Povreda prava na pravično suđenje u sporu za naknadu štete od poplave

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio drugostepenu presudu. Stanje krajnje nužde, u kome je opština probila nasip i izazvala štetu podnosiocu da bi sprečila veću štetu, ne oslobađa je obaveze saniranja štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. V, A . V, D . V . i K . V, svih iz N . P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. V, A . V, D . V . i K . V . i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Odeljenjem za imovinskopravne poslove Gradske uprave Grada Novog Pazara u predmetu broj 465-5/92 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe D. V. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, a podnosiocima ustavne žalbe R. V , A. V . i K. V . svakom u iznosu od po 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Odeljenju za imovinskopravne poslove Gradske uprave Grada Novog Pazara da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. V, A . V, D . V . i K . V, svi iz N . P, su 3. oktobra 2011. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava iz čl. 22, 32, 36. i 58. Ustava, u postupku koji se vodi pred Odeljenjem za imovinskopravne poslove Gradske uprave Grada Novog Pazara u predmetu broj 465-5/92.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u naknadno dostavljene spise predmeta, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

D. V, ovde podnositeljka ustavne žalbe, R.V. i D.V, svi iz N . P, su 24. februara 1992. godine podneli Odeljenju za komunalne poslove Skupštine opštine Novi Pazar, zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja Sekretarijata za finansije NOS Novi Pazar broj 4378/59 od 26. maja 1959. godine o eksproprijaciji i za povraćaj katastarskih parcela, bliže navedenih u ovom zahtevu, a koji je odbijen rešenjem broj 465-5 od 7. maja 1993. godine.

Ministarstvo finansija Republike Srbije je rešenjem broj 465-01-00205/93 od 12. maja 1995. godine poništilo prvostepeno rešenje i predmet vratilo prvostepenom upravnom organu na ponovni postupak.

Odeljenje za urbanizam, imovinskopravne, komunalne i stambene poslove Opštinske uprave opštine Novi Pazar je 2. novembra 2007. godine donelo zaključak broj 465-5/92, kojim je odbijen zahtev kao podnet od neovlašćenih lica. Protiv ovog zaključka D. V, ovde podnositeljka ustavne žalbe i D.V. iz Novog Pazara su izjavile žalbu. Navedeni zaključak je poništen rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije broj 465-01-00205/93-07 od 19. decembra 2008. godine.

Gradska uprava za izvorne i poverene poslove lokalne samouprave Grada Novog Pazara – Odeljenje za imovinskopravne poslove je u ponovnom postupku donela rešenje broj 465-5/1992 od 1. decembra 2010. godine, kojim je predmetni zahtev odbijen kao neblagovremen. Protiv ovog rešenja svi podnosioci ustavne žalbe su izjavili žalbu drugostepenom organu uprave. Navedeno rešenje je poništeno rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije broj 465-02-01006/2010 od 19. avgusta 2011. godine.

Pred prvostepenim organom uprave je u ponovnom postupku održana rasprava 4. jula 2012. godine, nakon čega ni jedna rasprava više nije održana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Podnositeljka ustavne žalbe D. V . iz N . P . je 24. februara 1992. godine podnela Odeljenju za komunalne poslove Skupštine opštine Novi Pazar, zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji. Prvo rešenje u ovoj pravnoj stvari je doneto 7. maja 1993. godine, nakon više od godinu dana od podnošenja zahteva i isto je poništeno rešenjem drugostepenog organa 12. maja 1995. godine, nakon dve godine od podnošenja žalbe, pa je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak. Međutim, tek nakon više od 12 godina prvostepeni organ je doneo drugu po redu odluku u ovoj pravnoj stvari – zaključak kojim je odbijen zahtev podnositeljke kao podnet od neovlašćenog lica. Imajući u vidu da je i ovaj zaključak poništen od strane drugostepenog organa, Odeljenje za imovinskopravne poslove Gradske uprave Grada Novog Pazara je novo rešenje donelo 1. decembra 2010. godine, kojim je odbijen zahtev, između ostalih, podnositeljke ustavne žalbe, kao neblagovremen. Protiv ovog rešenja žalbu su izjavili svi podnosioci ustavne žalbe, pa je i ovo rešenje poništeno 19. avgusta 2011. godine. Prvostepeni upravni organ je u ponovnom postupku održao raspravu nakon skoro godinu dana od kada su spisi vraćeni. Do momenta odlučivanja Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi ni jedna rasprava više nije zakazana.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i prirode zahteva, odnosno značaja istaknutog prava za podnosioce, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni upravni postupak, pre stupanja na snagu Ustava, pred nadležnim organima trajao već više od četrnaest godina i da je imao jedan neopravdani višegodišnji zastoj – od 12. maja 1995. do 2. novembra 2007. godine. Stoga je nadležni prvostepeni organ, morao pokazati naročitu ažurnost prilikom daljeg postupanja u predmetnoj upravnoj stvari. Podnositeljka ustavne žalbe – D. V . je stra nka u postupku od samog početka predmetnog postupka, dok su R. V, A. V. i K . V . stupili u postupak početkom 2011. godine, te u odnosu na njih postupak traje više od tri godine. Očigledno je, prema tome, da je samo trajanje konkretnog upravnog postupka prekoračilo standard postupanja u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka , čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz prilo žene dokumentacije i dostavljenih spisa predmeta utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu koristili procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, kako bi se moglo smatrati da su pokušal i da doprines u skraćenju, a ne produženju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o nj ihovim pravima. Sud najpre ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe D . V . nije koristila procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“ predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima. Naime, imajući u vidu da je drugostepenim rešenjem od 12. maja 1995. godine poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje, podnositeljka ustavne žalbe nije iskoristila pravo da podnese žalbu drugostepenom organu zbog „ćutanja uprave“, a potom i urgenciju, ukoliko ni drugostepeni organ ne postupi po žalbi, te pravo na pokretanje upravnog spora podnošenjem tužbe nadležnom sudu, nakon iscrpljivanja prethodno navedenih pravnih sredstava, i to u rokovima propisanim odredbama navedenih zakona. S tim u vezi, ovaj sud je utvrdio da u periodu od 12. maja 1995. godine, kada je poništeno prvostepeno rešenje, do 2. novembra 2007. godine, kada je u ponovnom postupku doneta nova odluka prvostepenog upravnog organa, nisu podneta navedena pravna sredstva kojima se moglo izdejstvovati brže odlučivanje u ovom postupku. Ustavni sud konstatuje da ni u daljem toku postupka podnosioci ustavne žalbe nisu koristili navedena procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, kako bi se moglo smatrati da su pokušal i da doprines u skraćenju, a ne produženju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o nj ihovim pravima.

U pogledu značaja predmeta spora za podnosioce, Ustavni sud je konstatovao da je predmet upravnog postupka imovinsko pravo, pa je nesporan legitimni interes podnosilaca da nadležni upravni organ odluči o njihovom zahtevu u okviru razumnog roka.

Ustavni sud je, međutim, imajući u vidu sve prethodno navedeno, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, ocenio da naveden o ponašanje podnosi laca ustavne žalbe ne mo že predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje prvostepenog organa koji vod i postupak .

Polazeći od izloženog, a posebno činjenice da se predmetni postupak još uvek nalazi u fazi prvostepenog rešavanja, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom postupku povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i usvojio ustavnu žalbu, odluč ujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio Odeljenju za imovinskopravne poslove Gradske uprave Grada Novog Pazara da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete , i to podnositeljki ustavne žalbe D. V. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, a podnosiocima ustavne žalbe R. V , A. V . i K. V . svakom u iznosu od po 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pre trpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve relevantne okolnosti, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, dužinu učestvovanja podnosioca u pos tupku, kao i ponašanje podnosilaca u postupku. Uzimajući u obzir sve navedene kriterijume, posebno činjenicu da podnosioci ustavne žalbe nisu koristili navedena procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja nadležnog organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. 7. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da su im u predmetnom postupku povređena i prava zajemčena odredbama čl. 22, 32, 36. i 58. Ustava, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da predmetni postupak još uvek nije okončan, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.