Povreda prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku vraćanja zemljišta koji je trajao preko 19 godina, kao i povredu prava na imovinu zbog odbijanja zahteva za naknadu štete od opštine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4543/2010
24.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miladina Bajića iz Lajkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miladina Bajića i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1230/10 od 9. septembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na mirno uživanje imovine, zajemčen o odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Miladina Bajića i utvrđuje da je u u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Lajkovac u predmetu broj 461/67-91-02 i vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu – Sudska jedinica u Lajkovcu u predmetu R1. 127/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se rešenje Višeg suda u Valjevu Gž. 1230/10 od 9. septembra 2010. godine i određuje se da Viši sud u Valjevu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Lajkovcu R1. 127/10 od 26. aprila 2010. godine.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Miladin Bajić iz Lajkovca podneo je 22. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Mileta Rankića, advokata iz Lazarevca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodio pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Lajkovac u predmetu broj 461/67-91-02 i vanparničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Valjevu – Sudska jedinica u Lajkovcu u predmetu R1. 127/10. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Valjevu Gž. 1230/10 od 9. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac još 1991. godine pred nadležnim organom pokrenuo postupak za vraćanje oduzetog zemljišta i da mu je pravnosnažnim rešenjem nadležnog organa utvrđeno pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište na teret zemljoradničke zadruge „Lajkovac“; da je „zbog očiglednog odbijanja“ upravnog organa da postupi u skladu sa zakonom, podnosilac bio prinuđen da pred sudom pokrene postupak radi određivanja naknade, koji je pravnosnažno okončan odbijanjem njegovog predloga kao neosnovanog; da je postupak vraćanja zemljišta trajao ukupno 19 godina pred organom uprave i sudom.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi: da je u osporenom rešenju pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer zakonskom jemstvu ima mesta u svakoj situaciji zbog koje se novčana naknada ne može naplatiti od primarnog obveznika, pa i u slučaju njegovog prestanka usled stečaja; da Viši sud u Valjevu nije uzeo u obzir da je, u vreme kada je pravnosnažnim rešenjem upravnog organa predlagaču priznato pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, već bio pokrenut postupak stečaja nad zemljoradničkom zadrugom „Lajkovac i da zbog proteka zakonskih rokova za prijavu potraživanja, podnosilac više nije imao zakonskih mogućnosti da kao stečajni poverilac učestvuje u stečajnom postupku protiv primarnog obveznika naknade.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporeni pojedinačni akt i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, spise Komisije za vraćanje zemljišta opštine Lajkovac u predmetu broj 461/67-91-02 i spise Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Lajkovcu u predmetu R1. 127/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Miladin Bajić iz Lajkovca, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 10. aprila 1991. godine zahtev za vraćanje zemljišta oduzetog od njegovog dede pok. Vladimira Bajića na osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu. Pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Lajkovac (dalje u tekstu: Komisija) održano je pet usmenih rasprava (19. jula i 24. septembra 1991, 8. septembra i 28. septembra 1992. i 29. marta 2005. godine).

Rešenjem Komisije broj 461/67-91-02 od 29. marta 2005. godine utvrđeno je u tački 1. dispozitiva da je po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu zemljište označeno u izreci prešlo u društvenu svojinu. Istim rešenjem podnosiocu i M.P. je umesto oduzetog zemljišta dato u svojinu drugo odgovarajuće zemljište (tačka 2. dispozitiva ). Na osnovu člana 7. stav 1. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, podnosiocu ustavne žalbe je sa udelom od 5/6 za oduzeto zemljište u površini od 1.82.23 hektara utvrđeno pravo na novčanu naknadu koja će se po pravnosnažnosti ovog rešenja odrediti u vanparničnom postupku pred nadležnim sudom, a koju je obavezana da plati zemljoradnička zadruga „Lajkovac“ (tačka 4. dispozitiva).

Podnosilac ustavne žalbe je 2. decembra 2008. godine Skupštini opštine Lajkovac podneo „zahtev za isplatu naknade“ po navedenom rešenju Komisije, u kome je naveo da zemljoradnička zadruga „Lajkovac“ nije u mogućnosti da isplati naknadu, jer je nad njom otvoren stečajni postupak. O podnetom zahtevu nije odlučeno.

Podnosilac ustavne žalbe je 13. novembra 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Lajkovcu predlog za određivanje novčane naknade utvrđene navedenim rešenjem Komisije. U predlogu je navedeno da je kao protivnik predlagača označena opština Lajkovac, budući da je nad zemljoradničkom zadrugom „Lajkovac“ otvoren stečajni postupak, a da predlagač nije stečajni poverilac, o čemu je priložena potvrda stečajnog upravnika.

Podnosilac ustavne žalbe je u toku postupka isticao da je rešenje Komisije od 29. marta 2005. godine primio nakon donošenja nacrta za glavnu deobu i da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno 27. januara 2006. godine, po proteku roka za prijavljivanje potraživanja, tražeći da sud navedene činjenice utvrdi saslušanjem stečajnog upravnika.

Rešenjem Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Lajkovcu R1. 127/10 od 26. aprila 2010. godine odbijen je kao neosnovan predlog kojim je podnosilac ustavne žalbe tražio da se protivnik predlagača opština Lajkovac obaveže da plati naknadu za oduzeto zemljište, na osnovu rešenja Komisije broj 461/67-91-02 od 29. marta 2005. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je u postupku utvrđeno da stečajni postupak nad zemljoradničkom zadrugom „Lajkovac“ koji se vodi u predmetu Privrednog suda u Valjevu St. 14/10 još nije zaključen i da predlagač nije prijavio svoje potraživanje u tom postupku; da na osnovu člana 12. stav 3. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, obavezu plaćanja naknade izvršava opština, odnosno Republika Srbija, u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati naknadu; da kako je predmetni stečajni postupak u toku, iz toga proizlazi da „još ima imovine“, p a tek po okončanju stečajnog postupka predlagač može zahtevati naknadu od opštine, odnosno Republike.

Podnosilac ustavne žalbe je 14. jula 2010. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja u kojoj je istakao da se vanparnični postupak za određivanje novčane naknade za oduzete nepokretnosti vodi po službenoj dužnosti i da je vanparnični sud bio dužan da obavesti stečajni sud o potraživanju predlagača, kao i da zatraži podatke o tome u kom procentu bi se namirio predlagač da je prijavio potraživanje u stečajnom postupku.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1230/10 od 9. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv navedenog rešenja Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Lajkovcu. Drugostepe ni sud je u obrazloženju rešenja ocenio da iz odredbe člana 12. stav 3. Zakona proizlazi da naknada najpre mora biti određena u postupku pred sudom, pa tek u slučaju da obveznik tako određene naknade nije u mogućnosti da je isplati, tu obavezu preuzima opština, odnosno Republika. Taj sud je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu da predlagač nije prijavio potraživanje u stečajnom postupku i da taj postupak još nije okončan, odlučio kao u izreci. Navedeno rešenje je dostavljeno punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 27. septembra 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama (član 32. stav 1.). Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine (u daljem tekstu: organizacija), s druge strane (član 5.); da kad komisija nađe da je zahtev osnovan, a da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, niti da postoji mogućnost za davanje drugog odgovarajućeg zemljišta, rešenjem će utvrditi da podnosiocu zahteva pripada pravo na novčanu naknadu (član 7. stav 1.); da a ko nije postignut sporazum o obliku i visini naknade, odmah po pravosnažnosti rešenja iz člana 7. ovog zakona organ će sve spise predmeta dostaviti mesno nadležnom opštinskom sudu, koji će u vanparničnom postupku odlučiti o naknadi, da je postupak pred sudom hitan, a da će se naknada odrediti na način i po propisima za utvrđivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost (član 9.); da u slučaju kad ranijem sopstveniku po odredbama ovog zakona pripada pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište, isplata naknade pada na teret organizacije koja koristi zemljište u momentu određivanja naknad e (član 12. stav 1.); da će u slučaju kad organizacija nije u mogućnosti da isplati novčanu naknadu iz st ava 1. ovog člana, obavezu isplate te naknade izvršiti opština, a ako i ona to nije u mogućnosti, ovu obavezu izvršiće Republika Srbija (član 12. stav 3.). Uredbom za sprovođenje Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03) propisano je da ukoliko pitanja postupka nisu zakonom, odnosno ovom uredbom drugačije uređena, primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku (član 23.).

Odredbom člana 13. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ“, broj 52/56, „Službeni list SFRJ “, br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94), koji je važio u vreme podnošenja predmetnog zahteva za vraćanje zemljišta, bilo je propisano da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja. Važeći Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) sadrži odredbu identične sadržine (član 14.), a navedenim zakonom, takođe, je propisano: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.).

Odredbom člana 24. stav 3. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje .

Saglasno odredbama člana 61. Zakona o eksproprijaciji ( „Službeni glasnik RS“, broj 53/95, „Službeni list SRJ“, broj 16/01 i „ Službeni glasnik RS“, br. 23/01 i 20/09 ), ako se sporazum o naknadi u celini ne postigne u roku od dva meseca od dana pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, opštinska uprava dostaviće pravosnažno rešenje o eksproprijaciji sa svim spisima nadležnom opštinskom sudu radi određivanja naknade (stav 1.), a ako opštinska uprava ne postupi po odredbi stava 1. ovog člana, raniji sopstvenik i korisnik eksproprijacije mogu se neposredno obratiti sudu radi određivanja naknade (stav 2.).

Zakonom o stečajnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 84/04 i 85/05) bilo je propisano: da stečajni poverioci svoja potraživanja prema stečajnom dužniku ostvaruju samo u stečajnom postupku (član 66. stav 1.); da se o d dana pokretanja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja u cilju namirenja potraživanja, osim izvršenja koja se odnose na troškove stečajnog postupka, a da se takvi postupci koji su u toku prekidaju (član 73.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je postupku odlučivanja o zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , jer je taj postupak pred Komisijom i pred Osnovnim sudom u Valjevu – Sudska jedinica u Lajkovcu trajao preko 19 godina.

Ustavni sud najpre konstatuje da postupak vraćanja oduzetog zemljišta predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu i započinje podnošenjem zahteva organu uprave, a okončava se uvođenjem ranijeg vlasnika, odnosno njegovog naslednika u posed zemljišta koje je bilo oduzeto ili isplatom naknade za oduzeto zemljište .

Period ocene opravdanosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe 10. aprila 1991. godine Komisiji podneo zahtev za vraćanje oduzetog zemljišta, a da je pobijanim rešenjem Višeg suda u Valjevu od 9. septembra 2010. godine pravnosnažno odlučeno o njegovom predlogu za određivanje naknade , Ustavni sud je smatrao da je čitav navedeni period od značaja za ocenu osnovanosti ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao preko devetnaest godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka , ali je imao u vidu da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje Komisije za vraćanje zemljišta opštine Lajkovac, najpre u delu postupka u kome je odlučivala o osnovanosti zahteva podnosioca ustavne žalbe za vraćanje zemljišta. Ustavni sud je, naime, utvrdio da je do donošenja rešenja Komisije o podnetom zahtevu proteklo skoro 14 godina , kao i da nakon pravnosnažnosti donetog rešenja Komisija nije dostavila spise predmeta nadležnom sudu radi određivanja novčane naknade u vanparničnom postupku, što je bila dužna da učini u skladu sa odredbom člana 9. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (dalje u tekstu: Zakon). Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je osporeni vanparnični postupak trajao kraće od godinu dana, pri čemu je o predlogu podnosioca odlučeno u roku od pet meseci, a o njegovoj žalbi u roku od tri meseca, te je ocenio da je postupanje nadležnog suda u vanparničnom postupku bilo efikasno.

Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe doprineo dužini trajanja upravnog postupka, propuštajući da iskoristi pravo da podnese žalbu drugostepenom organu zbog "ćutanja uprave", a potom i urgenciju, ukoliko ni drugostepeni organ ne postupi po žalbi, te pravo na pokretanje upravnog spora podnošenjem tužbe nadležnom sudu, nakon iscrpljivanja prethodno navedenih pravnih sredstava, i to u rokovima propisanim citiranim odredbama zakona . Ovaj sud je, naime, utvrdio da u periodu od 1993. do 2005 . godine Komisija nije zakazivala rasprave, niti je preduzimala radnje u cilju pribavljanja dokaza , te je podnosilac navedeni pravnim sredstv ima mog ao da ubrza odlučivanje u ovom delu postupka. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe najpre čekao da Komisija dostavi spise nadležnom sudu, pa se krajem 2008. godine obratio Skupštini opštine Lajkovac, da bi potom sam podneo predlog za određivanje naknade za oduzeto zemljište, iako bi ranije podnošenje predloga umanjilo posledice nastale propuštanjem Komisije da po službenoj dužnosti pokrene vanparnični postupak. Ustavni sud, međutim, ocenjuje da u postupku u kome je 19 godina odlučivano o zahtevu podnosioca, navedeni doprinos podnosioca ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak .

Predmetni postupak, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radi o nepokretnostima koje su oduzete njegovom pravnom prethodniku, a za koje je podnosiocu utvrđeno pravo na novčanu naknadu. Ustavni sud je ocenio da u predmetnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Polazeći od svega izloženog , Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1230/10 od 9. septembra 2010. godine povređeno pravo na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Po mišljenju podnosioca, postupak određivanja novčane naknade za oduzeto zemljište ima za cilj da se raniji vlasnici adekvatno obeštete i u tom postupku se ne mogu nametati strankama dodatne procesne obaveze. Stoga podnosilac ustavne žalbe zaključuje da je opština Lajkovac morala biti obavezana da isplati naknadu za oduzeto zemljište, pogotovo imajući u vidu da je pravo na novčanu naknadu utvrđeno po proteku roka za prijavljivanje potraživanja u stečajnom postupku koji je otvoren nad obveznik om naknade prema rešenju Komisije .

Poštujući metodologiju Evropskog suda za ljudska prava , koju primenjuje i Ustavni sud, prilikom razmatranja da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede odredaba iz člana 58. Ustava (ujedno i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda – u daljem tekstu: Evropska konvencija ), Ustavni sud je prvo morao da utvrdi da li je podnosilac ustavne žalbe imao imovinu koja je zaštićena članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i članom 58. Ustava. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava , prema kojoj „imovina” u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju može biti samo „postojeća imovina”, uključujući i potraživanja u odnosu na koja lice ima bar „legitimno očekivanje” da će ih realizovati (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Jantner protiv Slovačke“, od 4. marta 2003. godine, aplikacija broj 39050/97, stav 27). Ustavni sud, takođe , podseća da pravo na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju ne garantuje pravo na sticanje imovine (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Van der Mussele protiv Belgije“, od 23. novembra 1983. godine, stav 48 .), niti se može tumačiti kao ograničenje državi da zakonima uredi pitanje uslova pod kojima određena lica mogu ostvarivati određena imovinska prava.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju pravnosnažnom odlukom nadležnog organa utvrđeno pravo podnosioca ustavne žalbe na novčanu naknadu za oduzeto zemljište , Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ima „imovinu“ u smislu člana 58. Ustava i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Ustavni sud ukazuje na stanovište Evropskog sud a za ljudska prava izraženom u presudi „Gheorghe State Viaşu protiv Rumunije“, od 9. decembra 2008. godine, povodom argument a tužene Države da imovinski interes kojim je raspolagao podnosilac predstavke ne predstavlja imovinu u smislu člana 1. P rotokola broj 1 Evropske konvencije, budući da nisu definisani ni iznos odštete, ni datum kada je isplata trebalo da bude izvršena. Evropski sud je ocenio da kada Država već usvoji princip povraćaja nepravedno oduzete imovine, neizvesnost u pogledu primene tog principa, bilo da je zakonodavna, administrativna ili da je vezana za praksu koju primenjuju vlasti, takva je da može dovesti, ukoliko je dugoročna, i u odsustvu koherentne i brze reakcije Države, do toga da Država neće ispuniti svoju obavezu da obezbedi efektivno uživanje prava svojine koje je zaga rantovano članom 1 Protokola broj 1 (videti, takođe, presude „Broniowski“, st. 151; „Păduraru protiv Rumunije“, br. 63252/00, st. 92 i 112, od 1. decembra 2005. godine). Imajući u vidu da je prihvaćen zahtev podnosioca predstavke za povraćaj zemljišta, kao i obavez a naknade štete ako ne dođe do povraćaja, taj sud je zaključio da je podnosilac imao „imovinski interes“ koji je bio dovoljno utvrđen u domaćem pravu, izvestan, neopoziv i dospeo za naplatu, koji se zasniva na pojmu "imovina " u smislu člana 1 Protokola broj 1 Evropske konvencije. Shodno tome, to što zemljište nije vraćeno do današnjeg dana (posle osam godina) i što nije dodeljena nikakva odšteta, po oceni tog a suda, predstavlja mešanje u pravo podnosioca na poštovanje njegove svojine. Evropski sud za ljudska prava je i u ovom predmetu ponovio da neizvršenje odluke kojom se priznaje pravo svojine predstavlja mešanje u smislu prve rečenice prvog stava člana 1 Protokola broj 1 koji izlaže opšti princip poštovanja svojine (videti presudu „Ramadhi i pet drugih lica protiv Albanije“, broj 38222/02, st. 76-77, od 13. novembra 2007. godine ).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je pristupio ispitivanju da li je mešanje nadležnih organa u uživanje prava na imovinu podnosioca ustavne žalbe izvršeno u skladu sa zakonom. S tim u vezi, Ustavni sud je najpre ocenio da je potraživanje podnosioca ustavne žalbe nastalo pravnosnažnošću rešenja Komisije broj 461/67-91-02 od 29. marta 2005. godine, kojim je, umesto povraćaja istog ili davanja drugog odgovarajućeg zemljišta, podnosiocu utvrđeno pravo na novčanu naknadu koju je obavezana da plati zemljoradnička zadruga „Lajkovac“. U vezi sa iznosom potraživanja, Ustavni sud konstatuje da je visina naknade trebalo da bude određena pred nadležnim sudom u vanparničnom postupku , a da je, saglasno članu 9. Zakona, Komisija bila dužna da po pravnosnažnosti tog rešenja sve spise predmeta dostavi sudu koji će u odlučiti o visini naknade, u postupku koji je po svojoj prirodi hitan.

Polazeći od činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je u rešenju kojim je odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe za određivanje naknade ocenjeno da se ne radi o situaciji kada organizacija nije u mogućnosti da isplati naknadu, jer iz činjenice da j oš nije okončan stečajni postupak nad obveznikom naknade, po rešenju Komisije , „proizlazi da još ima imovine“, te podnosilac tek po okončanju stečajnog postupka mo že zahtevati naknadu od opštine. U osporenom rešenju Višeg suda u Valjevu prihvaćena je navedeni zaključak prvostepenog suda i ocenjeno da iz odredbe člana 12. stav 3. Zakona proizlazi da naknada najpre mora biti određena u postupku pred sudom, pa tek u slučaju da obveznik tako određene naknade nije u mogućnosti da j e isplati, tu obavezu preuzima opština, odnosno Republika.

Ustavni sud je konstatovao da u osporenom vanparničnom postupku nisu utvrđene sledeće činjenice: kada je pokrenut stečajni postupak nad pravnim licem koje je obveznik naknade po rešenju Komisije broj 461/67-91-02 od 29. marta 2005. godine; da li je navedeno potraživanje moglo biti prijavljeno u stečajnom postupku u smislu tada važećeg zakona; kolika je vrednost stečajne mase u odnosu na iznos u stečaju prijavljenih i priznatih potraživanja, te da li bi deobom stečajne mase prema pravilima o namirenju stečajnih potraživanja podnosiocu pripala naknada za eksproprisanu nepokretnost u visini njene tržišne vrednosti. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da nisu ispunjeni uslovi da ispituje da li je mešanje u pravo podnosioca ustavne žalbe na poštovanje njegovih dobara bilo u skladu sa zakonom, ali je imao u vidu da je postupak za određivanje naknade za oduzeto zemljište hitan, da je rešenje kojim je utvrđeno navedeno pravo podnosioca doneto u martu 2005. godine, a da predmetni stečajni postupak nije bio okončan u 2010. godini. Ustavni sud, međutim, ukazuje da se stečajni postupak sprovodi nad stečajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje i da se, saglasno odredbama ranije važećeg Zakona o stečajnom postupku, od dana pokretanja stečajnog postupka nije moglo protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja u cilju namirenja potraživanja . Konačno, imajući u vidu da predmetni stečajni postupak u 2010. godini još nije bio okončan, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o delotvornosti ovog pravnog sredstva , čak i u situaciji da je predmetno potraživanje moglo biti prijavljeno u tom postupku.

Ustavni sud je, polazeći od navedenog, pristupio ispitivanju da li je očuvana pravedna ravnoteža između zahteva opšteg interesa zajednice i imperativa zaštite prava na poštovanje dobara podnosioca predstavke, odnosno da li je rok koji je, prema stanovištu donosioca osporenog rešenja, potreban za isplatu naknade za oduzeto zemljište, za podnosioca ustavne žalbe predstavljao nesrazmerno i isuviše veliko opterećenje. U konkretnom slučaju, proteklo je 19 godina od podnošenja zahteva za vraćanje zemljišta i više od pet godina otkako je doneto rešenje o utvrđivanju prava na novčanu naknadu, a da podnosilac ustavne žalbe ni u periodu koji je usledio nije uspeo da postigne izvršenje te odluke, odnosno isplatu naknade za oduzeto zemljište. Ustavni sud je, polazeći od navedenog, a imajući vidu stanovište izraženo u osporenom aktu, prema kome podnosilac ustavne žalbe tek po okončanju predmetnog stečajnog postupka može zahtevati naknadu od opštine, utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe, jer je sprečen u uživanju imovine na koju je stekao pravo.

Imajući u vidu sve izloženo, čak i pod uslovom da je mešanje u pravo podnosioca ustavne žalbe bilo predviđeno zakonom i bilo izvršeno u korist nekog javnog interesa, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju pravedna ravnoteža koju je trebalo očuvati između zaštite svojine podnosioca ustavne žalbe i zahteva javnog interesa bila narušena i da je podnosilac bio izložen specijalnom i preteranom opterećenju, što je imalo za posledicu povredu prava na mirno uživanje imovine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž. 1230/10 od 9. septembra 2010. godine povređeno pravo na mirno uživanje imovine, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio rešenje Višeg suda u Valjevu Gž. 1230/10 od 9. septembra 2010. godine i odredio da Viši sud u Valjevu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Lajkovcu R1. 127/10 od 26. aprila 2010. godine, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđenih povred a prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu , Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno doprinos podnosioca trajanju predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja Komisije u predmetnom postupku, koje je imalo za posledicu i povredu prava na imovinu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud je, takođe, ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na imovinu mogu otkloniti poništavanjem osporenog akta i određivanjem da se ponovo odluči o žalbi podnosioca pred nadležnim sudom.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti