Odluka Ustavnog suda o obračunu zarada u javnim preduzećima i dozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Ustavna žalba je odbijena. Ustavni sud je potvrdio da je isplata zarada u javnom preduzeću bila ispravno ograničena uredbama Vlade, koje imaju primat nad kolektivnim ugovorima. Takođe, primena novog, višeg cenzusa za reviziju nije retroaktivna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Račića i Predraga Račića, obojice iz Beočina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Račića i Predraga Račića protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 319/11 od 18. maja 2011. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1442/10 od 18. avgusta 2010. godine i presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5150/05 od 12. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Račić i Predrag Račić, obojica iz Beočina, podneli su 20. oktobra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1442/10 od 18. avgusta 2010. godine i presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5150/05 od 12. januara 2009. godine, zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčen og odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podneskom od 16. avgusta 2011. godine podnosioci su dopunili ustavnu žalbu, osporivši i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 319/11 od 18. maja 2011. godine, koje je u međuvremenu doneto po reviziji izjavljenoj protiv osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1442/10 od 18. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe se, između ostalog, navodi: da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1442/10 od 18. avgusta 2010. godine odbijena žalba podnosi laca izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5150/05 od 12. januara 2009. godine koj om je odbijen kao neosnovan njihov tužbeni zahtev za isplatu zarade prema osnovici iz člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora tuženog JKP "Beočin" i osnovici iz Posebnog kolektivnog ugovora za komunalnu delatnost; da je, po nalaženju redovnih sudova, ukupna masa zarada u javnim preduzećima privremeno ograničena uredbama Vlade Republike Srbije, kojima se trajno sudspenduje primena kolektivnih ugovora; da ove uredbe ne sadrže osnovice i koeficijente za obračun pojedinačne zarade zaposlenog, iz kog razloga se uredbama ne dira u materiju kolektivnih ugovora, niti se njima može susependovati primena kolektivnih ugovora; da je pravo na pravičnu naknadu za rad podnosiocima ustavne žalbe povređeno time što su redovni sudovi našli da je obračun njihovih zarada pravilno vršen na osnovu uredbi koje su suspendovale primenu kolektivnog ugovora; da je po reviziji podnosilaca, podnetoj u isto vreme kad i ustavna žalba, Vrhovni kasacioni sud doneo rešenje Rev2. 319/11 od 18. maja 2011. godine, kojim je reviziju odbacio kao nedozvoljenu, pozivajući se na odredbu člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) kojom je izmenjen član 394. Zakona o parničnom postupku; da izmene zakona nisu mogle biti primenjene na ovaj parnični postupak, zbog zabrane retroaktivne primene zakona; da je nedopustivo da se izmenama zakona stranka lišava mogućnosti da izjavi vanredni pravni lek, na koji je imala pravo kako u vreme podnošenja tužbe, tako i u vreme okončanja postupka u prvom stepenu; da je ovakvom odlukom revizijskog suda povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , poništi sve osporene akte, a podnosiocima prizna pravo na pravičnu naknadu zbog povrede Ustavom zajemčenih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5150/05 od 12. januara 2009. godine odbijen i su, pored ostalih, tužbeni zahtev i tuži laca Milana Račića i Predraga Račića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se tuženi JKP "Beočin" iz Beočina obaveže da im na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade, i to tužiocu Milanu Račiću za period od 1. avgusta 2002. godine do 28. februara 2007. godine, a tužiocu Predragu Račiću za period od 1. avgusta 2002. godine do 10. maja 2006. godine, isplati određene novčane iznose za svaki mesec utuženog perioda, sa zateznom kamatom počev od dana dospelosti do konačne isplate, kao i pripadajuće poreze i doprinose na tako utvrđenu razliku u zaradi. Istom presudom odbijen je i tužbeni zahtev tužioca Milana Račića, za poništaj člana 4. aneksa 1. ugovora o radu broj 179/2 od 23. maja 2005. godine, kojim je izmenjen član 11. osnovnog ugovora o radu i promenjen koeficijent zarade sa 2,50 na 1,85, a takođe, odbijeni su i osnovni i eventualni tužbeni zahtevi tužioca Nebojše Mirkovića iz Beočina. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da, saglasno odredbi člana 26. stav 2. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, cena rada za najjednostavniji rad jeste prosečna zarada isplaćena u privredi opštine za prethodni mesec, na osnovu objavljenog podatka nadležnog organa za poslove statistike; da se tako utvrđena cena rada za najjednostavniji rad, polazeći od poslovno-finansijskih rezultata preduzeća, odnosno od uspešnosti poslovanja poslodavca, može umanjiti za 10% ili uvećati za 40%; da je stavom 3. istog člana Pojedinačnog kolektivnog ugovora bilo propisano da na utvrđenu cenu rada saglasnost daje ovlašćeni organ osnivača; da parnične stranke nisu dostavile dokaz da je ovlašćeni organ osnivača tuženog dao saglasnost na tako utvrđenu cenu rada, što je sud cenio u smislu odredbe člana 21. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa odredbama čl. 7, 220. i 223. istog zakona; da su u spornom periodu na snazi bile uredbe Vlade Republike Srbije, i to Uredba o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", broj 5/02), koja je prestala da važi 24. januara 2003. godine, zatim Uredba o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04), koja je prestala da važi 1. januara 2005. godine i Uredba o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", broj 137/04), koja je prestala da važi 28. januara 2006. godine; da je ovim uredbama bila utvrđena obaveza javnih preduzeća i preduzeća koja su osnovala javna preduzeća da zaradu obračunavaju i isplaćuju saglasno tim uredbama; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 3. aprila 2007. godine utvrđeno da je tuženi u spornim periodima zaradu zaposlenima obračunavao u skladu sa navedenim uredbama, tako da visina zarada bude saglasna ograničenjima koje su uredbe postavile u periodima u kojima su se primenjivale.

Odlučujući o žalbama tuži laca, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 1442/10 od 18. avgusta 2010. godine odbio žalb e kao neosnovan e i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5150/05 od 12. januara 2009. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude se uglavnom daju isti razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu dao Opštinski sud u Novom Sadu, sa konstatacijom da je prvostepeni sud, bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 319/11 od 18. maja 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1442/10 od 18. avgusta 2010. godine. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je odredbama člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), koji je u primeni od 29. decembra 2009. godine, propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona, a da će se izuzetno o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona; da saglasno odredbi člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koja je novelirana odredbom člana 38. navedenog zakona o izmenama i dopunama, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe ; da je vrednost predmeta spora, prema visini potraživanja svakog od tužilaca, koji su tzv. obični suparničari, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbi manja od 100.000 evra, zbog čega revizija tužilaca Milana Račića i Predraga Račića izjavljena 21. oktobra 2010. godine i revizija tužioca Nebojše Mirkovića izjavljena 18. oktobra 2010. godine, nisu dozvoljene.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, te da kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (član 29. st. 1. i 2.); da r evizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi 500.000 dinara na dan podnošenja tužbe (član 394. stav 2 .); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozovljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud (član 404.).

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, član 394. osnovnog teksta Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine je iz menjen i od tada je propisivao: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da r evizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 2.); da je r evizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (stav 3.). Članom 55. istog zakona propisano je: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će i zuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.) .

Ustavni sud je u postupku normativne kontrole odredaba čl. 38, 51. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku doneo Odluku IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, kojom je u tački 1. izreke utvrdio da odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), u delu koji glasi: "izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona", u vreme važenja , nije bila u saglasnosti sa Ustavom i sa potvrđenim međunarodnim ugovorom, dok je tačkom 2. izreke odbio zahtev za utvrđivanje ne ustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona iz tačke 1. Ustavni sud je u navedenoj odluci izrazio stanovište da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Prema oceni Ustavnog suda, odredba člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku nije imala povratno dejstvo jer je tom odredbom, kao prelaznom, bilo propisano postupanje po novom zakonu u postupcima koji su u toku, iz kog razloga nisu povređene odredbe člana 197. Ustava. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost zakona značile primenu nove pravne norme na okončane pravne situacije.

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000, 25/02, 107/05 i 108/05), koji se primenjivao u utuženom periodu, bilo je propisano: da je javno preduzeće preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće za obavljanje komunalne delatnosti ili delatnosti od značaja za rad organa jedinice lokalne samouprave može da osnuje jedinica lokalne samouprave, aktom koji donosi skupština jedinice lokalne samouprave, a takođe, da javno preduzeće može da osnuje i skupština autonomne pokrajine (član 4. st. 3. i 4.); da se unapređenje rada i razvoja javnog preduzeća zasniva na dugoročnom i srednjoročnom planu rada i razvoja, da za svaku kalendarsku godinu javno preduzeće donosi godišnji program poslovanja, u kom se posebno prikazuju planiran i izvor i prihoda i pozicije rashoda po namenama, element i za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u preduzećima, kriterijum i za korišćenje sredstava za pomoć, sportske aktivnosti, propagandu i reprezentaciju, kao i kriterijum i za određivanje zarade predsednika upravnog odbora i određivanje naknade za rad predsednika nadzornog odbora i članova upravnog i nadzornog odbora , da na planove i programe iz st. 1. i 2. ovog člana, saglasnost daje osnivač, te da Vlada Republike Srbije može do donošenja programa iz stava 2. ovog člana da uredi uslove i način obračuna ukupnog iznosa sredstava za zarade u javnim preduzećima i preduzećima čiji je osnivač javno preduzeće (član 22. pre izmene objavljene u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 107/05); da se unapređenje rada i razvoja javnog preduzeća i preduzeća, odnosno zavisnog društva kapitala, čiji je osnivač javno preduzeće, zasniva na dugoročnom i srednjoročnom planu rada i razvoja, da javno preduzeće i preduzeće, odnosno zavisno društvo kapitala, čiji je osnivač javno preduzeće, za svaku kalendarsku godinu donose godišnji program poslovanja i dostavljaju ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu, da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća i da program naročito, između ostalog, sadrži planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, odnosno zavisnom društvu kapitala, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije za godinu za koju se Program donosi (član 22. nakon izmene objavljene u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 107/05 ); da se u javnom preduzeću, odnosno preduzeću ili zavisnom društvu kapitala čiji je osnivač javno preduzeće, u kome Program nije donet do početka kalendarske godine za koju se Program donosi, zarade obračunavaju i isplaćuju na način i pod uslovima utvrđenim programom za prethodnu godinu, a cene njihovih proizvoda i usluga ne mogu se povećavati, do donošenja Programa u skladu sa članom 22. zakona (član 22a); da se programi javnih preduzeća čiji je osnivač lokalna samouprava, odnosno autonomna pokrajina, kao i preduzeća, odnosno zavisnih društava kapitala, čiji je osnivač to javno preduzeće, a na koje je osnivač javnog preduzeća dao saglasnost, dostavljaju ministarstvu nadležnom za poslove trgovine, ministarstvu nadležnom za poslove rada, ministarstvu nadležnom za poslove finansija i ministarstvu nadležnom za poslove lokalne samouprave, radi praćenja kretanja cena i zarada, a ako je nadležni organ jedinice lokalne samouprave, odnosno autonomne pokrajine, dao saglasnost na program iz stava 1. ovog člana, a taj program sadrži elemente koji nisu u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju za tu godinu utvrđuje Vlada Republike Srbije, da ministar nadležan za poslove finansija može izdati nalog da se privremeno obustavi prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije jedinici lokalne samouprave, odnosno prenos pripadajućeg dela poreza na zarade i poreza na dobit preduzeća autonomnoj pokrajini, do usklađivanja tog programa sa odredbom člana 22. stav 4. zakona (član 22b st. 1. i 2.).

Na osnovu ovlašćenja iz člana 22. stav 5. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02), Vlada je donela Uredbu o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", br. 127/03 i 126/04), koja je bila na snazi u poslovnoj 2004. godini i njome je bilo propisano: da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima k oja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeće) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mese c januar 2004. godine (član 1.); da preduzeća do donošenja Programa poslovanja za 2004. godinu , u skladu sa članom 22. stav 2. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02), obračunavaju i isplaćuju zarade za januar i naredne mesece 2004. godine najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe (član 3.); da će se, ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiti umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata (član 9.); da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu u skladu sa ovom uredbom, a da će osnivač preduzeća preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom, ako preduzeće vrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe (član 10. st. 1. i 2.); da će se novčanom kaznom od 20.000 do 2.000.000 dinara kazniti za privredni prestup preduzeće ako isplatu zarada izvrši suprotno odredbama ove uredbe (član 12 . stav 1.).

Na osnovu člana 22. i 22a Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa("Službeni glasnik RS", br. 25/2000, 25/02, 107/05 i 108/05) , Vlada je donela Uredbu o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", broj 5/06). Ovom uredbom, koja se primenjivala u poslovnoj 2006. godini, bilo je propisano: da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima, odnosno zavisnim društvima kapitala, koja su osnovala javna preduzeća obračunavaju i isplaćuju u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i ovom uredbom (član 1.); da preduzeće koje ne donese godišnji program poslovanja do početka kalendarske godine za koju se Program donosi, do donošenja Programa, u skladu sa Zakonom, obračunava i isplaćuje zarade najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog Programom za prethodnu godinu, odnosno na način i pod uslovima utvrđenim tim programom (član 2.); da po donošenju Programa za kalendarsku godinu za koju se donosi, preduzeće može ukupan iznos sredstava za zarade da obračunava i isplaćuje u skladu sa tim programom (član 3.); da Program, pored elemenata i kriterijuma iz člana 22. stav 4. Zakona, obavezno sadrži i ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada organa poslovodstva preduzeća, kriterijume za obračun i isplatu zarada prema kojima ukupan iznos sredstava iz tačke 1) ovog stava zavisi od poslovno-finansijskih rezultata i poslove koji se smatraju poslovima poslovodstva preduzeća (član 4.); da ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiće se umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata zarada (član 7.); da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu zarada u skladu sa ovom uredbom, a ako preduzeće izvrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe, osnivač će preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom (član 8.); da uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a da se primenjuje počev od isplata zarada za mesec januar 2006. godine (član 12.).

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 319/11 od 18. maja 2011. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1442/10 od 18. avgusta 2010. godine. Polazeći od stava zauzetog u Odluci IUz - 2/2010 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud dalje nalazi da su podnosioci pravo na izjavljivanje revizije stekli 18. avgusta 2010. godine, nakon stupanja na snagu odredaba čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, neosnovano stanovište podnosilaca ustavne žalbe da su zbog primene člana 55. pomenutog zakona lišen i prava na izjavljivanje revizije, s obzirom na to da je, u konkretnom slučaju , dozvoljenost revizije cenjena upravo prema odredbama zakona važećeg u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva (videti odluke Ustavnog suda Už-2054/2010 od 24. aprila 2013. godine i Už-280/2011 od 4. jula 2013. godine).

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravičnu naknadu za rad sa stanovišta navoda ustavne žalbe, Ustavni sud polazi od toga da svaki zaposleni ima pravo na isplatu zarade, u visini koja se utvrđuje zakonom, aktima iz autonomne regulative poslodavca i ugovorom o radu. Međutim, u konkretnom slučaju svojstvo tuženog imao je ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave – Opština Beočin, u kome je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada, bilo regulisano prinudnim propisima – Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i uredbama koje je Vlada donosila za svaku poslovnu godinu, a putem kojih su bili uređeni način i kontrol a obračuna isplat e zarada u javnim preduzećima . Citirane odredbe Zakona i uredbi ograničavale su tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti osnivača. Po shvatanju Ustavnog suda, ovde nije reč o jednostranom umanjenju zarada, najpre iz razloga što je odredbama člana 22, 22a i 22b Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslovanja, na koji saglasnost daje osnivač, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu , i to po namenama, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u istom preduzeću. Dodatno, planirana politika zarada se mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada . Konačno, Vlada je na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja uredbama precizno ure đivala pitanje zarada u javnim preduzećima. Iz iznetog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Po oceni Ustavnog suda, osnivač javnog preduzeća mora strogo voditi računa prilikom davanja saglasnosti na predloženi program poslovanja, jer isti podleže kontroli od strane odgovarajućih ministarstava. Ukoliko se utvrdi da je nadležni organ jedinice lokalne samouprave dao saglasnost na program sa elementima koji nisu u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada, ministar nadležan za poslove finansija je ovlašćen da izda nalog za privremenu obustavu prenosa transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije jedinici lokalne samouprave, na koji način se direktno dovodi u pitanje finasiranje, a samim tim i funkcionisanje jedinice lokalne samouprave. Uredbe su takođe predviđale i način kontrolisanja visine isplaćenih zarada u jednom mesecu , dajući pravo da se izvrši umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata zarada. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se ovakvom pravnom regulativom teži očuvanju mase zarada planirane Programom poslovanja za određenu poslovnu godinu, što dodatno potvrđuje gore iznetu ocenu, da je odnos javnog preduzeća, kao poslodavca i zaposlenog u javnom preduzeću ugovorni odnos, koji je bitno ograničen imperativnim propisima.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u odlukama koje su za predmet imale pravo na isplatu uvećane zarade zaposlenih u JAT-u (videti, pored ostalih, Odluku Už-322/2008 od 28. maja 2010. godine), a takođe i u Odluci Už-4080/2010 od 6. juna 2013. godine.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 319/11 od 18. maja 2011. godine podnosiocima nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a takođe i da osporenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1442/10 od 18. avgusta 2010. godine i Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5150/05 od 12. januara 2009. godine podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Sud u ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao izreci.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o obračunu zarada u javnim preduzećima i dozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti