Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra zbog neefikasnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. D . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4440/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 3433/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. D . iz Leskovca je , 19. januara 2016. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz Leskovca , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4440/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 3433/03).

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka i sadržinu sudskih odluka donetih u postupku, navodeći: da je 12. maja 2003. godine podneo tužbu protiv tuženog M.J. radi naknade štete i da je postupak okončan presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 251/15 od 3. decembra 2015. godine; da mu je zbog dužine trajanja postupka od 12 i po godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 4440/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. maja 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog M.J, radi naknade štete. U tužbi je navedeno: da je tužilac od strane Sekretarijata za građevinske i komunalno-stambene poslove opštine L. dobio građevinsku dozvolu za rekonstrukciju postoje će stambene zgrade sa dogradnjom; da je nakon dobijanja građevinske dozvole tužilac angažovao stručna lica-majstore koji su imali, pored ostalog , zadatak da izvode određene rad ove na njegovoj stambenoj zgradi; da je tuženi svojim protivpravnim radnjama sprečio da se obave građevinski radovi, a takođe je i oštetio pojedine delove objekta tužioca u izgradnji, čime mu je načinio štetu.

Pred prvostepenim sudom je održano 11 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je veštačenje od strane veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, dok pet ročišta nije bilo održano , i to: dva iz procesnih razloga, jedno jer pozvani svedok nije pristupio, jedno jer tužilac nije pristupio, a jedno na zahtev tuženog.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 3433/03 od 9. jula 2004. godine utvrđeno je da postupak miruje od 9. jula 2004. godine jer na ročište tog dana nije pristupio ni tužilac ni njegov punomoćnik a uredno su pozvani.

Tužilac je 12. oktobra 2004. godine tražio nastavak postupka a sud je zakazao ročište tek za 1. mart 2006. godine.

Tužbeni zahtev je preciziran 15. septembra 2006. godine.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 3433/03 od 21. septembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade štete zbog nasilnog sprečavanja izvođenja radova na objektu tužioca i zbog oštećenja pojedinih delova navedenog objekta u izgradnji tužioca u periodu od 14. oktobra do 2. decembra 2002. godine isplati ukupan iznos od 72.294,14 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke , obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova spora isplati iznos od 27.900 dinara.

Tužilac je 31. oktobra 2007. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 2570/10 od 27. septembra 2012. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 3433/03 od 21. septembra 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Zatim je predmet dobio broj P. 4440/12 i u nadležnosti je Osnovnog suda u Leskovcu.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je sedam ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane drugog veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, i saslušan je veći broj svedoka.

Tužbeni zahtev je preciziran 12. februara 2014. godine.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 440/12 od 27. avgusta 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je precizirani tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da na ime naknade štete zbog nasilnog sprečavanja izvođenja radova na objektu tužioca i zbog oštećenja pojedinih delova navedenog objekta u izgradnji tužioca, periodu oktobar – decembar 2002. godine isplati tužiocu ukupan iznos od 123.208 dinara, sa zateznom zakonskom kamatom ; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 165.530 dinara.

Tuženi je 29. decembra 2014. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 251/15 od 3. decembra 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i povređena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 4440/12 od 27. avgusta 2014. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri i po godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 12. maja 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja ovog parničnog postupka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmeti postupak trajao 12 godina i sedam meseci, što predstavlja prekomerno trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon četiri godine i četiri meseca od podnete tužbe. Takođe, nakon donošenja rešenja o mirovanju postupka 9. jula 2004. godine, podnosila c je 12. oktobra 2004. godine tražio nastavak postupka a sud je zakazao ročište tek za 1. mart 2006. godine, dakle, posle skoro godinu i po dana.

Takođe, odgovornost za dužinu trajanja postupka snosi i drugostepeni sud pred kojim je prvi žalbeni postupak trajao pet godina. Međutim, drugi postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali u redovnim rokovima. Tako je drugi po redu prvostepeni postupak trajao dve godine a drugi žalbeni postupak, kojim je parnica pravnosnažno okončana , trajao je godinu dana.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca nesumnjivo bio od materijalnog značaja. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužem trajanju predmetne parnice, dok neprisustvovanje podnosioca jednom ročištu nije od uticaja na odlučivanje ovog a suda.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4440/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 3433/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je upravo podnosilac zahtevao naknadu u navedenom iznosu, koji Ustavni sud smatra adekvatnim imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti