Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Usvojena je ustavna žalba i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra. U preostalom delu, žalba koja osporava meritum odluke je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . P . iz Bačkog Brega, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 586/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Somboru P1. 344/07) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P . iz Bačkog Brega izjavila je Ustavnom sudu, 15. januara 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1820/14 od 17. novembra 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava. Takođe, podnositeljka je istakla povredu prava na suđenje u razumnom roku zejemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan tek posle sedam i po godina, što se ne može smatrati razumnom dužinom trajanja postupka. U pogledu osporene presude podnositeljka je navela da je, nakon što je poništeno kao nezakonito rešenje kojim joj je otkazan ugovor o radu, njena materijalna situacija morala „da se upodobi“ situaciji kao da otkaza nije ni bilo, te da su joj „morali biti priznati bodovi prema zadnjem radnom mestu“, odnosno na kojem je radila pre otkaza ugovora o radu. Nadalje, podnositeljka je navela da je, saglasno odredbi člana 191. stav 2. Zakona o radu, poslodavac u slučaju nezakonitog otkaza dužan da zaposlenom, pored naknade štete u visini izgubljene zarade, isplati i naknadu štete u visini drugih primanja, te da nije prihvatljivo stanovište drugostepenog parničnog suda o neosnovanosti njenog zahteva za naknadu troškova ishrane u toku rada. Podnositeljka smatra da ne treba da trpi posledice dugog trajanja postupka, te da joj je zatezna kamata na dosuđene iznose morala biti obračunata primenom komforne metode do stupanja na snagu Zakona o zateznoj kamati iz 2012. godine. Dalje, je navela da je neosnovano obavezana da isplati drugoj strani iznos u visini otpremnine koju je primila zbog otkaza ugovora o radu, jer je tuženi-proitvtužilac taj iznos isknjižio na teret rashoda za godinu u kojoj je isplata otpremnine izvršena. Takođe, podnositeljka je navela da veštak N.Ž. „nije udovoljio svojoj osnovnoj obavezi“ da pozove stranke i punomoćnike i obavesti ih o danu i času veštačenja, kao i da je u postupku pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, taj sud, u njenom odsustvu, konstatovao da je druga parnična stranka predložila da se sasluša veštak N.Ž, da je ovaj predlog kasnije uvažio, čime joj nije omogućeno da se o njemu izjasni. Podnositeljka je iznela i da joj nisu priznati troškovi parničnog postupka, iako je dostavila troškovnik, samo zato što je dostavljen po zaključenju rasprave, naglašavajući da je isti dostavljen odmah nakon zaključenja rasprave, kao i da iz sudske prakse „najviših sudova“ može da se vidi da oni dopuštaju da se troškovnik dostavi i tri dana od dana kada je rasprava zaključena. Takođe, podnositeljka smatra da je druga parnična strana bila favorizovana kao „privredni gigant“, a da je ona tokom celog postupka, kao samohrana majka, bila diskriminisana. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu istaknutih načela i prava, kao i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i da poništi osporenu presudu. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už-455/2015.

Ustavnom žalbom od 19. januara 2017. godine podnositeljka je istakla povredu pomenutih načela i prava u odnosu na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 625/15 od 17. novembra 2016. godine, ponavljajući razloge iz ranije izjavljene ustavne žalbe, a pored zahteva iznetih u toj ustavnoj žalbi, od Ustavnog suda je traženo da poništi označenu presudu Vrhovnog kasacionog suda. Ustavni sud je povodom nove ustavne žalbe formirao predmet Už-571/2017.

Na osnovu odredaba člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je, spojio navedene ustavne žalbe, radi jedinstvenog odlučivanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru P1. 586/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 30. jula 2007. godine tužbu Opštinskom sudu u Somboru protiv tuženog, njenog poslodavca, kojom je tražila da se obaveže tuženi da joj, na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza za period od 13. marta 2003. do 27. jula 2007. godine i na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za navedeni period, isplati opredeljene novčane iznose. Kasnijim podnescima tužilja je uredila tužbu, tako što je tražila da se tuženi obaveže da joj, na ime izgubljene zarade na navedeni period, te na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za isti period i na ime neisplaćene jubilarne nagrade za 2006. godinu, isplati opredeljene novčane iznose i uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa tim iznosima. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 344/07.

U označenom postupku, nakon 12 održanih ročišta, na ročište zakazano za 4. jun 2009. godine nije došla nijedna parnična stranka, iako su bile uredno pozvane, pa je Opštinski sud u Somboru istog dana doneo rešenje P1. 344/07 da se tužba smatra povučenom. Po predlogu tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, parnični sud je 12. avgusta 2009. godine doneo rešenje kojim je usvojio ovaj predlog i stavio van snage svoje rešenje od 4. juna 2009. godine. U nastavku postupka predmet je dobio broj P1. 410/09, a pred Opštinskim sudom u Somboru održano je još tri ročišta. Na ročištima održanim 15. septembra i 6. oktobra 2009. godine parnične stranke su samo iznova izjašnjavale o navodima iz tužbe i protivtužbe, nakon čega je, na zahtev tužilje (zbog angažovanja novog punomoćnika), rasprava odložena.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, predmetni parnični postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru pod poslovnim brojem P1. 586/10. U ovoj fazi postupka tuženi je podneo protivtužbu, kojom je tražio da sud obaveže tužilju-protivtuženu da mu isplati iznos od 156.000,00 dinara, sa zakonskom zatezanom kamatom počev od 16. aprila 2003. godine (iznos koji je tužilji-protivtuženoj isplaćen na ime otpremnine). Takođe, tuženi-protivtužilac delimično je priznao tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, te je predložio da sud donese odluku o nespornom delu tužbenog zahteva. Delimičnom presudom na osnovu priznanja P1. 586/10 od 8. juna 2010. godine Osnovni sud u Somboru usvojio je tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, te je obavezao tuženog-protivvtužioca da joj, po osnovu naknade izgubljene zarade za period od 1. avgusta 2004. do 30. septembra 2006. godine i jubilarne nagrade za 2006. godinu, isplati određene novčane iznose. Tužilja-protivtužena je izjavila žalbu protiv označene delimične presude, koja je odbijena kao neosnovana, presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 5409/10 od 8. decembra 2010. godine. Od Ustavnog

U nastavku postupka, do donošenja druge po redu delimične presude, Osnovni sud u Somboru zakazao je 16 ročišta, od kojih je deset održano. Od šest neodržanih ročišta, jedno ročište nije održano za zahtev tužilje-protivtužene (zakazano za 5. oktobar 2012. godine), jedno na zahtev tuženog-protivtužioca, jedno jer nije došao tuženi-protivtužilac, a nije bilo dokaza da je uredno pozva, dva jer određeni veštak nije dostavio nalaz sa mišljenjem i jedno jer je nalaz sa mišljenjem veštaka predat strankama pred početak ročišta.

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Somboru P1. 586/10 od 22. marta 2013. godine usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Označena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 47/14 od 23. januara 2014. godine, a spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi Apelacionom sudu u Novom Sadu je dostavljen predmet 31. decembra 2013. godine.

U međuvremenu, prvostepeni sud je održao šest ročišta na kojima je raspravljano o nepresuđenom delu tužbenog zahteva. U nastavku postupka, po donošenju drugostepenog rešenja kojim je ukinuta delimična presuda, održana su još dva ročišta, nakon čega je prvostepeni sud zaključio glavnu raspravu. Prilikom zaključenja glavne rasprave, u zapisniku je konstatovano da je punomoćnik tuženog-protivtužioca priložio troškovnik, a da će punomoćnik tužilje-protivtužene to učiniti u toku dana, što je on i učinio.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1. 586/10 od 10. marta 2014. godine odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je preostali tužbeni zahtev tužilje-protivtužene usvojen u celini, te je tuženi-protivtužilac obavezan da joj, na ime razlike neisplaćene naknade štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu, za period od 13. marta 2003. do 27. jula 2007. godine, odnosno na ime razlike neisplaćene izgubljene zarade i razlike neisplaćenog regresa za godišnji odmor za isti period, te na ime razlike neisplaćene jubilarne nagrade za 2006. godinu, isplati iznos od 2.970.736,75 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. decembra 2013. godine, pa do isplate, kao i da na navedene iznose obračuna i uplati doprinose u korist tužilje-protivtužene nadležnom fondu penzijskog i invalidskog osiguranja. Istom presudom obavezan je tuženi-protivtužilac da tužilji-protivtuženoj, na ime naknade troškova parničnog postupka, isplati iznos od 2.090.640,00 dinara.

Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilja-protivužena bila u radnom odnosu kod tuženog-protivtužioca na radnom mestu blagajnik, da joj je na tom radnom mestu bio utvrđen koeficijent za obračun zarade u visini od 1,74 (ili 625 bodova), sa zahtevanim III stepenom stručne spreme, da je radno mesto na kojem je radila ukinuto, odlukom nadležnog organa od 20. januara 2003. godine, da je organizaciona jedinica u kojoj je radila i u kojoj je bilo sistematizovano radno mesto na kojem je radila prestala da postoji nakon statusnih promena od 11. marta 2003. godine, te joj je, odlukom tuženog-protivtužioca od 13. marta 2003. godine, otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom kao tehnološkim viškom. Nadalje je utvrđeno da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev II 323/07 od 25. aprila 2007. godine poništeno kao nezakonito navedeno rešenje o otkazu ugovora o radu, a tuženi obavezan da tužilju vrati na posao na radno mesto blagajnika ili drugo odgovarajuće radno mesto, nakon čega su ovde parnične stranke 26. jula 2007. godine zaključile ugovor o radu, kojim je tužilja-protivtužena vraćena na rad i raspoređena na poslove i zadatke radnika u ratarskoj proizvodnji I grupe, sa utvrđenim koeficijentom za obračun zarade od 1,10. Utvrđeno je i da je kod tuženog-protivtužioca 31. maja 2005. godine stupio na snagu novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka, kao i da su Odlukom o utvrđivanju visine koeficijenata vrednosti radnih mesta od 1. juna 2005. godine utvrđeni novi koeficijenti za isplatu zarada svih zaposlenih. Prvostepeni sud je utvrdio i da je tužilji-protivtuženoj isplaćena otpremnina u ukupnom iznosu od 156.000,00 dinara u dva dela (11. i 16. aprila 2003. godine).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni parnični sud je našao da tužilja-protivtužena ima pravo na naknadu izgubljene zarade u visini one zarade koja bi joj bila isplaćena da je radila na radnom mestu blagajnika i sa ranijim koeficijentom za obračun zarade, kao i da ima pravo na kamatu na pojedinačne iznose neisplaćenih zarada, obračunatu primenom komforne metode za period do 25. decembra 2012. godine (kao danom stupanja na snagu Zakona o zateznoj kamati), a potom na kamatu obračunatu primenom proporcionalne metode. Ista ocena data je i u pogledu visine dugovanog iznosa na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora i na ime jubilarne nagrade za 2006. godinu. Prvostepeni sud je našao i da tužilji-protivtuženoj pripada pravo na naknadu za topli obrok za posmatrani period. S obzirom na izražene stavove, prvostepeni sud je prihvatio nalaz, sa mišljenjem veštaka M.M, ocenjujući da je isti stručan i objektivan. U vezi sa izvedenim dokazom veštačenjem u obrazloženju presude navedeno je da je ovaj dokaz izveden putem dva veštaka ekonomsko-finansijske struke, kao i da su nakon toga izvedena dva kontrolna veštačenja, kao i da parnični sud nije prihvatio nalaz veštaka N.Ž. koji je vršio prvo kontrolno veštačenje, između ostalog, jer nije pozvao parnične stranke da prisustvuju veštačenju.

U odnosu na protivtužbeni zahtev, prvostepeni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, tužilja-protivtužena bila savesna u vezi sa primljenim iznosom na ime otpremnine, s obzirom na to da nije znala niti je mogla da zna da se pravno neosnovano obogatila, kao i da u poslovnim knjigama tuženog-protivtužioca nije utvrđeno da postoji iskazano potraživanje u odnosu na tužilju-protivtuženu, te da je taj iznos isknjižen na teret rashoda društva za 2003. godinu. Stoga je prvostepeni sud ovaj zahtev ocenio kao neosnovan.

Protiv označene presude tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu 7. maja 2014. godine. U postupku po žalbi Apelacioni sud u Novom Sadu zakazao je četiri ročišta. Na prvo od zakazanih ročišta (10. septembra 2014. godine) nije došla tužilja-protivtužena, ali s obzirom na to da nije bilo dokaza da je uredno pozvana, rasprava nije održana. Punomoćnik tuženog-protivtužioca koji je došao na raspravu, predložio je da sud sasluša veštaka N.Ž. koji je u toku prvostepenog postupka dostavio nalaz sa mišljenjem. Ni naredna dva ročišta koja je zakazao drugostepeni sud nisu održana - jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo - jer tuženi-protivtužilac nije došao na raspravu, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan. Na ovo ročište nije došao ni pozvani veštak N.Ž, te ju došla na zakazanu raspravu dao nalog da se na naredno ročište ponovo pozove ovaj veštak. Na ročištu održanom 17. novembra 2014. godine, između ostalog, saslušani su veštaci N.Ž. i M.M.

Po zaključenju rasprave, Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je osporenu presudu Gž1. 1820/14 od 17. novembra 2014. godine, kojom je delimično usvojio žalbu tuženog-protivtužioca. Označenom presudom preinačena je prvostepena presuda, tako što je delimično usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, te je obavezana tužilja-protivtužena da tuženom-protivtužiocu isplati iznos od 156.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. jula 2007. godine, dok je u preostalom delu (za kamatu za period od 11. aprila 2003. do 8. jula 2007. godine na navedeni iznos) ovaj zahtev odbijen kao neosnovan. Drugostepenom presudom preinačena je presuda prvostepenog suda i u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje-protivtužene, tako što je odbijen njen zahtev za iznos od 2.191.124,70 dinara (preko dosuđenih 779.612,02 dinara do traženih 2.970.736,75 dinara), kao i odluka o troškovima postupka, tako što je tuženi-protivtužilac obavezan da tužilji-protivtuženoj isplati iznos od 247.953,00 dinara (umesto iznosa od 2.090.640,00 dinara dosuđenog prvostepenom presudom).

Obrazlažući odluku o protivtužbenom zahtevu, Apelacioni sud u Novom Sadu naveo je da je tužilja-protivtužena saznala za činjenicu da joj je nezakonito otkazan ugovor o radu 9. jula 2007. godine, kada joj je uručena presuda Vrhovnog suda Srbije kojom je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu, te da od tog momenta bez osnova drži iznos primljen na ime otpremnine. Kako primljeni iznos drži bez pravnog osnova, prema stanovištu drugostepenog suda, to je dužna da primljeni iznos vrati, sa zateznom kamatom od 9. jula 2007. godine, kao dana kada je postala nesavesna, a u smislu odredbe člana 214. Zakona o obligacionim odnosima.

U pogledu ocene o osnovanosti istaknutog tužbenog zahteva tužilje-protivtužene, u obrazloženju osporene presude navedeno je da ona ima pravo samo na onu zaradu koju bi saglasno opštem aktu poslodavca ostvarila kao i ostali zaposleni do izmene akta o sistematizaciji radnih mesta od 1. juna 2005. godine (primenom koeficijenta za obračun zarade koji je imala u momentu otkaza ugovora o radu), a nakon toga, pa do kraja spornog perioda, odnosno do 27. jula 2007. godine, u visini ostvarenih zarada uporednih radnika koji imaju isti stepen stručne spreme kao i tužilja, budući da su svim zaposlenima izmenjeni koeficijenti, kao i sistem obračuna zarade (ugovorene su minimalne zarade sa svim zaposlenima). Ovo stoga, kako je navedeno, jer bi primenom koeficijenta koji je imala pre otkaza ugovora o radu i u periodu nakon 1. juna 2005. godine tužilja-protivtužena bila dovedena u povoljniji položaj u odnosu na ostale zaposlene kod tuženog-protivtužioca, jer su nakon tog datuma izmenjeni ugovoreni koeficijenti i sistem obračuna zarada za sve zaposlene.

Takođe, u obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da tužilja-protivtužena nema pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada, s obzirom na to da u posmatranom periodu nije radila, a da su ti troškovi u funkciji rada i ostvarivanja redovnih radnih zadataka. Dalje je navedeno da tužilji-protivtuženog pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu, shodno odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, na pojedinačne mesečne iznose izgubljene zarade i drugih primanja. Međutim, prema iznetom stanovištu drugostepenog parničnog suda, na navedene iznose se ne može obračunati kamata primenom komforne metode, a imajući u vidu Odluku Ustavnog suda objavljenu u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 73/12, te pravila o dejstvu odluka Ustavnog suda kojima je utvrđena nesaglasnost pojedinih odredaba zakona sa Ustavom, pa je, s obzirom na navedeno, u delu odluke o kamati odbijen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene za iznos preko onog dobijenog obračunom kamate primenom proporcionalne metode. Polazeći od navedenog, Apelacioni sud u Novom Sadu je ocenio da je bez značaja isticanje da je Zakon o zateznoj kamati stupio na snagu 25. decembra, te da on ne može da ima retroaktivno dejstvo, odnosno da se u konkretnom slučaju ne može primeniti na obračun kamate za period pre navedenog datuma.

Obrazlažući odluku o troškovima postupka, Apelacioni sud u Novom Sadu naveo je da je tužilja-protivtužena u odnosu na opredeljeni zahtev uspela sa 37%, pa su joj srazmerno ovom uspehu dosuđeni troškovi postupka u iznosu od 247.953,00 dinara, uz priznanje troškova veštačenja u celini, a saglasno odredbi člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Takođe, navedeno je da troškovi sadržani i opredeljeni troškovnikom koji je priložila 10. marta 2014. godine, saglasno odredbi člana 163. stav 3. Zakona o parničnom postupku, nisu mogli da budu priznati, budući da su dostavljeni po zaključenju glavne rasprave.

Protiv označene drugostepene presude obe parnične stranke izjavile su reviziju, s tim što je tuženi-protivtužilac izjavio reviziju pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebnu reviziju).

Osporenom presudom Rev2. 625/15 od 17. novembra 2016. godine Vrhovni kasacioni sud, između ostalog, odbio je kao neosnovanu reviziju tužilje-protivtužene izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1820/14 od 17. novembra 2014. godine, ocenjujući da je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo i prihvatajući u svemu razloge koji je taj sud dao za svoju odluku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: da zahtev za naknadu troškova stranka je dužna da podnese najkasnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova podnese u predlogu o kome sud treba da odluči (član 163. stav 3.); da sud određuje veštačenje posebnim rešenjem (…), kao i da će sud u rešenju da upozori veštaka da je dužan da obavesti stranke o danu određenom za veštačenje, ako je njihovo prisustvo potrebno, da nalaz i mišljenje mora da izradi u skladu sa pravilima struke objektivno i nepristrasno, na posledice nedostavljanja nalaza i mišljenja u određenom roku, odnosno neopravdanog izostanka sa ročišta i obavesti ga o pravu na nagradu i naknadu troškova (član 269. st. 1. i 4.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1 do 3), 5), 7) i 9), kao i na pravilnu primenu materijalnog prava.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/84 i 45/89-Odluka USJ) propisano je: da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, kao i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 30. jula 2007. godine Opštinskom sudu u Somboru, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 17. novembra 2016. godine, trajao devet godina i tri i po meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno pravno složen. Međutim, Ustavni sud ukazuje da su u toku postupka donete dve delimične presude da je odlučeno o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, kao i da su, na zahtev stranaka, bila određena četiri veštačenja (od kojih su dva bila kontrolna).

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe imala interes da se posmatrani postupak efikasno sprovede, ali i da je, svojim ponašanjem doprinela njegovoj dužini trajanja. Naime, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka nije došla na jedno od zakazanih ročišta, iako je bila uredno pozvana, te je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, usled čega je vođen dodatni postupak za vraćanje u pređašnje stanje. Takođe, na zahtev podnositeljke jedno od zakazanih ročišta nije održano, dok je rasprava na dva ročišta odložena pošto su se stranke samo izjasnile o navodima iz tužbe i protivtužbe. Sve navedeno uticalo je da postupak duže traje šest i po meseci.

U pogledu postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud je konstatovao da su ročišta u toku postupka zakazivana u primerenim razmacima, pre svega imajući u vidu da je tužbom zahtevana naknada štete prouzrokovana nezakonitim otkazom. Ustavni sud je konstatovao i da je, odmah nakon što je tuženi delimično priznao tužbeni zahtev, prvostepeni parnični sud doneo presudu na osnovu priznanja, koja je potvrđena u postupku po žalbi ovde podnositeljke ustavne žalbe, presudom koja je doneta u roku od četiri meseca od izjavljivanja žalbe. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je o žalbi izjavljenoj protiv druge po redu delimične presude (o protivtužbenom zahtevu) drugostepeni sud odlučio za manje od mesec dana od dostavljanja spisa tom sudu. Međutim, Ustavni sud je ocenio da parnični sud, i pored navedenog, nije preduzeo sve mere kako bi se predmetni postupak sproveo efikasno. Tako je prvostepenom sudu bilo potrebno više od 30 ročišta da izvede dokaz uvidom u određenu dokumentaciju i dokaz veštačenjem putem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, ali je drugostepeni sud i pored navedenog, radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, morao da održi raspravu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na zakonsku obavezu parničnog suda da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, ali i da se postupak ne odugovlači, kao i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ , br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, te opisani doprinos podnositeljke i složenost konkretnog postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se osporavaju presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1820/14 od 17. novembra 2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 625/15 od 17. novembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka povredu označenog prava obrazlaže navodima da su sudovi pogrešno primenili pravo odlučujući o tužbenom i protivtužbenom zahtevu. S tim u vezi Ustavni sud, najpre, ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Međutim, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka u ustavnoj žalbi ne daje pravno utemeljene razloge koji mogu da ukažu na to da je parnični sud proizvoljno primenio pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže jasna i logična obrazloženja za zauzete stavove, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i jasnom tumačenju merodavnih propisa, Zakona o radu, Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o Ustavnom sudu, kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnositeljka ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi ustavnog prava. Ovo kako u pogledu nemogućnosti primene odredbe zakona za koju je Ustavni sud utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom (izbor metode za obračun zakonske zatezne kamate) na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, tako i u pogledu obaveze lica koje je primilo nešto po osnovu koji je kasnije otpao (vraćanje otpremnine koja je isplaćena po osnovu otkaza ugovora o radu, za koji je kasnije utvrđeno da je nezakonit), da primljeno vrati. Ista ocena odnosi se i na stav parničnog suda u pogledu obračuna naknade zarade nakon što su kod bivšeg poslodavca izmenjeni koeficijenti, odnosno način obračuna zarade (tako što su zaposlenima ugovorene minimalne zarade), te obračun naknade po koeficijentu koji je bio ugovoren u vreme pre navedenih izmena ne bi vodio uspostavljanju stanja koje bi postojalo da do nezakonitog otkaza nije došlo, već bi tako obračunata zarada bila veća nego da je podnositeljka u posmatranom periodu radila kod tuženog poslodavca.

U vezi sa navodom ustavne žalbe kojim se osporava stav parničnog suda o neosnovanosti zahteva podnositeljke na naknadu troškova za ishranu u toku rada, Ustavni sud podseća na svoj stav izražen u Odluci Už-1860/2013 od 8. oktobra 2015. godine. U navedenoj odluci Ustavni sud je, povodom istog pravnog pitanja, ocenio da je zaključak drugostepenog suda da su troškovi ishrane u funkciji rada, odnosno da je njihova isplata uslovljena faktičkim prisustvom zaposlenog na radu, usled čega nema osnova za njihovu naknadu u slučaju nezakonitog otkaza, zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Ovo stoga, jer se takvim tumačenjem ukazuje na jednu specifičnost u postupku obeštećenja zaposlenog kome je nezakonito prestao radni odnos, budući da je reč o troškovima u vezi sa radom koje zaposleni nije imao. Ovu specifičnost je prepoznao i zakonodavac u postupku usvajanja poslednjih izmena i dopuna Zakona o radu, naglasivši da u naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa ne ulazi, pored ostalog, naknada za ishranu u toku rada. Ustavni sud ne vidi razlog zbog kojeg bi odstupio od ocene iznete u Odluci Už-1860/2013 od 8. oktobra 2015.

U pogledu navoda kojima se osporava odluka parničnog suda o troškovima postupka, uz ukazivanje na neodređenu praksu sudova, kao i da je drugostepeni sud izašao iz okvira žabe kada nije priznao troškove iz troškovnika dostavljenog nakon zaključenja rasprave, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeno rešenje o troškovima postupka tuženi-protivtužilac osporio svojom žalbom izjavljenom protiv prvostepene presude, osporavajući, pre svega visinu dosuđene naknade za pojedine radnje imajući u vidu vrednost predmeta spora, a s tim u vezi da o pravilnoj primeni materijalnog prava, u šta zasigurno spada i odluka o visini troškova postupka, drugostepeni sud vodi računa po službenoj dužnosti. Takođe, Ustavni sud primećuje da je osporenom presudom Apelacioni sud u Novom Sadu , saglasno zakonskom ovlašćenju, odlučio da, i pored uspeha koji je u postupku po žalbi imala druga parnična stranka, svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Ustavni sud u vezi sa navodom podnositeljke o povredi njenog ustavnog prava nepoštovanjem procesnog zakona u pogledu sprovođenja veštačenja i saslušanja veštaka, ukazuje da je drugostepeni parnični sud odluku o tome da sasluša oba veštka koja su radila kontrolno veštačenje (N.Ž. i M.M.) doneo na ročištu na kojem je i ona bila prisutna (17. novembra 2014. godine), te da se ona izvođenju tog dokaza nije protivila, kao i da je sud nalog da se određeni veštaci pozovu na raspravu dao i u prisustvu podnositeljke, odnosno njenog punomoćnika (29. oktobra 2014. godine), a u odsustvu druge parnične stranke koja nije bila uredno pozvana na raspravu, pa ista nije održana. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o parničnom postupku propisano da je veštak u obavezi da obavesti stranke o danu određenom za veštačenje, samo kada je njihovo prisustvo potrebno.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnositeljka, nezadovoljna ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda.

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih članom 36. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi označenih prava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji potkrepljuju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, to je ocenio da ne postoje ni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

U vezi sa navodom ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči nijedno posebno ljudsko pravo, već se utvrđuje osnovno načelo na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom i zakonom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Povreda ustavnog načela je akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio povredu nijednog od zajemčenih prava označenih u ustavnoj žalbi, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upušta u ispitivanje povreda načela utvrđenog članom 21. Ustava.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti