Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao četrnaest godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete. Sud ističe odgovornost nižestepenih sudova, posebno zbog višestrukog ukidanja prvostepenih presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srđana Tasića iz Velike Britanije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Srđana Tasića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1268/06, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Srđan Tasić iz Velike Britanije, podneo je 2. februara 2011. godine, preko punomoćnika Tatjane Sudžum, advokata iz Beograda ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1268/06, kao i protiv presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 1268/06 od 28. maja 2008. godine, Višeg trgovinskog suda Pž. 7419/08 od 19. marta 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 127/10 od 28. oktobra 2010. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava utvrđenog odredbom člana 22. stav 1. Ustava, prava na pravično suđenje zaječenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom čalan 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da su sudovi povredili odredbe parničnog postupka i pogrešno primenili materijalno pravo; da je prvostepeni sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev zahtev podnosioca, jer je utvrdio da podnosilac nije platio eksplozivni materijal i izveo je zaključak da podnosilac nije aktivno legitimisan za vođenje spora; da je dugostepeni sud utvrdio da je pravni prethodnik podnosioca platio eksplozivni materijal, što bi ukazivalo da je podnosilac aktivno legitimisan za vođenje spora, ali je našao da je tužbeni zahtev neosnovan i da tuženi nije kriv za štetu koju podnosilac trpi u vrednosti zaplenjene robe; da je revizijski sud potvrdio drugostepenu presudu, ali nalazi da je do oduzimanja sporne količine eksplozivnog materjala došlo, jer je direktor pravnog prethodnika podnosica pokušao da uveze navedenu robu za koju nije imao potrebnu uvoznu dozvolu i ostalu dokumentaciju, te da iz tih razloga ne odgovara tuženi za štetu koju je podnosilac prouzrokovao svojim radnjama. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 1268/06, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Preduzeće za spoljnu i unutrašnju trgovinu i usluge „Ekspresporm“ DOO, Novi Beograd, podnelo je Privrednom sudu u Beogradu 24. oktobra 1996. godine tužbu protiv tuženog „Ineks-Loris“ DD eksport – import, Beograd, tužbu sa predlogom za određivanje privremene mere kojom je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 75.686 DM , u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, na ime naknade za finansiranje nabavke robe , sa zakonskom zateznom kamatom od 12. oktobra 1996. godine do isplate.

Privredni sud u Beogradu je rešenjem P. 5647/96 od 24. oktobra 1996. godine odredio privremenu meru, pa je tuženom zabranjeno raspolaganje elektrodetonatorima i s porogorućim štapinima u količini od 53,30, u neto težini od 1.578 kg, u vrednosti od 75.686 DM, nabavljenih od firme „Videks“ Ltd Sofija, sredstvima tužioca , koji se nalaz e pod carinskom kontrolom kod Savezne uprave carina - C arinarnica Beograd i poverava na čuvanje vojnom magacinu u Bubanj potoku, odnosno preduzeću „Iskra Barič“.

Pred prvostepenim sudom je nakon toga zakazano ročište za 5. novembar 2996. godine, ali isto nije održano, zbog neuredne dostave za punomoćnika tužioca. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 12. novembra 1996. godine.

Ročište zakazano za 21. novembar 1996. godine nije održano, jer istom nisu pristupili uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka.

Nakon ročišta održanog 3. decembra 1996. godine, Privredni sud u Beogradu je rešenjem P. 5647/96 od 15. januara 1997. godine, ukinuo rešenje istog suda P. 5647/96 od 24. oktobra 1996. godine kojim je određena privremena mera.

Ročište zakazano za 4. februar 1997. godine, nije održano, jer punomoćnici parničnih stranaka nisu pristupili, a na ročištu od 12. marta 1997. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 5647/96 od 12. marta 1997. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca koji je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 75.686 DM, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. oktobra 1995. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženom isplati iznos od 2.510,50 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši privredni sud je rešenjem Pž. 11618/97 od 4. februara 1998. godine ukinuo presudu Privrednog suda u Beogradu P. 5647/96 od 12. marta 1997. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku ročište zakazano za 1. septembar 1998. godine nije održano, jer istom nisu pristupili uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka, a potom su održan a ročišt a 20. oktobra i 24. decembra 1998. godine, 23. marta 1999. godine, a na ročištu od 25. novembra 1999. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz je dostavljen sudu 17. aprila 2000. godine. Po izvršenom veštačenju su održana ročišta 28. septembra i 26. oktobra 2000. godine.

Ročište zakazano za 12. decembar 2000. godine nije održano zbog neodazivanja svedoka pozivu suda, a ročište zakazano za 15. februar 2001. godine nije održano na predlog punomoćnika tuženog.

Zatim su održana ročišta 29. marta i 8. maja 2001. godine, a nisu održana ročišta zakazana za 13. septembar i 13. novembar 2001. godine. Na ročištu održanom 18. decembra 2001. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1398/98 od 18. decembra 2001. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 75.686 DM, u dinarskoj protivvrednosti na ime glavnog duga , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. oktobra 1995. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan predlog tužica za izdavanje privremene mere, kojom bi se zabranilo tuženom raspolaganje elektrodetona torima i sporogorućim štapinima u količini od 53,30 neto težine od 1.578 kilograma u vrednosti od 75.686 DM nabavljenim od „Videks“ elt-Sofija, k oji se nalaze pod carinskom kontrolom kod Ca rinarnice Beograd i da se povere na čuvanje vojnom magacinu u Bubanj potoku odnosno preduzeću „Iskra Barič“.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 1339/02 od 28. novembra 2002. godine ukinuo presudu Privrednog suda u Beogradu P. 1398/98 od 18. decembra 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku ročište zakazano za 10. april 2003. godine, nije održano jer punomoćnik tuženog, nije uredno pozvan, a na sledećem ročištu održanom 15. maja 2003. godine je izveden dokaz saslušanjem svedoka, kao i na ročištu od 20. juna i 12. septembra 2003. godine na kome je zaključena glavna rasprava.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 15. jula 2003. godine obavestio sud da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 2276/97 od 22. januara 2002. godine nad tužiocem „Ekspresprom“, Novi Beograd, zaključen stečajni postupak i da je pravni sledbenik navedenog preduzeća osnivač Srđan Tasić i da stupa na mesto ranijeg tužioca.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 4711/02 od 12. septembra 2003. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da plati tužiocu iznos od 75.686 DM , u dinarskoj protivvrednosti , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. oktobra 1995. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 12.541,16 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 8032/03 od 2. jula 2004. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 4711/02 od 12. septembra 2003. godine.

U ponovnom postupku ročište zakazano za 9. novembar 2004. godine, nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije, a nakon toga su održana ročišta 22. februara i 22. marta 2005. godine na kome je zaključena glavna rasprava.

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 3185/04 od 22. marta 2005. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da plati tužiocu iznos od 75.686 DM , u dinarskoj protivvrednosti , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. oktobra 1995. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 310.500,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 4748/05 od 9. februara 2006. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3185/04 od 22. marta 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom drugim izreke naloženo je da se nova glavna rasprava održi pred drugim većem ili sudijom.

U ponovnom postupku održana su ročišta 10. maja i 21. juna 2006. godine, a ročište zaka zano za 4. oktobar 2006. godine nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije.

Na ročištu održanom 29. novembra 2006. godine su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, a ročište zakazano za 19. februar 2007. godine, nije održano zbog neurednog pozivanja svedoka.

Na ročištu održanom 4. aprila 2007. godine su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, kao i na ročištu od 30. maja 2007. godine, a ročište zakazano za 17. septembar 2007. godine, nije održano zbog neodazivanja uredno pozvanog svedoka. Na ročištima od 31. oktobra 2007. godine , 28. januara i 24. marta 2008. godine su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka, a na ročištu od 28. maja 2008. godine je zaključena glavna rasprava.

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 1268/06 od 28. maja 2008. godine, u stavu prvom izreke , je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca k ojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos do 38.697,64 evra, sa domicilnom kamatom , i to: na iznos od 75.686 DM počev od 12. oktobra 1995. godine do 31. decembra 2001. godine i na iznos od 38.697,64 evra počev od 1. januara 2002. godine do isplate , sa kamatom koju utvrđuje Evropska centralna banka za evro, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po najpovoljnijem kursu. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan prigovor tuženog o presuđenoj stvari. Stavom trećim izreke presude je naloženo tužiocu da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 583.924,47 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca Viši trgovinski sud je osporenom presudom Pž. 7419/08 od 19. marta 2009. godine potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 1268/06 od 28. maja 2008. godine u stavu prvom i trećem izreke.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Prev. 127/10 od 28. oktobra 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca i potvrdio presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 7419/08 od 19. marta 2009. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude, a prema utvrđenom činjeničnom stanju prvostepenog i drugostepenog suda proizlazi: da su tuženi i pravni prethodnik tužioca Preduzeće „Ekspres prom“ DOO, Novi Beograd , 12. decembra 1995. godine, ugovorili poslovnu saradnju čiji je predmet uvoz 21.200 sporogorećih štapina i 9.660 detonirajućih štapina iz Bugarske, vrednosti od 75.686 DM; da je tuženi ovaj iznos platio pravnom licu „Videks“ iz Sofije; da je 28. novembra 1995. godine prilikom carinjenja oduzeta roba , i to 29 kutija elektrodetonatora i 97 kutija sporogorućih štapina; da ova roba čiji je uvoz pokušan, nije imala neophodnu uvoznu dozvolu i ostalu dokumentaciju zajedno sa robom koja je tog dana takođe uvezena , saglasno uvoznoj dokumentaciji i da tužilac traži naknadu štete u iznosu od 75.686 DM odnosno 38.697,64 evra , što predstavlja protivvrednost oduzete robe, koju tužilac nije mogao da uveze i proda; da je prvostepeni sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev sa pozivom na odredbu člana 751. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , uz obrazloženje da tuženi nije bio vlasnik robe koja je bila predmet ugovora i koja je u carinskom postupku oduzeta, te da je tuženi izvršio nalog koji je dobio od tužioca u svemu onako kako glasi; da je drugostepeni sud izrazio drugačiji pravni stav, da je tuženi bio strana ugovornica u spornom pravnom poslu, međutim, tuženi nije kriv za štetu koju trpi tužilac u protivvrednosti zaplenjene robe, jer je tužilac bio dužan da u ostavljenom roku postupi po zaključku carinskih organa o pribavljanju neophodne dokumentacije; da kako je pravni sledbenik tužioca vlasnik robe, sve do predaje krajnjem kupcu po odredbama ugovora, tuženi se oslobađa odgovornosti za štetu primenom člana 263. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje , iz obrazloženja revizijske presude proizlazi da se obaveza tuženog prema članu 2. stav 1. al. 2. i 3. ugovora od 12. decembra 1995. godine , sastojala u pribavljanju dozvole za uvoz i obezbeđenje ostale dokumentacije neophodne za uvoz robe, ali da je do oduzimanja sporne količine robe došlo , jer je direktor pravnog prethodnika tužioca pokušao da uveze robu za koju nije imao neophodne uvozne dozvole i ostalu dokumentaciju, te iz tih razloga ne odgovara tuženi za štetu koju je tužilac prouzrokovao svojim radnjama i da je tužilac na svoj rizik pokušao da uveze robu za koju nije imao potrebnu uvoznu dozvolu, te da sad ne može od tuženog tražiti naknadu štete za čiji je nastanak sam doprineo.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.) ; da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1. ).

Zakonom o parničnom postupku (Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58 /84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i " Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku(član 10.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 362.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da d rugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da se d užnik oslobađa odgovornosti za štetu ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći (član 263.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je konstatovao da je tužilac podneo tužbu Privrednom sudu u Beogradu 24. oktobra 1996. godine, a pravnosnažno je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 127/10 od 28. oktobra 2010. godine.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da je tužbom tražio naknadu štete u protivvrednosti oduzete robe.

Ustavni sud naročito ističe da Privredni sud u Beogradu nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost, odnosno da se nije aktivno bavio spornim predmetom u smislu pribavljanja ili izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica koj e su od značaja za efikasno presuđenje . Naime, drugostepeni sud je četiri puta ukinuo presudu prvostepenog suda. Po ukidanju četvrte presude prvostepenog suda i naloga iz rešenja drugostepenog suda da se nova glavna rasprava održi pred drugim većem i nakon održanih devet ročišta na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka, u postupku po žalbi je potvrđena prvostepena presuda, i konačno u postupku po reviziji tužioca, presudom Vrhovnog kasacionog suda potvrđena drugostepena presuda.

Pored postupanja Privrednog, odnosno Trgovinskog suda u Beogradu, odgovornost za neprimereno dugo trajanje predmetne parnice snosi i Viši privredni, odnosno Viši trgovinski sud, koji je, kao drugostepeni sud, radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja imao mogućnost, da primenom odredbe člana 362. stav 2. ranijeg Zakona o parničnom postupku, odnosno člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku, sam zakaže raspravu i donese odluku kojom bi pravnosnažno okončao predmetni postupak, bez potrebe da predmet četiri puta vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-135/2009 od 10. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, broj predstavke 70767/01, stav 51, u kome je konstatovano da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, sam po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje kako Privrednog, odnosno Trgovinskog suda u Beogradu, tako i Višeg privrednog, odnosno Višeg trgovinskog suda, dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao četrnaest godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1268/06, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo od trenutka stupanja u parnicu 15. jula 2003. godine, zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo. Naime, podnosilac ponavlja navode iznete u postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji su bili predmet razmatranja Vrhovnog kasacionog suda.

Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda istaknutih u ustavnoj žalbi, ocenio da osporene presude sadrže detaljne razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava zbog kojih je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete. Trgovinski sud u Beograd, Viši trgovinski sud i Vrhovni kasacioni sud su argumentovano obrazložili svoja stanovišta, nalazeći da tuženi nije kriv za štetu koju trpi podnosilac u protivvrednosti zaplenjene robe, jer je bio dužan da u ostavljenom roku postupi po zaključku carinskih organa o pribavljanju neophodne dokumentacije. Sudovi su u osporenim presudama utvrdili da je pravni sledbenik podnosioca vlasnik robe sve do predaje krajnjem kupcu po odredbama ugovora, a da se tuženi oslobađa odgovornosti za štetu primenom člana 263. Zakona o obligacionim odnosima. Kako se obaveza tuženog sastojala u pribavljanju dozvole za uvoz i obezbeđenje ostale dokumentacije neophodne za uvoz robe, ali je do oduzimanja sporne količine robe došlo jer je direktor pravnog prethodnika tužioca pokušao da uveze robu za koju nije imao neophodne uvozne dozvole i ostalu dokumentaciju, te iz tih razloga ne odgovara tuženi za štetu koju je tužilac prouzrokovao svojim radnjama i da je tužilac na svoj rizik pokušao da uveze robu za koju nije imao potrebnu uvoznu dozvolu, to ne može od tuženog tražiti naknadu štete za čiji je nastanak sam doprineo.

Stoga je Ustavni sud konstatovao da su neutemeljene tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da podnosilac ovu povredu obrazlaže istim navodima kao i u postupku po žalbi i reviziji.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da je donošenjem osporenih presuda povređeno njegovo pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, a kako je podnosilac protiv drugostepene presude očigledno iskoristio pravni lek – reviziju, jer je revizijski sud cenio navode podnosioca, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju označenog prava podnosiocu ove ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčen og načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je u parničnom postupku povređeno naveden o ustavn o načelo, jer se sadržina označenog načela ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja u parničnom postupku.

8. Polazeći od iznetog Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti