoj kamati, tj. nepriznavanje kamate od dana veštačenja, već od dana presuđenja, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci samo istakli da je takva odluka suprotna dokazima u spisima i materijalnom pravu, a da pri tome uopšte nisu obrazložili takve svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud našao da ustavna žalba u tom delu ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju prava na pravično suđenje podnosiocima ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je u više svojih odluka ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište redovnih sudova da se naknada materijalne štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, te da i obaveza isplate naknade štete dospeva danom donošenja prvostepene presude, od kog trenutka, u smislu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, oštećeni ima i pravo na zakonsku zateznu kamatu (videti odluke Ustavnog suda Už-6665/2011 od 25. septembra 2014. godine i Už-11533/2013 od 12. maja 2016. godine).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnosilaca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosioci, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traže da postupa kao instancioni sud, te da preispita i oceni zakonitost osporene presude.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca o tome da im je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o učinjenoj povredi prava iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da podnosioci povredu tog prava, u suštini, obrazlažu istim navodima kojima obrazlažu i povredu prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog troškova postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti