Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je vanparnični postupak za određivanje naknade, koji je po zakonu hitan, trajao nerazumno dugo, preko 15 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4555/2020
08.02.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. Č, N . K . i A . V, svih iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 20 24. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. Č, N . K . i A . V . i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 711/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo O. Č, N . K . i A . V . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. Č, N . K . i A . V, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 16. maja 2020. godine, preko punomoćnika M . S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u vanparničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 711/10 .

Podnosioci u ustavnoj žalb i, između ostalog, navode da je postupak za određivanje naknade za oduzetu zajedničku prostoriju trajao više od 26 godina, počev od donošenja rešenja kojim je investitoru, kasnije protivniku predlagača, dozvoljeno pretvaranje zajedničke prostorije u stan.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocima utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 3.900 evra .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovn og sud a u Beogradu R1. 711/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Odeljenja za privredu i finansije SO Novi Beograd broj II-465-271/94 od 11. jula 1994. godine, koje je postalo pravnosnažno 24. juna 1996. godine, utvrđeno je pravo R. Š , kao investitora, na pretvaranje u stan zajedničke prostorije – sušionice, površine 33m2, koja se nalazi u prizemlju stambene zgrade u ulici J. broj …, Novi Beograd, te je investitor obavezan da za oduzeto pravo korišćenja zajedničke prostorije etažnim vlasnicima posebnih delova, tj. stanova od broja 1 do broja 114, isplati naknadu koja odgovara srazmernom delu građevinske vrednosti zajedničke prostorije.

Na raspravi za određivanje naknade za oduzetu zajedničku nepokretnost, koja je održana pred Opštinskom upravom Gradske opštine Novi Beograd – O deljenje za imovinskopravne i stambene poslove, u predmetu I-465-8/04, dana 10. juna 2004. godine, konstatovano je da se jedan etažni vlasnik odrekao prava na predmetnu naknadu, a da ostali nisu prihvatili ponuđeni iznos, zbog čega je predmet 7. decembra 2004. godine dostavljen Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, na osnovu člana 61. Zakona o eksproprijaciji.

Predmet je u navedenom sudu zaveden pod broj em R1. 258/04. Sud je najp re odredio jednog od predlagača kao zajedničkog punomoćnika za prijem pismena. Dvanaestoro predlagača, među njima i podnosioci ustavne žalbe, angažovali su punomoćnika iz reda advokata (u daljem tekstu: punomoćnik pojedinih predlagača) .

Prvo ročište održano je 7. aprila 2005. godine. Tada je punomoćnik za prijem pismena obavestio sud da nije u mogućnosti da obavlja tu funkciju, pa je za to određen drugi predlagač. Naredno ročište održano je tek 13. marta 2007. godine. U međuvremenu je od nadležnog javnog preduzeća pribavljen podatak o spisku stanara zgrade u kojoj se nalazi predmetna zajednička prostorija . Do donošenja odluke o naknadi, zakazano je još 30 ročišta, od kojih osam nisu održana: dva zbog nepostojanja procesnih pretpostavki (neuredno pozivanje učesnika u postupku); četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije – predsednika veća ; dva zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine.

Predmet je nakon 1. januara 2010. godine prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu. Tada je presigniran i dodeljen mu je broj R1. 711/10. Nakon 1. januara 2014. godine, nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu preuzeo je Treći osnovni sud u Beogradu.

Što se dokaznog postupka tiče, najpre je visinu naknade veštačio sudski veštak ekonomsko-finansijske struke. Pored nalaza i mišljenja od 4. septembra 2008. godine, ovaj veštak je dostavio tri pismena izjašnjenja povodom primedbi protivnika predlagača. Upravo na predlog protivnika predlagača, određeno je građevinsko veštačenje, na istu okolnost. Pored nalaza i mišljenja od 5. novembra 2009. godine, veštak građevinske struke je dostavio dva pismena izjašnjenja, uglavnom odgovarajući na primedbe punomoćnika pojedinih predlagača. Pokušaj usaglašavanja mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske i veštaka građevinske struke nije uspeo na dva ročišta ( 16. juna i 6. oktobra 2011. godine), zbog čega je sud odredio novo veštačenje, rešenjem od 6. oktobra 2011. godine, na teret obe strane (učesnika) u postupku. Protivnik predlagača je svoj deo predujma uplatio 16. novembra 2011. godine, a predlagači i nakon tri urgencije suda to nisu učinili. Podneskom od 29. novembra 2012. godine, punomoćnik pojedinih predlagača je istakao da se protivi angažovanju trećeg veštaka, jer smatra da nastalu situaciju može rešiti samo komisija veštaka, za čije angažovanje predlagači nemaju sredstava, iz kog razloga predlaže da postojeći veštaci, usled proteka vremena, koriguju svoje nalaze i mišljenja, a da se sud opredeli za jedno od njih. Nakon toga, sud više nije insistirao na ovom dokazu, već je do okončanja prvostepenog postupka bio usmeren na utvrđivanje ko je od predlagača, u međuvremenu, dao izjavu da se odriče prava na predmetnu naknadu, a kome od njih protivnik predlagača naknadu još uvek duguje.

Na ročištu održanom 30. juna 2016. godine, nakon što je saslušao troje predlagača, ovde podnosioce ustavne žalbe, koji su se saglasili sa visinom naknade koju je utvrdio veštak građevinske struke, kao i protivnika predlagača, sud je zaključio raspravu.

Rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu R1. 711/10 od 30. juna 2016. godine određena je naknada za oduzetu zajedničku nepokretnost troje predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, dok je za ostale predlagače, izuzev dvoje preminulih, u odnosu na koje je doneto rešenje o prekidu od 13. aprila 2016. godine, vanparnični postupak obustavljen, imajući u vidu da su se neki pismenim izjavama odrekli prava na naknadu, dok su neki od njih namireni vansudskim putem.

Postupajući po žalbi troje predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, dva puta je ukida na odluk a o troškovima vanparničnog postupka . Najpre rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 4311/17 od 19. maja 2017. godine, a potom rešenjem Višeg suda u Negotinu Gž. 508/19 od 25. septembra 2019. godine. Kod drugog žalbenog postupka, Viši sud u Beogradu je nakon godinu i pet meseci od prijema predmeta zatražio od Vrhovnog kasacionog suda da izvrši delegaciju drugostepenog suda, pa je taj žalbeni postupak ukupno trajao skoro dve godine .

O troškovima vanparničnog postupka konačno je odlučeno rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu R1. 711/10 od 31. januara 2020. godine . Protekom roka za žalbu, navedeno rešenje je postalo pravnosnažno, a kao datum pravnosnažnosti konstatovan je 3. mart 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 – dr. zakon, 18/05 – dr . zakon, 85/12, 45/13 – dr . zakon, 55/14, 6/ 15 i 106/15 – dr . zakon ) propisano je : da se postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pokreće i vodi po službenoj dužnosti i da je taj postupak hitan (član 134. st. 1. i 2.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 , 36/11 – dr. zakon i 53/13 – Odluka US ) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (st av 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni vanparnični postupak započeo 7. decembra 2004. godine, dostavljanjem spisa upravnog predmeta Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu R1. 711/10 od 31. januara 2020. godine, koje je postalo pravnosnažno 3. marta 2020. godine .

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 15 godina i tri meseca. Napred izneto, samo po sebi , ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, to što je postupak za određivanje naknade za zajedničku prostoriju koja je odlukom upravnog organa pretvorena u stan , a koji je po svojoj prirodi hitan, trajao preko 1 5 godina, ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Činjenice da je o predmetnoj naknadi u prvom stepenu odlučeno 11 i po godina nakon otpočinjanja postupka, da prilikom zakazivanja ročišta evidentno nije poštovano načelo hitnosti koje karakteriše ov u vrst u vanparničnog postupka, da je već na samom početku nastupio period neaktivnosti suda od skoro dve godine , te da je za sve vreme trajanja postupka izveden samo dokaz saslušanjem troje predlagača i veštačenjem, pri čemu je nakon bezuspešnog pokušaja usaglašavanja dva suprotstavljena mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske i veštaka građevinske struke, te određivanja novog veštačenja, na šta predlagači nisu pristali, prvostepeni sud, bez izvođenja daljih dokaza na predmetnu okolnost, raspravu zaključio tri i po godine kasnije, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud nije postupa o efikasno i u skladu sa načel om hitnosti. Pored navedenog, Ustavni sud nalazi i da je neopravdano dvogodišnje trajanje drugog po redu žalbenog postupka, a zbog činjenice da je Viši sud u Beogradu delegaciju drugostepenog suda zatražio nakon godinu i pet meseci od prijema predmeta. Takođe, povodom dvostruko g ukidanj a odluke o troškovima vanparničnog postupka , Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranje jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Međutim, Ustavni sud konstatuje da su podnosioci svojim ponašanjem delimično doprineli dužini trajanja postupka, jer godinu dana nisu reagovali na zahteve suda da izvrše uplatu dela predujma za treće veštačenje . Ustavni sud, takođe, ima u vidu i da je štrajk advokata onemogućio rad prvostepenog suda u periodu od šest meseci.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud nije posebno cenio navod podnosilaca ustavne žalbe da je osporeni postupak trajao više od 26 godina, imajući u vidu da upravni postupak koji je okončan pravnosnažnim rešenjem Odeljenja za privredu i finansije SO Novi Beograd broj II-465-271/94 od 11. jula 1994. godine, a koji je vođen primenom Zakona o nadziđivanju zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove, sa osporenim vanparničnim postupkom za isplatu naknade ne predstavlja jedinstvenu celinu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja vanparničnog postupka, štrajk advokata u drugoj polovini 2014. godine, kao objektivn u okolnost koj a je na to utical a, doprinos podnosilaca ustavne žalbe, kao i nesumnjivo mali značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, imajući u vidu da je reč o naknadi za oduzet u zajedničk u prostorij u površine 33m2, koja se srazmerno delila između 114 vlasnika posebnih delova. Pored navedenog, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji , kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

Što se tiče povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ih podnosioci ustavne žalbe bliže ne obrazlaž u, već ih izvode iz navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, zbog čega ih Ustavni sud nije posebno razmatrao.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti