Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Sud je dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja redovnih sudova, uključujući odlaganje ročišta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Igora Banzića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Igora Banzića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 90051/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. st av 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Igor Banzić iz Beograda je 22. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8674/06.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 10. oktobra 2006. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, da je prvostepeni sud doneo presudu P. 8674/06 od 4. juna 2009. godine protiv koje je tužena izjavila žalbu o kojoj drugostepeni sud još nije odlučio, te da je neizvesno koliko će još trajati ova parnica. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90051/10 (predmet je dobio novi broj u ponovnom postupku ), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Igor Banzić, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 10. oktobra 2006. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti, pretrpljene fizičke bolove i strah. U tužbi je navedeno da je tužilac bio mobilisan u rezervni sastav tužene i da je pretrpeo štetu ranjavanjem u levu nogu 20. maja 1999. godine u borbi sa albanskim teroristima kod Suve Reke, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija. Predmet je zaveden pod brojem P. 8674/06.

Prvostepeni sud je u ovom predmetu zakazao ukupno 15 ročišta za glavnu raspravu (12. decembra 2006, 5. marta 2007, 4. maja 2007, 17. septembra 2007, 13. maja 2008, 23. juna 2008, 8. oktobra 2008, 4. decembra 2008, 12. februara 2009, 14. aprila 2009, 4. juna 2009, 4. februara 2011, 24. maja 2011, 26. septembra 2011. i 5. decembra 2011. godine), od kojih je 10 održano. Ročišta zakazana za 13. maj 2008. i 14. april 2009. godine nisu održana zbog nedolaska veštaka dr C.U. i dr M.P, ročište zakazano za 23. jun 2008. godine nije održano zbog nedolaska veštaka dr M.P, ročište zakazano za 8. oktobar 2008. godine nije održano zbog potrebe za pribavljanjem određene pismene dokumentacije, a ročište zakazano za 24. maj 2011. godine nije održano zbog nedolaska svedoka D.M.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 4. juna 2009. godine doneo presudu P. 8674/06, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 450.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti preko dosuđenog iznosa; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, pretrpljene fizičke bolove i strah; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8155/10 od 12. novembra 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Prvom osnovnom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da „za sada“ ne postoje pouzdani dokazi koji bi potvrdili da je tužilac pretrpeo povredu kao pripadnik rezervnog sastava tužene i da prvostepeni sud treba da utvrdi putem veštaka neuropsihijatra da li se i gde tužilac lečio, te kada je oboljenje zbog koga je tužiocu umanjena opšta životna aktivnost dobilo konačan oblik. Apelacioni sud u Beogradu je 3. decembra 2010. godine vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu spise predmeta, sa otpravcima drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 90051/10, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 4. februar 2011. godine. Prvi osnovni sud u Beogradu je 5. decembra 2011. godine doneo presudu P. 90051/10, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 450.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti preko dosuđenog iznosa; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, pretrpljene fizičke bolove i strah; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan predlog tužioca kojim je tražio oslobađanje od plaćanja sudskih taksi u ovoj parnici.

Postupajući po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90051/10 od 5. decembra 2011. godine, Apelacioni sud u Beogradu je, u smislu odredbe člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku, otvorio raspravu, pa je nakon četiri održana ročišta (16. maja, 11. jula, 3. oktobra i 17. oktobra 2012. godine) doneo presudu Gž. 1765/12 od 17. oktobra 2012. godine, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari i koji se na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 49/13 – odluka US) isključivo primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako svedok koji je uredno pozvan ne dođe a izostanak ne opravda ili se bez odobrenja ili opravdanog razloga udalji sa mesta gde treba da bude saslušan, sud može narediti da se prinudno dovede i snosi troškove dovođenja, a može ga i kazniti i novčano do 30.000 dinara (član 247. stav 1.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. stav 3.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 10. oktobra 2006. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je postupak okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1765/12 od 17. oktobra 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa do okončanja postupka .

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je ovaj obligacioni spor trajao više od šest godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka, jer podnosilac ustavne žalbe u početnoj fazi parnice nije pružio neposredne dokaze koji bi nesporno potvrdili da je on ranjen prilikom spornog događaja kod Suve Reke, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija. Ipak, Ustavni sud smatra da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog obligacionog spora.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su on i njihov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se ova parnica efikasno okončala.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se blagovremeno okonča predmetni parnični postupak. Parnice radi naknade nematerijalne štete nastale usled povređivanja oštećenog prilikom borbenih dejstava oružanih snaga Republike Srbije sa pripadnicima terorističkih organizacija, po mišljenju Ustavnog suda, spadaju u predmete u kojima se zahteva posebna efikasnost i marljivost suda.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje nadležnih sudova prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja ovog obligacionog spora. Najpre, Ustavni sud je utvrdio da pet ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, nisu održana iz razloga koji se mogu direktno pripisati u krivicu postupajućim prvostepenim sudovima. Imajući u vidu da je četiri ročišta za glavnu raspravu odloženo zbog nedolaska veštaka i svedoka, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da Prvi opštinski sud u Beogradu i Prvi osnovni sud u Beogradu nisu iskoristili procesna ovlašćenja predviđena odredbama člana. 247. stav 1. i člana 254. stav 1. ranije važećeg ZPP kako bi kaznili imenovane veštake i svedoka zbog nedolaska na ročišta za glavnu raspravu. Treba istaći i da Prvi opštinski sud u Beogradu u periodu 17. septembar 2007. – 13. maj 2008. godine nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu. Takođe, navedeni prvostepeni sud je presudom P. 8674/06 od 4. juna 2009. godine delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, ne utvrđujući kada je ovaj vid štete dobio konačan oblik, te je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Gž. 8155/10 od 12. novembra 2010. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da odgovornost Prvog osnovnog suda u Beogradu za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka leži i u činjenici da je prvostepeni sud tek nakon dva meseca od dana prijema rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8155/10 od 12. novembra 2010. godine zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. ranije važećeg ZPP bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema drugostepenog rešenja. Ustavni sud je zaključio da postoji određeni doprinos Apelacionog suda u Beogradu zbog neopravdano dugog trajanja obligacionog spora, jer je presudu Gž. 1765/12 od 17. oktobra 2012. godine doneo tek nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu, u smislu odredbe člana 369. stav 3. ranije važećeg ZPP.

Polazeći od iznetih razloga, a uzimajući u obzir dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja ovakve vrste sporova, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti