Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog dužine postupka
Kratak pregled
Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu Dušanke Japundžić zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sud je ocenio da trajanje parničnog postupka od nepunih pet godina, u konkretnim okolnostima, ne predstavlja nerazumno dug period.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-4552/2010
20.12.2012.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Dušanke Japundžić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušanke Japundžić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 104 67/05, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6575/10.
O b r a z l o ž e nj e
1. Dušanka Japundžić iz Beograda je 22. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10467/05.
Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 28. decembra 2005. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete; da ovaj parnični postupak još uvek nije okončan i da je neizvesno koliko će još trajati; da joj je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Tražila je i naknadu štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava a stavom 2. istog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10467/05, a zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6575/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnositeljka ustavne žalbe je 28. decembra 2005. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete.
Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu je održano tri ročišta za glavnu raspravu dok jedno ročište nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki.
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10467/05 od 18. januara 2007. godine u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u celosti kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljeni strah iznos od 150.000,00 dinara i za umanjenu opšteživotnu aktivnost iznos od 250.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev za naknadu troškova parničnog postupka.
Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 8940/07 od 13. novembra 2008. godine, donetom po žalbi tužilje, ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10467/05 od 18. januara 2007. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano tri ročišta za glavnu raspravu.
Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2071/09-05 od 26. juna 2009. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupno 500.000,00 dinara , i to za pretrpljeni strah iznos od 150.000,00 dinara, a za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 350.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za iznos preko dosuđenog do tražen og iznosa od 550.000,00 dinara, odnosno za 50.000,00 dinara za pretrpljeni strah, a u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.
Tužena je 9. juna 2009. godine podnela žalbu protiv navedene prvostepene presude.
Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji početkom 2010. godine predmet je dobio broj P. 6575/10 i bio je u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.
Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je posle podnošenja ustavne žalbe, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4176/10 od 17. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2071/09-05 od 26. juna 2009. godine, u stavu prvom izreke kojim je obavezana tužena da tužilji naknadi nematerijalnu štetu u ukupnom iznosu od 380.000,00 dinara i to za pretrpljeni strah iznos od 150.000,00 dinara, a za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 230.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, u stavu drugom izreke preinač ena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je odbi jen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila naknadu štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti u iznosu od 120.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).
5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 28. decembra 2005. godine pa do okončanja postupka po žalbi .
Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni parnični postupak trajao nepunih pet godina. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ocenjujući postupanje sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da su nadležni sudovi u konkretnom slučaju, preduzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bili obavezni kako bi se osporeni parnični postupak završio u razumnom roku.
Naime, od podnošenja tužbe 28. decembra 2005. godine do okončanja postupka pred drugostepenim sudom prošlo je nepunih pet godina, što po svim merilima i kriterijumima kako Ustavnog suda tako i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava ne predstavlja nerazumno dug period. Takođe, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude prošlo je godinu dana, drugostepeni sud je odlučio posle godinu dana i deset meseci kada je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak, zatim je u nastavku postupka prvostepeni sud odlučio posle sedam meseci da bi drugostepeni sud odlučio posle godinu ipo dana.
Na osnovu svega iznetog Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vođen u predmetu P. 10467/05, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P.6575/10, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.
U vezi navođenja podnositeljke da joj je povređeno i pravo iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda Ustavni sud ukazuje da se pravo iz člana 6. Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.
5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević