Ustavna žalba: Povreda prava zbog zastarelosti potraživanja naknade ratne štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Vrhovni kasacioni sud je pogrešno primenio pravila o zastarelosti potraživanja ratne štete, zanemarujući zastoj zastarevanja tokom ratnog stanja i prekid podnošenjem zahteva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Đura Delića iz Žablja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. juna 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đura Delića i utvrđuje da su presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1770/10 od 1. juna 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da ponovi postupak po reviziji koju je tužena izjavila protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15125/09 od 1. jula 200 9. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đuro Delić iz Žablja je 3. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Dragana Milovića, advokata iz Vrbasa, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1770/10 od 1. juna 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Vrhovni kasacioni sud preinač io presude Drugog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu i odbio njegov tužbeni zahtev, uz obrazloženje da obraćanje tužioca tuženoj sa zahtevom za obeštećenje van spora ne prekida tok zastarelosti zahteva za naknadu štete, kao i da u vreme „NATO agresije“ ne dolazi do zastoja zast arelosti; da je ovakav stav Vrhovnog kasacionog suda u suprotnosti sa dugogodišnjom sudskom praksom, kao i sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima; da prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, njegov tužbeni zahtev nije zastareo, jer zastarevanja svih potraživanja prema državi su prestal a da te ku u periodu od 23. marta 1 999. godine do 26. juna 19 99. godine za vreme NATO bombardovanja, tj. u tom periodu je došlo do zastoja zastarelosti, dok je do prekida došlo kada se on obratio 18. aprila 2007. godine tuženoj zahtevom za obeštećenje van spora.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. jula 2007. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete nastale usled ranjavanja tužioca 12. februara 1992. godine u reonu sela Šolodovci, Republika Hrvatska.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4618/07 od 26. marta 2009. godine , stavom prvim izreke, obavezana je tužen a da tužiocu na ime određenih vidova nematerijalne štete isplati određene novčane iznose bliže opisane u tom delu izreke; stavom drugim izreke je preko dosuđenih iznosa tužbeni zahtev odbijen, a stavom trećim izreke ove presude odlučeno je o troškovima postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 15125/09 od 1. jula 2009. godine kojom je potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke, a žalba tužene odbijena kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1770/10 od 1. juna 2011. godine preinačene su presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15125/09 od 1. jula 2009. godine i Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4618/07 od 26. marta 2009. godine tako što je odbije tužbeni zahtev, kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu naknadi nematerijalnu štetu za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 400.000 dinara, za strah u iznosu od 170.000 dinara, za fizičke bolove u iznosu od 180.000 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti u iznosu od 100.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 26. marta 2009. godine do isplate, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđeno g činjenično g stanj a proizlazi da je tužilac kao pripadnik oružanih snaga bivše SFRJ, TO Šodolovci ranjen 12. februara 1992. godine prilikom izvršavanja borbenog zadatka u sukobu sa paravojnim formacijama u reonu sela Šodolovci; da je usled toga zadobio teške telesne povrede sa trajnim posledicama; da mu je umanjena životna aktivnost 25% trajno, da je trpeo fizičke bolove i strah bliže opisane u nižestepenim presudama, da je naruženje lakšeg stepena; da je, p rema nalazu veštaka neuropsihijatra i veštaka ortopeda hirurga, do konačnog oblika estetskog oštećenja (naruženja lakog stepena) i umanjenja životne aktivnosti sa aspekta ortopedske struke, došlo šest meseci nakon ranjavanja ; da su fizički bolovi jakog srednjeg i slabog intenziteta trajali šest meseci; da je, p rema nalazu veštaka neuropsihijatra, pretrpljeni strah ostavio trajne posledice u vidu oboljenja mešovito anksiozno-depresivnog poremećaja koje je nastalo šest meseci nakon povređivanja, dok se bolest u međuvremenu pogoršavala tako da je nužno da se tužilac i dalje leči; da se tužilac obratio tuženoj 18. aprila 2007. godine sa zahtevom za obeštećenje van spora, a da je tužbu podneo 13. jula 2007. godine Dalje je navedeno: da su kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključili da je šteta za tužioca nastala radnjama izvršenja krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. K rivičnog zakonika Jugoslavije, te da se u ovom slučaju prime njuje privilegovan rok iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da su k ao početak roka uzeli datum kada su pretrpljeni vidovi nematerijalne štete dobili svoj oblik (12. avgusta 1992. godine kada je lečenje završeno); da se osnovano u reviziji ukazuje da je potraživanje tužioca zastarelo ; da je rok zastarelosti koji se primenjuje u konkretnom slučaju privilegovan rok iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i iznosi 15 godina; da, m eđutim, produženi rok zastarelosti potraživanja ratne štete iz navedene zakonske odredbe počinje da teče od dana izvršenja krivičnog dela; da rok za isticanje zahteva za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela odgovara zakonskom roku za zastarelost krivičnog gonjenja koji se može produžavati u slučaju prekida ili zastoja krivičnog gonjenja, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja; da, imajući u vidu da je tužilac ranjen 12. februara 1992. godine, od tog dana, po oceni toga suda , teče rok zastarelosti ; da kako je tužilac podneo tužbu 13. jula 2007. godine, a po proteku roka od 15 godina, to je njegovo potraživanje za navedene vidove nematerijalne štete zastarelo.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 12770/08 od 23. marta 2009. godine, pored ostalog, potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2763/07 od 28. maja 2008. godine u delu u kome je obavezana tužena Republike Srbije – Ministarstvo odbrane da tužiocu G. V. iz Novog Sada na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 250.000 dinara i zbog naruženosti iznos od 75.000 dinara sa pripadajućom kamatom i u tom delu je žalba tužene odbijena kao neosnovana. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je neosnovan prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja koji je istakla tužena. Naime, u obrazloženju presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2763/07 od 28. maja 2008. godine, pored ostalog, je navedeno da je tužilac kao pripadnik JNA, bio ranjen 6. decembra 1991. godine pri izvođenju borbenih zadataka u sukobu sa hrvatskim paravojnim snagama i da se 23. januara 2007. godine obratio tuženoj sa zahtevom za obeštećenje van spora da je tom radnjom prekinuo zastarelost, i to pre isteka roka od 15 godina, koji je počeo da teče 1995. godine kada je lečenje tužioca završeno i kada je on saznao za štetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da zastarevanje ne teče za vreme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti (član 382. stav 1. tačka 1)); da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388 .); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

Odredbama člana 2. Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SRJ“, br. 22/99, 23/99 i 35/99 ) bilo je propisano: da se za vreme ratnog stanja prekidaju sudski i drugi postupci za naknadu štete protiv Savezne Republike Jugoslavije - Saveznog ministarstva za odbranu, Vojske Jugoslavije i Saveznog ministarstva za unutrašnje poslove, kao i protiv republika članica - organa republika članica nadležnih za unutrašnje poslove, pokrenuti na osnovu Zakona o obligacionim odnosima (stav 1.); da se z a vreme ratnog stanja ne mogu pokretati postupci za naknadu štete protiv subjekata iz stava 1. ovog člana, kao i da za to vreme ne teče rok zastarelosti tih potraživanja (stav 2.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano da o zahtevu oštećenog da mu država naknadi štetu odlučuje po tužbi nadležni sud, da je oštećeni, pre nego što protiv države podnese tužbu, dužan da nadležnom vojnom pravobranilaštvu postavi zahtev za obeštećenje van spora, da ako zahtev ne bude usvojen u celini ili se o njemu ne donese odluka u roku od tri meseca od dana podnošenja, oštećeni može podići tužbu kod nadležnog suda (član 194.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Kako je već istaknuto, pravom na jednaku zaštitu prava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima, drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Razmatrajući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac žali na različito postupanje sudova, te odlučivanje Vrhovnog kasacionog suda povodom iste činjenične i pravne situacije.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije. Naime, Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi Rev. 1770/10 od 1. juna 2011. godine utvrdio da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo, jer je protekao rok iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, koji se računa od dana izvršenja krivičnog dela, zbog čega je oštećeni apsolutno izgubio pravo na potraživanje naknade štete. Takođe je navedeno da se rok za isticanje zahteva za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela ne može produžavati po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja. U gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Okružni sud u Beogradu je u presudi Gž. 12770/08 od 23. marta 2009. godine zauzeo stav da zastarelost počinje teći od dana kada je lečenje tužioca završeno i kada je on saznao za štetu koja mu je takođe pričinjena krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. Krivičnog zakonika Jugoslavije. Takođe je iskazan i stav da podnošenje zahteva za obeštećenje van spora Ministarstvu odbrane prekida tok zastarelosti. Identičan stav u vezi sa prekidom toka zastarelosti su sudovi zauzeli u mnogim drugim presudama (videti npr. presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2913/09 od 22. oktobra 2009. godine , Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2703/10 od 28. januara 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1586/10 od 27. oktobra 2010. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Vrhovni kasacioni sud i ranije Okružni sud u Beogradu, kao sudovi poslednje instance, u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zauzeli suprotne stavove o trenutku početka toka i prekida zastarelosti, što je u krajnjem ishodu dovelo do različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući mu tužbeni zahtev, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome je bio tužilac u parničnom postupku koji je okončan navedenom presudom Vrhovnog kasacionog suda. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova suprotna pravu na jednaku zaštitu prava pred sudovima (videti Odluku Ustavnog suda Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine).

Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom sudova poslednje instance datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, konstatuje da su redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada su istakli da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 377. stav 1. ZOO kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, radi se o objektivnom roku zastarelosti potraživanja, koji počinje teći od momenta nastanka štete, dok sam momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nemaju uticaja na zastarelost predmetnog potraživanja (videti Odluku Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine).

Međutim, suprotno iskazanom stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra neprihvatljivim obrazloženje da se rok za isticanje zahteva za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela (član 377. stav 1. ZOO) ne može produžavati po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja. Naime, privilegovani rok zastarevanja ima za cilj da oštećenom licu pruži veći stepen zaštite, zbog toga što mu je šteta pričinjena krivičnim delom, ali to ne znači da su samim tim isključeni razlozi za prekid i zastoj zastarelosti koji važe za druga potraživanja koja nisu pričinjena krivičnim delom (videti Odluku Ustavnog suda Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine). Ustavni sud napominje da je i u pravnoj teoriji izražen identičan stav.

Što se tiče konkretnog slučaja, nameće se pitanje da li je došlo do zastoja zateravanja za vreme ratnog stanja u SRJ, jer je ta činjenica od ključnog značaja za utvrđivanje osnovanosti tužbenog zahteva u parnici koja je prethodila ovom ustavnosudskom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da je odredbom člana 2. stav 2. Uredbe o primenjivanju Zakona o obligacionim odnosima bilo propisano da za vreme ratnog stanja ne teče rok zastarelosti potraživanja protiv Savezne Republike Jugoslavije - Saveznog ministarstva za odbranu i Vojske Jugoslavije, iz čega jasno proizlazi da je postojao zastoj zastarevanja podnosioca ustavne žalbe u periodu od 24. marta 1999. godine, ka da je Savezna vlada donela Odluku o proglašenju ratnog stanja u Saveznoj Republici Jugoslaviji („Službeni list SRJ“, broj 15/99 ), pa do 26. juna 1999. godine, kada je doneta Odluka o prestanku ratnog stanja („Službeni list SRJ“, broj 44/99). Uostalom, Okružni sud u Beogradu je utvrdio da upravo zbog zastoja zastarevanja u periodu ratnog stanja, potraživanje podnosioca ustavne žalbe nije zastarelo.

Imajući u vidu izneti stav Ustavnog suda u pogledu zastoja i prekida zastarelosti potraživanja podnosioca ustavne žalbe, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio žalbu i utvrdio da je osporenim akt om Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1770/10 od 1. juna 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , dok je u tački 2. izreke naložio istom sudu da ponovo odluči o reviziji koju je tužena izjavi la protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15125/09 od 1. jula 200 9. godine, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba: Povreda prava zbog zastarelosti potraživanja naknade ratne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti