Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje jer podnosiocu nije omogućeno da se izjasni o ključnim dokazima. Takođe je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko sedam godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Likića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Željka Likić a i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 4008/11 od 22. novembra 2012. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 4008/11 od 22. novembra 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 4522 Batajnica int. broj 39-19 od 30. marta 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Željka Likića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 6834 Batajnica u predmetu int. broj 197-1 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Likić iz Beograda podn eo je, 18. januara 2013. godine, preko punomoćnika Jovana Mihajlovića , advokata iz Zrenjanina , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 4008/11 od 22. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da u upravnom postupku i upravnom sporu nije održana usmena rasprava, da podnosilac nije saslušan, da nije imao prilike da vidi dokaze koje je pribavljao drugostepeni organ, te da nisu izvedeni dokazi koje je predlagao. Ističe se da su nadležni sudovi u upravnom sporu tri puta poništavali konačna rešenja, sa nalogom da se u ponovnom postupku pravilno utvrdi činjenično stanje i izvedu predloženi dokazi, ali da je Upravni sud četvrti put odstupio od svojih naloga, nalazeći da su sve činjenice tačno utvrđene i da nije potrebno održavati usmenu raspravu. Podnosilac smatra da radno mesto na koje je bio postavljen nije ukinuto, već da je na njemu samo smanjen broj izvršilaca, kao i da je Vojska nakon njegovog otpuštanja zaposlila druga lica na istom radnom mestu.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, odredi da Upravni sud ponovo odluči u upravnom sporu na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi, te da podnosiocu odredi naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, u opredeljenim novčanim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 4522 Batajnica int. broj 39-19 i Upravnog suda U. 4008/11, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 6834 Batajnica int. broj 197-1 od 27. jula 2005. godine utvrđeno je da Željku Likić u, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na službi u Vojnoj pošti 6834 Batajnica, na radnom mestu radio-prisluškivač , prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore zbog ukidanja radnog mesta, dana 31. avgusta 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnosioca od 5. avgusta 2005. godine, VP 4522 Batajnica je rešenjem UP-2 broj 22-2 od 31. avgusta 2005. godine odbila kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja .

O tužbi koju je podnosilac podneo Sudu Srbije i Crne Gore, nakon što je preuzeo nerešene predmete tog sud, odlučio je Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 1 409/06 od 17. aprila 2008. godine, kojom je uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju navedene presude je ocenjeno da je pobijanim rešenjem učinjena povreda pravila postupka iz odredaba člana 199. stav 2. u vezi člana 125. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, jer u obrazloženju tog rešenja nije navedeno da je utvrđeno činjenično stanje iz koga bi proizlazilo da je zaista ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen, niti da su utvrđene činjenice vezane za primenu člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Isti sud je našao da su učinjene i povrede pravila postupka iz člana 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, jer tuženi organ nije ocenio sve navode žalbe.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni organ je doneo rešenje int. broj 18-250 od 23. jula 2008. godine, kojim je ponovo odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 27. jula 2005. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je Uprava za organizaciju Ministarstva odbrane dostavila akt pov. broj 1147-2 od 17. jula 2008. godine iz koga proizlazi da je ukinuto formacijsko mesto radio-prisluškivač u 1. Odeljenju (radio-teleprintersko prislušno), u 2. vodu (radio-teleprinterski prislušni), u radio-izviđačkoj četi, u 1. Centru za elektronsko izviđanje "A", na koje je podnosilac bio raspoređen.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 5653/08 od 20. maja 2009. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da drugostepeni organ nije potpuno utvrdio činjenice koje su bile odlučne za zakonito rešavanje, jer se u spisima predmeta ne nalazi Odluka ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. 1615-2 od 25. jula 2005. godine, kojom je predviđeno ukidanje formacijskog mesta, niti akt Uprave za organizaciju Ministarstva odbrane od 17. jula 2008. godine , na koji se poziva u pobijanom rešenju. Isti sud je ponovo utvrdio da se iz drugostepenog rešenja ne može zaključiti na osnovu kojih dokaza i utvrđenih činjenica tuženi organ nalazi da se podnosiocu nije moglo obezbediti nijedno pravo propisano članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje Int. broj 49-65 od 14. decembra 2009. godine, kojim je po treći put odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene pisane izjave od A.Č, tada komandira čete u kojoj je bio raspoređen podnosilac, i B.I, tada komandira 3. voda u četi u kojoj je bio raspoređen podnosilac, a iz kojih proizlazi da je podnosilac do 31. avgusta 2005. godine bio postavljen na formacijsko mesto čije ukidanje je predviđeno Odlukom ministra odbrane od 25. jula 2005. godine.

Upravni sud je presudom U. 14115/10 (2009) od 17. februara 2011. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja, Upravni sud je našao da je ono zahvaćeno povredom odredbe člana 61. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, s obzirom na to da tuženi organ nije postupio u skladu sa primedbama u pogledu postupka iz ranije presude Vrhovnog suda Srbije.

Drugostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje int. broj 39-19 od 30. marta 2011. godine, kojim je po četvrti put odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je Uprava za organizaciju Ministarstva odbrane uz akt str. pov. 512-2 od 21. marta 2011. godine dostavila overen izvod iz Odluke ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. 1615-2 od 25. jula 2005. godine , a iz koje se vidi da je radno mesto podnosioca ukinuto. Navedeno je i da iz akta Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0110-101-230/2009 od 22. decembra 2009. godine proizlazi da se podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Ocenjujući navod podnosioca da su na istom radnom mestu ubrzo zaposlena treća lica, drugostepeni organ je našao da je u sklopu organizacijsko-mobilizacijskih promena izvršeno premeštanje određenog broja lica, ali da niko nije primljen na radno mesto na koje je podnosilac radio, jer je ono ukinuto i nije više postojalo.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 4008/11 od 22. novembra 2012. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Upravni sud je ocenom navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta, našao da tužba nije osnovana. Po oceni toga suda, tuženi organ je pravilno odbio žalbu podnosioca, otklonivši povrede pravila postupka na koje je ukazao Upravni sud u presudi od 17. februara 2011. godine, dajući za svoju odluku dovoljne i na zakonu zasnovane razloge .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/ 01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i prav ilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, te da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9.); da se p oseban ispitni postupak sprovodi kad je to potrebno radi utvrđivanja odlučnih činjenica i okolnosti koje su od značaja za razjašnjenje upravnih stvari ili radi davanja strankama mogućnosti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 132. stav 1.); da s tranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, radi ostvarenja cilja postupka, da daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (član 133. stav 1.); da s tranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, takođe, ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je s lužbeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci: da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.); kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da se o dredbe ovog zakona koje se odnose na prvostepeno rešenje shodno se primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi (član 235. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da (..) ako je u istom sporu već poništen upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio po presudi, sud može i sam utvrditi činjenično stanje i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja doneti presudu, odnosno rešenje ( član 38. stav 3.); da u slučaju iz stava 3. ovog člana, sud utvrđuje činjenično stanje na raspravi, ili preko jednog člana veća ili preko drugog suda, ili preko drugog organa , te da se na raspravu poziva i stranka (stav 4.); da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, te da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, dok je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, te da takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa (član 62. stav 1.).

5. Ustavni sud je najpre konstatovao da podnosilac ustavnu žalbu, kao i tužbu u upravnom sporu, suštinski zasniva na tvrdnji da je u upravnom postupku pogrešno utvrđeno da je radno mesto na koje je bio postavljen ukinuto, umesto da je utvrđeno smanjenje broja izvršilaca na tom radnom mestu i, saglasno tome, sproveden odgovarajući komisijski postupak. Imajući u vidu da podnosilac, takođe, navodi da nije upoznat ni sa jednim dokazom koji je izveden u upravnom postupku, a da ostvarivanje cilja tog postupka zahteva da se stranci omogući da pruža potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese, Ustavni sud je smatrao da se radi o ustavnopravnom razlogu koji je potrebno prethodno ispitati prilikom ocene o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud i ovom prilikom ističe da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu proveravana zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u drugostepenom postupku, Ustavni sud smatra da ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u postupku pred drugostepenim organom i adekvatno ocenjeni u drugostepenom rešenju.

Ustavni sud je primetio da podnosilac u tužbi nije , kao što je to učinio u ustavnoj žalbi, posebno naveo da mu naknadno pribavljeni dokazi o bitnim činjenicama za odlučivanje nisu predočeni. Međutim, podnosilac je istakao povredu pravila postupka kao jedan od razloga za pokretanje upravnog spora, što je podrazumevalo da nadležni sud ispita da li su pre donošenja konačnog rešenja poštovane sve odredbe opšteg upravnog postupka koje su se primenjivale u konkretnom slučaju.

Iako se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, Ustavni sud ukazuje da navedeno ovlašćenje iz člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ne oslobađa drugostepeni organ obaveze da dokaze koje je pribavio u dopunjenom postupku dostavi stranci radi izjašnjenja i da joj omogući učešće u postupku, budući da se odredbe o postupku donošenja prvostepenog rešenja, saglasno odredbi člana 235. stav 1. Zakona, shodno primenjuju i u drugostepenom postupku ( videti Odluku Ustavnog suda Už-4577/2010 od 6. novembra 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Izložena ocena je primenjiva na overeni izvod iz Odluke ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. 1615-2 od 25. jula 2005. godine, akt Uprave za organizaciju Ministarstva odbrane pov. broj 1147-2 od 17. jula 2008. godine , akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala za grad Beograd broj 0110-101-230/2009 od 22. decembra 2009. godine i pisane izjave koje su dala profesionalna vojna lica postavljena, u vreme prestanka službe podnosioca, u istoj vojnoj pošti. Prema podacima u spisima predmeta i sadržini donetih akata, navedene isprave , ni u jednoj fazi postupka, nisu bile dostavljene podnosiocu na izjašnjenje, iako je za to bilo prilike u drugostepenom upravnom postupku, ali i u upravnom sporu. Stoga je podnosilac ustavne žalbe tek iz obrazloženja drugostepenih rešenja mogao da sazna da su u upravnom postupku izvedeni dokazi uvidom u pomenute isprave . Sledom iznetog, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac u predmetnom postupku bio sprečen da dobije potpune informacije koje bi mu omogućile da ospori tačnost činjenica koje proističu iz tih isprav a, iako su isključivo na njima zasnovani razlozi o ispunjenosti svih Zakonom propisanih uslova za prestanak njegove civilne službe.

Ustavni sud je našao da je značaj pružanja prilike podnosiocu da se upozna i izjasni o aktu Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala za grad Beograd broj 0110-101-230/2009 od 22. decembra 2009. godine bio utoliko veći što je podnosilac tokom postupka osporio činjenični zaključak drugostepenog organa da mu se nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, ističući da su ubrzo nakon prestanka njegove službe, na istom radnom mestu zaposlena druga civilna lica, koja je poimenično naveo, predlažući izvođenje dokaza saslušanjem određenih svedoka. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da se mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnosioca u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, mogla utvrditi na osnovu podataka kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje . Sa druge strane, postojanje mogućnosti raspoređivanja podnosioca na odgovarajuće radno mesto, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci i Ministarstvu odbrane , u periodu do prestanka službe, mogla je, kao i u drugim predmetima, ispitati Uprava za kadrove kao unutrašnja organizaciona jedinica Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane. Uprkos tome, ocena drugostepenog organa i Upravnog suda o nemogućnosti obezbeđivanja podnosiocu nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona zasnovana je isključivo na pomenutom aktu Nacionalne službe za zapošljavanje, bez obrazlaganja kako je iz priloženog izveštaja utvrđeno da podnosilac u relevantnom periodu nije mogao da zasnuje radni odnos na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi.

U kontekstu izloženog, Ustavni sud je posmatrao i osnovnu tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da radno mesto na koje je postavljen nije ukinuto, već da je na istom samo smanjen broj izvršilaca. Budući da se rešenje o prestanku službe civilnog lica u Vojsci na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije moralo doneti u posebnom ispitnom postupku, Ustavni sud smatra da se sve bitne činjenice za odlučivanje u konkretnom slučaju mogu utvrditi tek kada podnosiocu bude obezbeđeno pravilno učešće u postupku.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , Ustavni sud smatra da ima mesta primeni stava toga suda da je ovde posebno dovedeno u pitanje "poverenje podnosioca u sprovođenje pravde", koje se, između ostalog, zasnivalo na njegovom uverenju da je imao priliku da izrazi svoje mišljenje o svakom bitnom dokumentu koji se nalazio u spisima predmeta, a na koji se, u ovom predmetu, pozvao drugostepeni organ u svom rešenju, kao i sud u osporenoj presudi (videti presudu ESLjP Nideröst-Huber protiv Švajcarske, 18990/91, stav 29, od 18. februara 1997. godine).

Kako je podnosilac pokrenuo upravni spor iz svih z akonom propisanih razloga, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud trebalo da ispita da li su pravilno primenjene odredbe o postupku pre donošenja pobijanog rešenja, nezavisno od pojedinačnih navoda tužbe . S obzirom na to da osporena presuda ne sadrži razloge za navedenu ocenu, Ustavni sud smatra proizvoljnim stav Upravnog suda koji se odnosi na zakonitost drugostepenog rešenja sa stanovišta merodavnog procesnog prava.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Upravnog suda U. 4008/11 od 22. novembra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, te je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 4008/11 od 22. novembra 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 4522 Batajnica int. broj 39-19 od 30. marta 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za prestanak civilne službe u Vojsci podnosiocu ustavne žalbe, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu V P 6834 Batajnica int. broj 197-1 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 5 . avgusta 2005. godine, kada je podnosilac pr vi put izjavio žalbu u upravnom postupku, do 22. novembra 2012. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 4008/11. Dakle, sedam godina i tri meseca.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bila raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakon itosti rešenja na osnovu koje mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnosiocu ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom e nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnosi ocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Pri tome, drugostepeni organ ni u naredna dva rešavanja po žalbi nije pribavio dokaze o odlučnim činjenicama, suprotno obavezujućim primed bama sudova u pogledu postupka. S tim u vezi, Ustavni sud primećuje da nadležni sudovi nisu iskoristili svoja ovlašćenja propisana procesnim zakonom da spreč e ovakvo odugovlačenje postupka. Citirane odredbe ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima davale su mogućnost sudu u slučaju kada je već poništen upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio po presudi, da i sam utvrdi činjenično stanje i da na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja donese presudu, kojom će rešiti upravnu stvar.

Ustavni sud je primetio da nadležni sudovi, osim u prvom po redu upravnom sporu, nisu odstupili od standarda razumnog trajanja postupka, prihvaćenih u praksi ovog a suda. Ipak, Ustavni sud je uzeo u obzir stanovište koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje upravnih organa i sudova dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu traj anja osporenog upravnog postupka i doprinos nadležnih upravnih organa i sudova . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti