Odluka Ustavnog suda o ništavosti ugovora o kupoprodaji imovine iz sukcesije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda kojom je utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji. Prodavac, preduzeće iz Hrvatske, nije mogao steći pravo svojine na imovini u društvenoj svojini u Srbiji, već samo pravo korišćenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Nedeljkovića iz sela Plaskovca, opština Topola, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Nedeljkovića izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3455/11 od 28. marta 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Nedeljković iz sela Plaskovca, opština Topola, je 6. juna 2012. godine, preko punomoćnika Milana Dumića, advokata iz Kragujevca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3455/11 od 28. marta 2012. godine, zbog povrede načela iz člana 18. stav 2. i člana 21. st . 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava i prava na imo vinu zajemčenog članom 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je na osnovu ugovora o kupoprodaji od 30. jula 2008. godine, overenog pred Opštinskim sudom u Topoli pod brojem Ov. 3247/8 od 30. jula 2008. godine, kupio nepokretnost, odnosno poslovni prostor - lokal u prizemlju i podrumu u stambenoj zgradi za kolektivno stanovanje u ul. Bulevar Vožda Karađorđa br.7. u Topoli, upisan u listu nepokretnosti br. 2239, KO Topola; da je poslovni prostor kupio od vlasnika „Borovo” DD iz Vukovara, koji je pravo vlasništva stekao na osnovu ugovora o kupoprodaji broj 02-3-1779 od 29. februara 1988. godine i aneksa tog ugovora broj 1779/1 od 27. septembra 1988. godine zaključenog sa GRO „Graditelj” iz Gornjeg Milanovca; da tužilac „Boreli” DP iz Sombora nije pravni sledbenik prvotuženog „Borova” DD iz Vukovara, niti je pravni sledbenik njegove imovine; da je prvotuženi univerzalni pravni sledbenik svih ranijih organizacionih i pravnih oblika „Borovo” koji su postojali od 1947. godine do 1994. godine pa i SOUR „Borovo” RO „Prodaja” OOUR „Maloprodaja” iz Borova, koji je kupio sporni poslovni prostor od GRO „Graditelj”, Gornji Milanovac; da je 1994. godine izvršena promena oblika organizovanja prvotuženog i promena oblika kapitala i da je organizovan kao deoničarsko društvo, a rešenjem o privatizaciji od 24. septembra 2003. godine je izvršena privatizacija „Borovo“ DD iz Vukovara; da prvotuženi nije svoje pravo svojine upisao u zemljišnim i drugim javnim knjigama, te da je vanknjižni vlasnik označenog poslovnog prostora - lokala koji je predmet ugovora o kupoprodaji zaključenog sa drugotuženim; da je prvotuženi izvršio promet prava u skladu sa Zakonom o prometu nepokretnosti kojim je regulisan postupak i procedura za zaključenje ugovora i u skladu sa Sporazumom o pitanjima sukcesije i Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije; da je Prilogom G- Sporazuma jasno propisano da će svojina i stečena prava pravnih lica biti zaštićena od strane države sukcesora bivše SFRJ, kao i da je članom 2. Sporazuma garantovano da će sva prava na nepokretnu imovinu na kojoj su pravna lica imala pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti zaštićena i vraćena u prvobitno stanje, te da će svi ugovori koji su zaključeni od 31. decembra 1990. godine biti poštovani bez ikake diskriminacije i da će svaka država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora; da je Sporazum o pitanjima sukcesije potvrđen odgovarajućim zakonom i da je deo pozitivnog zakonodavstva Republike Srbije, odnosno da u hijerarhiji pravnih propisa ima jaču pravnu snagu od Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, na kojoj tužilac zasniva svoje pravo korišćenja; da su u više odluka Opštinskih i Okružnih sudova u Srbiji, ali i odluka trgovinskih i Višeg trgovinskog suda u Srbiji, u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji zauzimani stavovi da se Sporazum o pitanjima sukcesije direktno primenjuje i da ima jaču pravnu snagu od Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ i da je ovakav stav zauzet i u presudi Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1193/10 od 14. jula 2010 godine, ali i u mnogo drugih odluka; da je drugostepeni sud zauzeo stav da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, smatrajući da prvotuženi nije mogao postati vlasnik spornog prostora, privatizacijom društvenog preduzeća formiranog od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ koji se nalazi na prostorima Republike Hrvatske, samo sa razloga što to preduzeće nije moglo isključivo polagati pravo na imovinu na celoj teritoriji bivše SFRJ, kao i da je osporena presuda uslovljena presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine, a takođe je istakao da je postupak po žalbi pred Privrednim apelacionom sudom trajao neopravdano dugo, te da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poniš ti osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, DP „Boreli“, Sombor, je podneo tužbu Privrednom sudu u Kragujevcu protiv tuženih: „Borovo“ DD, Republike Hrvatska, iz Vukovara, i podnosioca ustavne žalbe kojom je tražio da se utvrdi da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 30. jula 2008. godine, overen pred Opštinskim sudom u Topoli Ov. br. 3247/8 od 30. jula 2008. godine između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca, apsolutno ništavi i da ne proizvodi pravno dejstvo.

Presudom Privrednog suda u Kragujevcu P. 1115/10 od 27. januara 2011. godine je, u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 30. jula 2008. godine, overen pred Opštinskim sudom u Topoli Ov. br. 3247/8 od 30. jula 2008. godine između prvotuženog kao prodavca i drugotuženog kao kupca, apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, a stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja presude proizlazi: da je spornim ugovorom o kupoprodaji od 30. jula 2008. godine, prvotuženi kao prodavac, prodao drugotuženom kao kupcu, nepokretnost - poslovni prostor u prizemlju i podrumu u poslovno-stambenoj zgradi u ul. Bulevar Vožda Karađorđa broj 7 u Topoli, upisan u listu nepokretnosti br. 22/9, KO Topola (varoš), br. parcele 1751, br. zgrade 1, br. ulaza 2, označenih u B listu kao – poslovni prostor u prizemlju - br. posebnog dela 6, način korišćenja posebnog dela i spratnost; poslovni prostor - tri prostorije trgovine, površine 106 m2, i podrum - br. posebnog dela 7, način korišćenja posebno g dela i spratnost i poslovni prostor - jedna prostorija trgovine, površine 106 m2; da se prodavac legitimisao kao univerzalni pravni sledbenik svih ranijih organizacionih oblika „Borovo" koji su postojali od 1947-1994. godine, kada se „Borovo" transformisalo u deoničarsko društvo, te da je prodavac vanknjižni vlasnik nepokretnosti - predmetnog poslovnog prostora; da je uvidom u izvod iz lista nepokretnosti broj 2239 , KO Topola (varoš) Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Topola br. 952-1/2009-554 od 4. maja 2009. godine, utvrđeno da je kao nosilac prava na predmetnom poslovnom prostoru u društvenoj svojini upisan tužilac DP „Boreli “ Sombor; da je tokom postupka utvrđeno da je tužilac organizovan u skladu sa Uredbom o zaštiti imovine preduzeća čije je sedište na t eritoriji bivših Republika SFRJ, i to dela nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo “ iz Borova; da je iz uverenja o kretanju katastarske parcele br. 1751 , KO Top ola Varoš, izdatog od strane Službe za katastar nepokretnosti Topola, utvrđeno da je predmetna katastarska parcela po novom premeru upisana u listu nepokretnosti br. 2239, kao vlasništvo Republike Srbije, na osnovu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije i Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima; da je u postupku izlaganja na osnovu građevinske dozvole broj 351-37/86-01 od 10. septembra 1986. godine, utvrđeno da je na stambenoj zgradi za kolektivno stanovanje označeno kao zgrada 1 u „V“ listu 1 deo, upisan GP „Graditelj” iz Gornjeg Milanovca, a vlasnici, odnosno korisnici poslovnih delova zgrade preuzeti su iz zemljišne knjige, ukoliko su kao takvi bili uknjiženi ili su uknjiženi u postupku izlaganja na osnovu priloženih isprava; da je nakon usmene rasprave pred Komisijom za izlaganje od 1. septembra 2005. godine, a na osnovu ugovor a o prodaji broj 02-3-1779 od 29. februara 1988. godine, kao i uverenj a Privrednog suda u Somboru Fi 245/01 od 27. marta 2001. godine, izvršen upis preduzeća DP „Boreli “ iz Sombora sa društvenom svojinom na objektima na katastarskoj parceli 1751 br. 1, ulaz 2, posebnog dela 6, površine 106 m2 i prostorije u prizemlju i posebnog dela br. 7, u površini od 106 m2 i jedne prostorije u podrumu. Prvostepeni sud je dalje istakao da je prvotuženi kao prodavac bio vanknjižni vlasnik poslovnog prostora kojim je raspolagao, a koji prostor je pravni prethodnik prvotuženog stekao ugovorom o prodaji broj 02-31779 od 29. februara 1988. godine; da su prvotuženi i drugotuženi overili ugovor o prodaji i da pri tome nije bilo nikakvih smetnji da prvotuženi proda nepokretnost na teritoriji Republike Srbije, shodno član u 82d Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Dalje proizlazi da je prvostepeni sud citirajući odredbe člana 2. Aneksa G, Sporazuma o pitanjima sukcesije i člana 2. stav 2. Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije, našao da je titular prava na predmetnoj nepokretnosti bilo pravno lice sa sedištem na teritoriji država sukcesora SFRJ , da je punovažnim pravnim poslom prenelo svoja prava na domaće pravno lice i da postoji kontinuitet isprava za sticanje svojine.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3455/11 od 28. marta 2012. godine je, u stavu prvom izreke, usvojena žalba tužioca, preinačena ožalbena presuda Privrednog suda u Kragujevcu P. 1115/10 od 27. januara 2011. godine i utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 30. jula 2008. godine, overen pred Opštinskim sudom u Topoli Ov. br. 3247/8 od 30. jula 2008. godine između prvotuženog i drugotuženog apsolutno ništav i ne proizvodi pravno dejstvoa, a stavom drugim izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da se ne može prihvatiti pravno shvatanje prvostepenog suda, s obzirom na to da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da se Prilog G Sporazuma o pitanjima sukcesije, primenjuje na pitanje imovine delova preduzeća Republike Srbije, kojima je sedište na teritoriji država sukcesora bivše SFRJ, pod uslovima postojanja faktičkog reciprociteta koji ne postoji, jer je Republika Hrvatska, gotovo svu imovinu pravnih lica iz Srbije, prodala pre stupanja na snagu Sporazuma o pitanjima sukcesije, preko Fonda za privatizaciju Republike Hrvatske i nije više u mogućnosti da vrati istu u materijalnom obliku, a nije donela odgovarajuće propise o obeštećenju; da prvotuženi nije mogao postati vlasnik spornog poslovnog prostora privatizacijom društvenog preduzeća formiranog od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo “ koji se nalazi na prostorima Republike Hrvatske, jer to društveno preduzeće nije moglo isključivo polagati pravo na imovinu cele teritorije bivše SFRJ; da je tužilac pravno lice organizovano kao društveno preduzeće, registrovano u skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije, za koju je Savezni ustavni sud utvrdio da nije saglasan sa Ustavom SRJ; da je radi zaštite društvene imovine i prava zaposlenih, Vlada Republike Srbije donela Uredbu o zaštiti imovine društvenog preduzeća, čije je sedište na teritoriji bivše Republike SFRJ, koja je stupila na snagu 1. juna 2001. godine, a koja je sa izmena i dopunama iz 2008. i 2009. godine, važeći deo pravne regulative i da je i stom uredbom, u članu 2, propisano da će se odlukom koju donosi zaposleni, poslovna jedinica organizovati kao društveno preduzeće ili će se pripojiti drugom društvenom preduzeću ako to nisu učinili do dana stupanja na snagu Uredbe, a da je početna imovina za osnivanje preduzeća imovina poslovne jedinice sa bilansom stanja na dan 31. decembra 1991. godine; da su organizovanje društvenih preduzeća, odnosno pripajanje drugom preduzeću, uslovni način korišćenja sredstava, otuđenja, opterećenja i raspolaganja društvenom imovinom navedenom Uredbom stavljen i pod neposrednu kontrolu Vlade Republike Srbije i da društvena preduzeća koja su organizovana po prethodnim propisima nastavljaju sa radom u skladu sa ovom uredbom, uz pravo korišćenja poverene društvene imovine u skladu sa ovom uredbom. Drugostepeni sud je zauzeo stanovište da je pravni osnov korišćenja predmetne nepokretnosti od strane tužioca Uredba o zaštiti imovine i delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivše Republike SFRJ, a da prvotuženi, koji se pozivao na vanknjižno vlasništvo na spornoj nepokretnosti po osnovu kupoprodajnog ugovora sa GRO „Graditelj“ iz Gornjeg Milanovca iz 1988. godine, na nepokretnosti koja je bila u režimu društvene svojine na dan 31. decembra 1990. godine, nije vlasnik, već je na društvenoj svojini mogao steći samo pravo korišćenja, te je eventualno takvo pravo korišćenja mogao prenositi u skladu sa Zakonom koji uređuje promet nepokretnosti. Iz obrazloženja ove presude dalje sledi da je prvotuženi vanknjižni nosilac prava korišćenja društvene svojine predmetne nepokretnosti, te da je eventualno mogao na drugoga preneti ovo pravo, i to samo u skladu sa odredbama čl. 12-14. Zakona o prometu nepokretnosti, koji reguliše postupak otuđenja nepokretnosti u društvenoj svojini. Drugostepeni sud je, pored navedenog istakao da je u vreme zaključenja ugovora na spornoj nepokretnosti tužilac mogao imati samo pravo korišćenja, dok je promet navedene nepokretnosti saglasno Uredbi o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših Republika SFRJ, bio pod posebnim režimom, te je u vezi sa članom 1. Zakona o prometu nepokretnosti, sporni ugovor zaključen između prvo i drugotuženog apsolutno ništav, u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima i protivan propisima Republike Srbije , i to na osnovu odredaba člana 3. i člana 82. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i člana 12-14. Zakona o prometu nepokretnosti. Drugostepeni sud posebno ističe da se , prema pravnom shvatanju o primeni Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije , koji je objavljen u „Biltenu“ Vrhovnog kasacionog suda broj 1/11, isti primenjuje na pitanje imovine del ova preduzeća u Republici Srbiji koj a imaju sedište na teritoriji država sukcesora bivše SFRJ, pod uslovima postojanja faktičkog reciprociteta. Takođe je istakao i da je usvojeni pravni zaključak te sadržine na sednici građanskog odelenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 27. decembra 2010. godine , preimenovan u pravno shvatanje na sednici od 7. februara 2011. godine, verifikovano 23. februara 2011. godine, koje pravno shvatanje, je izraženo i u presudi Vrhovnog kasacionog suda Prev. 21/11 od 19. oktobra 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno : da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. stav 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st . 1, 2. i 3.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.) .

Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ( "Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 6/ 02), koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine, je propisano: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga (Prilog G, član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora , da će osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama i da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno potparagrafu ( a) onog člana biti ništavan, da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije, da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (Prilog G, član 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (Prilog G, član 7.).

Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ“, br. 43/82 i 72/82, „Službeni list SRJ“, broj 46/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 6/06) je propisano: da se pripadnost pravnog lica određuje po pravu države po kome je ono osnovano i da ako pravno lice ima stvarno sedište u drugoj državi, a ne u onoj u kojoj je osnovano i po pravu te druge države ima njenu pripadnost, smatraće se pravnim licem te države (član 17.) ; da je za svojinskopravne odnose i druga prava na stvari merodavno pravo mesta gde se stvar nalazi (član 18. stav 1.) .

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05 ) je propisano : da v lasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom i da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3.); da strana fizička i pravna lica koja obavljaju delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji mogu, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije koje su im neophodne za obavljanje te delatnosti, da strano fizičko lice koje ne obavlja delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji može, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi kao i državljanin Savezne Republike Jugoslavije i da se i zuzetno od odredaba st. 1. i 2. ovog člana, saveznim zakonom može predvideti da strano fizičko i pravno lice ne mogu sticati pravo svojine na nepokretnostima koje se nalaze na određenim područjima u Saveznoj Republici Jugoslaviji (član 82a).

Zakonom o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/09) bilo je propisano : da se nepokretnosti iz državne i društvene svojine mogu otuđiti samo po tržišnim uslovima, u skladu sa zakonom (član 12.); da će se ugovor na osnovu koga pravno lice otuđuje nepokretnost iz državne ili društvene svojine, odnosno pribavlja nepokretnosti u državnu ili društvenu svojinu, poništiti ukoliko je ugovorena cena u nesrazmeri sa prometnom vrednošću nepokretnosti u vreme zaključenja ugovora, na štetu državne, odnosno društvene svojine i da se p rometnom vrednošću nepokretnosti iz stava 1. ovog člana smatra cena odgovarajuće nepokretnosti koja se postiže u slobodnom prometu u vreme zaključenja ugovora, u mestu gde se ta nepokretnost nalazi ili u njenoj bližoj okolini (član 13.) ; da se otuđenje nepokretnosti iz državne i društvene svojine vrši javnim nadmetanjem ili prikupljanjem pismenih ponuda, da se otuđenje nepokretnosti iz stava 1. ovog člana vrši neposrednom pogodbom samo kad se otuđenje nije moglo postići javnim nadmetanjem, odnosno kad je putem pribavljanja pismenih ponuda ostalo bezuspešno, ako posebnim zakonom nije drukčije određeno i da je u govor o otuđenju nepokretnosti iz državne i društvene svojine zaključen protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana ništav (član 14.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 , „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je osporena presuda isključivo zasnovana na pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, a ne na odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega , nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Predmet spora bio je utvrđenje ništavosti ugovora o kuproprodaji nepokretnosti zaključen og između prvotuženog i drugotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe .

Polazeći od odredbe člana 16. stav 2. Ustava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju, kao i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom .

Imajući u vidu sadržinu odred aba Zakona o potvrđivanju Sp orazuma o pitanjima sukcesije, Ustavni sud je mišljenja da je osnovna idej a pravne zaštite celog Priloga G – vratiti situaciju u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica u prvobitno stanje, odnosno na određen dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan u Prilogu G označen je 31. decembar 1990. godine.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je u postupku pred prvostepenim sudom uvidom u izvod iz lista nepokretnosti broj 2239, KO Topola (varoš) Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Topola br. 952-1/2009-554 od 4. maja 2009. godine, utvrđeno da je kao nosilac prava na predmetnom poslovnom prostoru u društvenoj svojini upisan tužilac DP „Boreli “ Sombor. Prvostepeni sud je stao na stanovište da je prvotuženi univerzalni sukcesor svih organizacionih i pravnih objekata Preduzeća „Borovo “ koje je postojalo na teritoriji Republike Srbije od 1947-1994. godine i da je kao pravni sledbenik SOUR „Borovo “ – Jugoslovenski kombinat gume i obuće RO „Prodaja” - OOUR „Maloprodaja Vukovar” - Borovo naselje bio vanknjižni vlasnik poslovnog prostora kojim je raspolagao spornim ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti, a koji prostor je pravni prethodnik prvotuženog stekao ugovorom o prodaji broj 02-31779 od 29. februara 1988. godine, te da u konkretnom slučaju nije bilo nikakvih smetnji da prvotuženi proda nepokretnost na teritoriji Republike Srbije, shodno članu 82d Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Pored navedenog , prvostepeni sud je , pozivajući se na odredbu člana 2. Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije i člana 2. stav 2. Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije, našao da je titular prava na predmetnoj nepokretnosti bilo pravno lice sa sedištem na teritorije država sukcesora SFRJ i da je punovažnim pravnim poslom prenelo svoja prava na domaće pravno lice, te da postoji kontinuitet ispra va za sticanje svojine

Ustavni sud, dalje, konstatuje da je drugostepeni sud pošao od toga da je pravni osnov korišćenja predmetne nepokretnosti od strane tužioca Uredba o zaštiti imovine i delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivše SFRJ. Drugostepeni sud nalazi da se prvotuženi pozvao na vanknjižno vlasništvo na spornoj nepokretnosti po osnovu ugovora o kupoprodaji sa GRO „Graditelj “ iz Gornjeg Milanovca iz 1988. godine, ali kako je nepokretnost 31. decembra 1990. godine bila u režimu društvene svojine, to prvotuženi nije mogao biti vlasnik sporne nepokretnosti, već je na društvenoj svojini mogao steći samo pravo korišćenja i eventualno takvo pravo korišćenja i prenositi u skladu sa Zakonom koji uređuje promet nepokretnosti. Ustavni sud konstatuje i to da je drugostepeni sud zauzeo stav da kako prvotuženi u vreme zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti - poslovnog prostora sa drugotuženim, nije bio vlasnik istog, na drugotuženog nije mogao preneti pravo svojine, te ni drugotuženi nije mogao postati vlasnik sporne nepokretnosti.

Prema nalaženju Ustavnog suda, odre dbe o sticanju prava svojine, a pogotovo kada se vrši promena svojinskog statusa iz društvene svojine u svojinu, su imperativne prirode i ne mogu biti menjane ni na koji način sem od strane samog zakonodavca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao da iz obrazloženja osporene presude pr oizlazi da je prvotuženi 31. decembra 1990. godine na spornoj nepokretnosti mogao imati samo pravo korišćenja u društvenoj svojini koja je predmet spora, i to kao vanknjižni nosilac ovog prava. Naime, iz sadržine osporene presude, Ustavni sud je utvrdio da prvotuženi nije dokazao da je stekao pravo svojine na nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije kroz postupak sprovedene svojinske transformacije u domicilnoj državi, pa samim tim nije mogao ni raspolagati spornom nepokretnošću odnosno nije mogao vršiti njen prenos, već je jedino bilo moguće da vrši otuđenje nepokretnosti iz društvene svojine kao nosilac prava korišćenja po pravilima Zakona o prometu nepokretnosti. Imajući u vidu prethodno navedeno, drugostepeni sud je stao na stanovište da je ugovor koji je predmet spora ništav, shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je protivan prinudnim propisima Republike Srbije, i to čl anu 3. i čl anu 82a st av 1 . Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kao i čl. 12 . – 14. Zakona o prometu nepokretnosti.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud za svoje stavove dao jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Sud je ocenio da tumačenje odredbe člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, dato u obrazloženju osporene presude, ne izaziva sumnju u proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3455/11 od 28. marta 2012. godine podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 -Odluka US) u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnoavanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 3 6. stav 1. Ustava i tvrdnju podnosioca o različito m postupanj u u više odluka opštinskih i okružnih sud ova u Srbiji, trgovinskih i Višeg trgovinskog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud nalazi da se podnosilac posebno poziva na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1193/10 od 14. jula 2010. godine.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je napred navedenom presudom odbijena kao neosnovana revizija tuženog DP „Boreli“ izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1431/09 od 20. maja 2009. godine. Tom drugostepenom presudom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 2186/08 od 23. decembra 2008. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca Samostalne pekarske, poslastičarske i ugostiteljsko-uslužne radnje „Mirage“, vlasnika Nenada Ilića iz Kraljeva i obavezan tuženi da se sa svim licima i stvarima iseli iz poslovnog prostora u poslovno stambenoj zgradi u Kraljevu, ulica Solunskih ratnika broj 19, katastarska parcela 1105/3, KO Kraljevo , i da preda poslovni prostor tužiocu u državinu ispražnjen od lica i stvari. Ustavni sud konstatuje da je u toku navedenog parničnog postupka utvrđeno da je prodavac poslovnog prostora „Borovo“ DD, iz Vukovara, Republika Hrvatska upisan kao vlasnik poslovnog prostora koji je predmet spora, da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti – poslovnog prostora izvršen u celosti i da se tužilac kao kupac upisao kao vlasnik predmetnog poslovnog prostora kod Službe za katastar nepokretnosti Kraljevo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju ne postoji bitno slično činjenično stanje, te da povodom odlučivanja o spornom pravnom pitanju podnosilac ustavne žalbe, nije doveden u različit položaj od tužioca, kao kupca, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu P. 2186/08, jer se radi o različitoj činjenoj i pravnoj situaciji, a osim toga i predmet tužbenog zahteva bio je predaja u posed nepokretnosti.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu , kao u drugom delu izreke.

8. U odnosu na istaknute povrede načela iz člana 18. st av 2. i člana 21. st. 1, 2. i 3. Ustava, Ustavni sud ističe da je p ovreda ustavnih načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, te navodi o učinjenoj povredi ustavnih načela moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u ovom slučaju nije učinjeno.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Ustavni sud je cenio i navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku po žalbi pred Privrednim apelacionom sudom, ali je našao da su isti bez uticaja, imajući u vidu da su od donošenja presude Privrednog suda u Kragujevcu P. 1115/10 od 27. januara 2011. godine do donošenja osporene presude Privrednog apelacionoog suda Pž. 3455/11 od 28. marta 2012. godine protekli jedna godina i dva meseca.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ništavosti ugovora o kupoprodaji imovine iz sukcesije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti