Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Sud je utvrdio da je do prekomernog trajanja došlo prvenstveno zbog neefikasnosti sudova i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bogdana Maljkovića iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bogdana Maljkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16535/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bogdan Maljković iz Gornjeg Milanovca je 22. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8585/05.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 7. decembra 2005. godine podneo tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete i da je prvostepeni sud nakon četiri godine doneo prvostepenu presudu, kojom je usvojio njegov tužbeni zahtev i protiv koje je tužena podnela žalbu o kojoj drugostepeni sud još nije odlučio, pa smatra da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16535/12 (predmet je nakon ukidanja prve prvostepene presude dobio novi broj) , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Bogdan Maljković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 7. decembra 2005. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete u vidu neisplaćene razlike naknade troškova školovanja dece tužioca.

Zakonski zastupnik tužene je 30. decembra 2005. godine podneo odgovor na tužbu, ističući da ne osporava osnov tužbenog zahteva, već samo njegovu visinu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je u ovom predmetu zakazao ukupno 11 ročišta za glavnu raspravu ( 15. marta 2006, 4. septembra 2006, 22. marta 2007, 11. septembra 2007, 21. februara 2008, 10. juna 2008, 6. oktobra 2008, 19. decembra 2008, 18. marta 2009, 18. juna 2009. i 27. oktobra 2009. godine), od kojih je šest održano. Ročišta zakazana za 4. septembar 2006, 11. septembar 2007. i 18. jun 2009. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročište zakazano za 21. februar 2008. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužioca , a ročište zakazano za 19. decembar 2008. godine nije održano zbog evakuacije zgrade suda usled dojave o postavljenoj bombi.

Prvostepeni sud je 27. oktobra 2009. godine doneo presudu P. 8585/05, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Prvostepena presuda je 24. decembra 2009. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi zakonskog zastupnika tužene, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 16423/10 od 28. juna 2012. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, nalazeći da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, jer je propustio da dostavi tuženoj nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke od 14. maja 2009. godine i tako je onemogućio da se izjasni na taj nalaz, tj. da raspravlja pred sudom. Viši sud u Beogradu je 13. avgusta 2012. godine dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu spise predmeta sa otpravcima drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 16535/12, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 2. novembra 2012. godine. Prvi osnovni sud u Beogradu je 2. novembra 2012. godine doneo presudu P. 16535/12, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova školovanja njegove dece za periode oktobar 2002. – septembar 2003. godine i oktobar – novembar 2004. godine isplati odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. decembra 2005. godine; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena isplati kamatu na glavno potraživanje za svaki mesec posebno u periodu oktobar 2002. – septembar 2003. godine i oktobar – novembar 2004. godine, te da mu na ime glavnog potraživanja za april 2003. godine isplati 1.000,00 dinara sa kamatom; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka.

Imajući u vidu da parnične stranke nisu podnele žalbu u zakonom predviđenom roku, prvostepena presuda je postala pravnosnažna 15. novembra 2012. godine.



4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da je prvostepeni sud dužan da u roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda održi ročište na kojem će da odredi vremenski okvir za novu glavnu raspravu pred prvostepenim sudom (član 398. stav 1.); da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i da će se, ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovesti po odredbama ovog zakona (član 506.).



5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 7. decembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je ovaj obligacioni spor pravnosnažno okončan 15. novembra 2012. godine, imajući u vidu da parnične stranke nisu podnele žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16535/12 od 2. novembra 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da ovaj obligacioni spor trajao nepunih sedam godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da u ovom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka. Uzimajući u obzir da je konačnim upravnim aktima tužene priznato podnosiocu ustavne žalbe pravo na naknadu troškova školovanja za njegovu decu i da je zakonski zastupnik tužene u odgovoru na tužbu priznao osnov tužbenog zahteva podnosioca, prvostepeni sud je trebalo samo da utvrdi visinu štete koja se ogleda u razlici do neisplaćenog dela navedene naknade.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes da se parnični postupak efikasno okonča.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju predmetnog parničnog postupka, jer ročište za glavnu raspravu od 21. februara 2008. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje nadležnih prvostepenih sudova prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. O neefikasnom postupanju Drugog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu najbolje govori činjenica da je navedeni prvostepeni sud više puta zakazivao ročišta za glavnu raspravu sa velikim vremenskim razmakom. Tako u periodima od 15. marta 2006. do 4. septembra 2006. godine, od 4. septembra 2006. do 22. marta 2007. godine, od 22. marta 2007. do 11. septembra 2007. godine i od 11. septembra 2007. do 21. februara 2008. godine nisu zakazivana ročišta za glavnu raspravu. Ustavni sud ističe da četiri ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, nisu održana iz razloga koji se mogu direktno pripisati u krivicu Drugom opštinskom sudu u Beogradu. Takođe, prvostepeni sud je presudom P. 8585/05 od 27. oktobra 2009. godine usvojio tužbeni zahtev podnosioca, ne dajući tuženoj mogućnost da se izjasni na nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke od 14. maja 2009. godine, te je Viši sud u Beogradu rešenjem Gž. 16423/10 od 28. juna 2012. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. S tim u vezi, treba istaći da je Drugi opštinski sud u Beogradu prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presude P. 8585/05 , koja je doneta 27. oktobra 2009. godine, a otpravljena parničnim strankama 24. decembra 2009. godine, imajući u vidu odredbu člana 341. stav 1. ranije važećeg ZPP. Budući da je Viši sud u Beogradu tek nakon dve i po godine doneo rešenje kojim je ukinuo navedenu prvostepenu presudu iz procesnih razloga, Ustavni sud ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Plazonić protiv Hrvatske'' od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni. Pored toga, Ustavni sud nalazi i da postoji doprinos Prvog osnovnog suda u Beogradu za prekomerno trajanje ove parnice, jer je taj sud tek nakon nepuna tri meseca od dana prijema rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 16423/10 od 28. juna 2012. godine održao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 398. stav 1. Zakona o parničnom postupku bio dužan to da učini u roku od 30 dana od dana prijema drugostepenog rešenja.

Polazeći od iznetih razloga, a posebno uzimajući u obzir da u ovom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parnice, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.



6. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, socijalno – ekonomske prilike u Republici Srbiji, dužinu trajanja parnice, određeni doprinos podnosioca, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević