Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko 21 godinu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao 21 i po godinu. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 2000 evra zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiš a B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vojislava Janoševića i Branislava Janoševića, obojice iz Surčina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. marta 2 013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vojislava Janoševića i Branislava Janoševića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 89/08 (prvobitno P. 2190/89) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Vojislava Janoševića i Branislava Janoševića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7697/10 od 1. septembra 2010. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 89/08 od 2. aprila 2009. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojislav Janošević i Branislav Janošević, obojica iz Surčina, preko punomoćnika Dragana Maričića, advokata iz Beograda, podneli su 21. oktobra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude A pelacionog suda u Beogradu Gž. 7697/10 od 1. septembra 2010. godine i presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 89/08 od 2. aprila 2009. godine , zbog povrede prava na jednaku zakonsku zaštitu iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava , te prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno : da su osporenim presudama povređena navedena ustavna prava podnosilaca ustavne žalbe zbog toga što je o njihovom pravu konačno odlučeno osporenim drugostepenim aktom na koji oni nemaju pravo žalbe ili drugo pravno sredstvo, pri čemu je postupak vođen i odluka doneta na način i u roku koji je potpuno neprimeren pomenutim ustavnim odredbama; da je prvostepeni sud doneo odluku ocenjujući dokaze selektivno i površno; da je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u celosti, a za to nije dao obrazloženje izuzev pozivanja na stavove i razloge prvostepenog suda, niti je ispitao navode žalbe podnosilaca; da je postupak trajao preko 21 godinu, što je neprihvatljivo dugo. Predlaže se da Ustavni sud poništi osporene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a predlaže se i odlaganje izvršenja osporenih presuda do okončanja postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu u P. 89/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 3. aprila 1989. godine, preko punomoćnika advokata Dragana Maričića iz Beograda, podneli Prvom opštinskom su du u Beogradu tužbu protiv tuženog Preduzeća „Graneksport“ iz Beograda, sa zahtevom da im tuženi na ime naknade štete isplati iznos od 50.000.000 dinara sa kamatom koja se plaća na štedne uloge oročene preko godinu dana bez posebne namene od dana presuđenja pa do isplate, kao i da im naknadi t roškove parničnog postupka. Tužbeni zahtev je konačno opredeljen podneskom tužilaca od 10. maja 2002. godine.

Prva prvostpena presuda u osporenom parničnom postupku doneta je posle skoro 18 godina od podnošenja tužbe, tj. 13. marta 2007. godine. Za to vreme Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao 56 ročišta, od kojih je 28 održano, a 28 nije održano, i to gotovo sva ročišta - iz razloga na strani suda. U predmetu je u svojstvu predsednika veća postupalo devet sudija. Prvostepeni sud je izveo dokaze upoznavanjem sa dokumentacijom koju su dostavile stranke, saslušanjem tužilaca u svojstvu parničnih stran aka, saslušanjem pet svedoka, te suočenjem tužilaca i nekih od svedoka, kao i putem više veštačenja.

Na predlog tužilaca Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem od 29. januara 1990. godine odredio veštačenje od strana Veterinarskog i mlekarskog instituta u Beogradu (u daljem tekstu: Institut) na okolnost da li je hrana za ishranu živine koju je tuženi isporučio tužiocima bila ispravna, te da li je isporučena hrana mogla da dovede do uginuća kokošaka tužilaca , smanjenja nosivosti i promenjenog kvaliteta jaja, kao i radi izjašnjenja o uzroku uginuća kokošaka, smanjenja nosivosti i smanjenja kvaliteta jaja. Nalaz i mišljenje veštaka dr B. K. iz Instituta su dostavljeni prvostepenom sudu 19. marta 1992. godine.

Na ovaj nalaz i mišljenje tuženi je stavio primedbe podneskom od 12. juna 1992. godine. Veštak dr B. K. se nije izjasnio o ovim primedbama zbog odlaska u penziju, o čemu je, nakon prijema poziva za ročište, obavestio prvostepeni sud 17. januara 1997. godine.

Na predlog tužilaca, prvostepeni sud je na ročištu 5. februara 1998. godine naložio da se predmet dostavi Institutu, kako bi se preko drugog veštaka izjasnio na primedbe tuženog, a Institut je dopisom od 11. maja 1998. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da prihvati veštačenje i uputio na angažovanje katedre za sudsku veterinarsku medicinu na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu radi izjašnjenja na primedbe tuženog.

Prvi opštinski sud je rešenjem od 19. oktobra 1999. godine odredio novo veštačenje od strana Fakulteta veterinarske medicine u Beogradu (u daljem tekstu: Fakultet), a nalaz i mišljenje vešta ka dr S. S. su primljeni u sudu 31. jula 2000. godine. Na ovaj nalaz i mišljenje tužioci su dostavili primedbe podneskom od 9. januara 2001. godine.

S obzirom na različite izveštaje iz dva sprovedena veštačenja, sud je na ročištu 2. marta 2001. godine naložio Institutu i Fakultetu da usaglase nalaze.

Kako su i Institut i Fakultet ostali svaki pri svom nalazu i mišljenju, prvostepeni sud je na ročištu 6. decembra 2005. godine odredio veštačenje putem komisije koju će obrazovati Fakultet.

Na ročištu 5. septembra 2006. godine punomoćnik tužilaca je predložio da se veštačenje obavi od strane Naučnog instituta za veterinarstvo u Novom Sadu, umesto Fakulteta određenog rešenjem od 6. decembra 2005. godine. Međutim, Naučni institut za veterinarstvo iz Novog Sada je obavestio prvostepeni sud da nema listu veštaka, te iz tog razlog nije u m ogućnosti da prihvati veštačenje. Stoga je prvostepeni sud na ročištu održanom 3. novembra 2006. godine odredio veštačenje putem komisije veštaka sastavljene od veštaka poljoprivredne i veterinarske struke, čiji sastav je odredio sud sa liste sudskih veštaka , ali su imenovani veštaci obavestili sud da nisu u mogućnosti da veštače dodeljeni predmet.

Prvostepenom presudom P. 500/07 od 13. marta 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca da se tuženi obaveže da im na ime materijalne štete isplati iznos od 2.000.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. marta 2007. godine pa do isp late, kao i da tužiocima nadoknadi troškove parničnog postupka, kao neosnovan, a obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 797.700 dinara.

Rešavajući o žalbi tužilaca protiv prvostepene presude, koja je izjavljena 10. maja 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9428/07 od 14. novembra 2007. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 500/07 od 13. marta 2007. godine u celini zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazo 13, a održao šest ročišta; sedam ročišta nije održano iz razloga na strani suda ili veštaka. Prvostepeni sud je 7. jula 2008. godine odredio veštačenje od strane komisije veštaka uže specijalnosti za živinarstvo, ishranu i sudsku veterinarsku medicinu, a koja je nalaz i mišljenje dostavila prvostepenom sudu 25. novembra 2008. godine. Takođe je izveo dokaze saslušanjem tužilaca, saslušanjem svedoka Z. M. i suočenjem tužilaca i svedoka, kao i saslušanjem sva tri veštaka.

Po zaključenju glavne rasprave, Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo osp orenu presudu P. 89/08 od 2. aprila 2009. godine, kojom je ponov o odbio tužbeni zahtev u celini i obavezao tužioce da tuženom naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženj u presude se, pored ostalog, navodi: da je radi utvrđivanja uzroka uginuća kokošaka, smanjenja nosivosti i smanjenja kvaliteta jaja, sud izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka veterinarske struke; da sud nije mogao pokloniti veru nalazima i mišljenjima Veterinarskog i mlekarskog instituta, veštaka dr B. K. od 19. marta 1992. godine i Fakulteta veterinarske medicine u Beogradu, veštaka dr S. S. od 31. jula 2000. godine, sa razloga što su isti nalazi različiti, a primedbe n a prvi nalaz od stran e tuženog i primedbe na drugi nalaz od strane tužilaca nisu otk lonjene saslušanjem tih veštaka ili dopunskim veštačenjem, pa je sud našao da se takva veštačenja ne mogu ni koristiti i da nijedno od navedenih veštačenja nije do kraja izveden o; da je imajući u vidu postojanje dva različita nalaza veštaka, na koje primedbe nisu otklonjene, sud odredio dokaz veštačenjem od strane komisije veštaka ; da je nalazu i mišljenju komisije veštaka od 25. novembra 2008. godine i iskazima veštka sud u celosti poklonio veru, nalazeći da su isti ja sni, logični, kategorični i u svemu dat u skladu sa pra vilima struke, te da je komisija izjašnjavajući se na primedbe tužilaca iste otklonila; da je sud iz izvedenog dokaza veštačenjem od strane komisije veštaka utvrdio da korišćena hrana koju je tužiocima isporučio tuženi u spornom periodu nije mogla da izazove uginuće kokošaka, smanjenje nosivosti i izmene kvaliteta jaja, te da u zrok uginuća kokošaka, smanjenja nosivosti i izmene kvaliteta jaja iz spisa predmeta nije moguće utvrditi sa sigurnošću; da je s obzirom na takvo utvrđenje sud našao da uzrok uginuća kokošaka tužilaca nije kvalitet hrane koju su kupili od tuženog, pa je našao da potraživanje tužilaca nije osnovano i tužbeni zahtev tužilaca odbio i odlučio kao u izreci presude.

Protiv prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu 26. juna 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 7697/10 od 1. septembra 2010. godine odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 89/08 od 2. aprila 2009. godine. U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da u sprovedenom prvostepenom pos tupku nisu učinjene bitne povrede parničnog postupka, te da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio mater ijalno pravo kada je odlučio kao u izreci, dajući za svoju odluku jasne, dovoljne i uverljive razloge koje prihvata i drugostepeni sud; da je žalbeni sud razmotrio sve navode žalbe tužilaca, pa je ocenio da se nav odima žalbe ne dovodi u sumnju istinitost utvrđenog činjeničnog stanja, niti pravilnost primene materijalnog prava, jer se u njima ponovo izlažu n avodi koj e su tužioci izlagali u prvostepenom p ostupku, a koje je prvostepeni sud imao u vidu, pa je na osnovu izvedenih i savesno ocenjenih dokaza zaključio da tužbeni zahtev nije osnovan; da je posebno cenio navode iz žalbe tužilaca da komisija veštaka nije odgovorila zadatku jer nije utvrdila uzrok štete, pa je našao da su bez uticaja na drugačiju odluku suda; ovo stoga što tužioci, iako ni su prihvatili nalaz i mišljenje komisije ve štaka, na ročištu održanom 2. ap rila 2009. godine nisu imali novih predloga za dopunu dokaznog postupka u pogledu osnovanosti potraživanja, pa je sud pravilno na osnovu izvedenih dokaza utvrdio važne činjenice za odluku u ovom sporu.

4. Odredbama Ustava na koje se poziva u ustavnoj žalbi je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.) .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS", broj 125/04) , koji se primenjivao u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli parnični postupak podnošenjem tužbe 3. aprila 1989. godine, a da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 1. septembra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje u razumnom roku o njegovim pravima i obavezama. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja sudskog postupka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog postupka pred sudom u kojem je odlučivano o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem drugostepene presude, trajao 21 i po godinu, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje parnice od 21 ipo godine ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Iako se u ovom predmetu radilo o složenom sporu u kome je za utvrđivanje da li je šteta na imovini tužilaca smanjenjem nosivosti i uginućem kokošaka nastala zbog uzimanja hrane koju je isporučio tuženi bilo nužno sprovođenje veštačenja, s obzirom na to da sud ne raspolaže znanjem iz veterinarske medicine potrebnim za samostalno utvrđivanje navedenih činjenica, kao i da su podnosioci u određenoj manjoj meri doprineli trajnju postupka, Ustavni sud smatra da se ne može prihvatiti da je razumno da parnični postupak pred prvostepenim sudom traje 19 godina i četiri meseca, te da se stoga ovako dugo trajanje sudskog posutpka mora pripisati nedelotvornosti nadležnog prvostepeno g suda. Neefikasno postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu se ogleda već u tome što od ukupno 69 zakazanih ročišta - 35 nije održano, a većina iz razloga na strani suda, kao što su sprečenost postupajućeg sudije i nedostatak procesnih pretpostavki. Po oceni Ustavnog suda, nedelotvornom postupanju Prvog opštinskog suda u ovom postupku posebno je doprinelo i to što je u ovom predmetu postupalo devet sudija u svojstvu predsednika veća, a što je imalo za posledicu nepotrebno prolongiranje postupka. S tim u vezi, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome se država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potreba da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu „Lechner i Hess protiv Austrije“ od 23. aprila 1987. godine). Osim toga, prvost epeni sud je propustio da preduzme sve mere kako bi obezbedio blagovremeno dostavljanje izveštaja veštaka ili njihovo izjašnjenje , pa je tako npr. nalaz i mišljenje Veterinarskog i mlekarskog instituta u Beogradu od 19. marta 1992. godine dostavljeno prvostepenom sudu posle skoro dve godine od prijema sudskih spisa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu usvojio , odlučujući kao u tački 1 . izreke .

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio se ustavnom žalbom, pre svega, osporava pravilnost ocene dokaza od strane nadležnih sudova, a navodi se i da se drugostepeni sud nije izjasnio o žalbenim navodima podnosilaca . Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže dovoljno i jasno obrazloženje donetih odluka, te je ocenio da se navodi podnosilaca, koji u osnovi predstavljaju sažeto ponavljanje žalbenih navoda o kojima se već izjasnio drugostepeni sud i izražavaju nezadovoljstvo podnosilaca donetim sudskim odlukama, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Ustavni sud još jednom ukazuje da je odredb om člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, na osnovu koje je Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda Apelacionog suda u Beogradu, to je očigledno da su podnosioci iskoristili svoje pravo na žalbu protiv prvostepene presude, a Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na eventualno postojanje povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava u konkretnom slučaju.

U vezi sa navodom podnosilaca da im je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

U vezi sa navodom podnosilaca da ime je povređeno pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju da su osporenim presudama podnosi oci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan i. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije.

S ozbirom na napred izneto, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu protiv osporenih presuda odbacio, kao u tački 2. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević