Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u vezi sa povraćajem konfiskovane imovine

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu protiv rešenja kojima je tužba za utvrđenje prava svojine na konfiskovanoj imovini odbačena kao preuranjena. Sud je utvrdio da podnosiocu nije uskraćen pristup sudu i da nedonošenje zakona o restituciji nije pojedinačni akt.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Jerinića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Vladimira Jerinića protiv rešenja Opštinskog suda u Loznici P. 198/09 od 21. aprila 2009. godine i rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 1333/10 od 18. avgusta 2010. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Vladimir Jerinić iz Loznice, preko punomoćnika Olivere Perišić, advokata iz Šapca, podneo je Ustavnom sudu 21. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Loznici P. 198/09 od 21. aprila 2009. godine i rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 1333/10 od 18. avgusta 2010. godine, zbog povrede ustavnog načela vladavine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, prava na pristup sudu i na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i odredbe člana 194. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe odbačen kao preuranjen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava svojine i predaje u državinu nepokretnosti koje su bile predmet konfiskacije, a na osnovu odluke o rehabalitaciji njegovog pravnog prethodnika. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Okružni sud u Šapcu u presudi Gž. 410/08 od 20. marta 2009. godine zauzeo stanovište da takav tužbeni zahtev treba odbiti, a ne odbaciti. Podnosilac ustavne žalbe dalje ističe da mu je povređeno pravo na pristup sudu, jer Narodna Skupština Republike Srbije nije donela poseban zakon u razumnom roku kojim bi se regulisala ova materija.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Loznici osporenim rešenjem P. 198/09 od 21. aprila 2009. godine, u stavu prvom izreke odbacio kao preuranjen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da se utvrdi da je isključivi vlasnik označenih katastarskih parcela svih upisanih u KO Loznica-selo, te da tužene Republika Srbija i Opština Loznica ovo priznaju i dozvole da se tužilac u katastarskim i drugim javnim knjigama upiše kao isključivi vlasnih označenih nepokretnosti i da se obaveže drugotužena da navedene nepokretnosti preda tužiocu u državinu. U stavu drugom izreke ovog rešenja odbačen je kao nedozvoljen predlog tužioca kojim je tražio da sud odredi privremenu meru kojom će se tuženima zabraniti da na bilo koji način raspolažu i opterete opisane parcele, dok je u stavu trećem izreke obavezan tužilac da tuženima naknadi parnične troškove.

Viši sud u Šapcu je osporenim rešenjem Gž. 1333/10 od 18. avgusta 2010. godine, u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je potvrdio prvostepeno rešenje u stavu prvom i drugom izreke, dok je u stavu drugom izreke preinačio odluku prvostepenog suda o parničnim troškovima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom: pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na istim razlozima koji su isticani i u žalbi protiv prvostepenog rešenja i cenjeni u osporenom drugostepenom rešenju, pa se njihovim ponovnim navođenjem u ustavnoj žalbi ne dovodi u sumnju pravilnost osporenih rešenja, niti se ukazuje na proizvoljnost u njihovom donošenju.

Ustavni sud smatra da presuda Okružnog suda u Šapcu Gž. 410/08 od 20. marta 2009. godine, koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, a koja se odnosi na drugo lice, ne može biti dokaz o povredi prava na pravično suđenje podnosiocu ustavne žalbe. Naime, parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i parnični postupak u kome je doneta navedena presuda Okružnog suda u Šapcu vođeni su radi utvrđivanja prava svojine i predaje u državinu nepokretnosti koje su bile predmet konfiskacije, a na osnovu odluke o rehabilitaciji pravnih predhodnika tužilaca. U navedenim parničim postupcima sud je zauzeo stanovište da se radi o preuranjenom tužbenom zahtevu, dakle u bitnoj istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji situaciji sud je zauzeo isto pravno stanovište, a navedeno predstavlja osnovni parametar za ocenu da li je sud u navedenim situacijama postupao i odlučivao drugačije. Odbacivanje tužbenog zahteva u predmetnom parničnom postupku, a odbijanje tužbenog zahteva u parničnom postupku drugog lica je bez pravnog značaja u konkretnom slučaju, jer podnosilac nije sprečen, odnosno onemogućen da u budućem parničnom postupku eventualno ostvari svoj tužbeni zahtev.

Ustavni sud ukazuje da pravo na pristup sudu nije posebno utvrđena garancija u okviru prava na pravično suđenje, ali navedeno pravo predstavlja nužnu pretpostavku za ostvarivanje drugih, izričito utvrđenih garancija prava na pravično suđenje, kao i drugih Ustavom zajemčenih prava. Pravo na pristup sudu je pravo na pokretanje postupka, učestvovanje u postupku, praćenje toka postupka, preduzimanja zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih lekova, ali navedena garancija ne jemči podnosiocu ustavne žalbe pozivitivan ishod spora, niti da će se o njegovim pravima odlučivati u meritumu, ako nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi. Pravo na pristup sudu saglasno odredbama Ustava i Zakona o Ustavnom sudu može biti povređeno ili uskraćeno isključivo pojedinačnim aktom, odnosno pojedinačnom radnjom državnog organa ili organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja. Nedonošenje posebnog zakona od strane Narodne Skupštine, kojim bi se bliže regulisala sporna materija, ne može se smatrati pojedinačnom radnjom protiv koje je dozvljeno izjavljivanje ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu ili uskraćivanje prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe pred sudovima.

S obzirom na to da je parnični sud utvrdio da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe preuranjen, te da se nije upuštao u osnovanost razloga i navoda tužbenog zahteva, to se osporena rešenja ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumente, niti pružio dokaze iz kojih bi osnovano proizlazio da su osporena rešenja posledica nezakonitog rada Opštinskog suda u Loznici i Višeg suda u Šapcu, kojim je podnosiocu pričinjena materijalna ili nematerijalna šteta.

Podnosilac ustavne žalbe se pozvao na to da je osporenim rešenjima povređeno ustavno načelo vladavine prava iz člana 3. Ustava, koje može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom ili uskrađivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da je Ustavni sud našao da ne postoji povreda Ustavom zajemčenih prava na koje se pozvao podnosilac ustavne žalbe, samim tim nema ni povrede načela vladavine prava.

Član 194. Ustava ne jemči konkretno ljudsko pravo ili slobodu, te navod podnosioca ustavne žalbe o povredi navedenog člana Ustava ne može biti predmet razamatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević