Odbijanje žalbe zbog povrede razumnog roka usled pasivnosti samog podnosioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku. Iako je postupak trajao osam godina, odlučujući doprinos dužini dao je sam podnosilac, koji skoro sedam godina nije predložio promenu sredstva izvršenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Petrovića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milivoja Petrovića izjavlj ena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike S rbije u izvršnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 1502/03, a kasnije pred Privrednim sudom u Beogradu I. 1502/03, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Petrović iz Valjeva je 5. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Milana Stojakovića, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 1. marta 2012. godine i 29. januara 2013. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 1502/03, a kasnije pred Privrednim sudom u Beogradu I. 1502/03 i u postuku stečaja koji se vodio u predmetu Privrednog suda u Beogradu St. 380/11, kao i protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu I. 1502/03 od 10. maja 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je interpretirano činjenično stanje iz predmetnih sudskih postupaka. Podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu I. 1502/03, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Radnja “TENNOSERVIS“, čiji je pravni sledbenik ovde podnosilac ustavne žalbe Milivoje Petrović, je 28. jula 2003. godine podnela predlog za izvršenje Trgovinskom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika DMB Holding kompanija „Livnica Ralja“ (matični broj 17064142), na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 2973/01 od 8. aprila 2003. godine, radi namirenja novčanog potraživanja, i to na novčanim sredstvima koja se vode na računima izvršnog dužnika .

Trgovinski sud u Beogradu je zaključkom I. 1502/03 od 15. avgusta 2003. godine naložio izvršnom poveriocu da u roku od osam dana dostavi novi predlog za izvršenje u kojem će navesti broj svog tekućeg račun a, a ne tekući račun svog punomoćnika . Zaključak je dostavljen izvršnom poveriocu 7. oktobra 2003. godine.

Izvršni poverilac je 7. oktobra 2003. godine podneo urgenciju Trgovinskom sudu u Beogradu.

Milivoje Petrović kao pravni sledbenik r adnje “TENNOSERVIS“ je podneskom od 24. oktobra 2003. godine sebe označio kao izvršnog poverioca i tražio da se prenos novčanih sredstava izvrši na njegov račun. Uz navedeni podnesak je dostavio rešenja upravnog organa iz kojih proizlazi da je Milivoje Petrović pravni sledbenik radnje “TENNOSERVIS“. Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem I. 1502/03 od 17. novembra 2003. godine odredio predloženo izvršenje.

Trgovinski sud u Beogradu je zaključkom I. 1502/03 od 29. oktobra 2003. godine naložio izvršnom poveriocu da u roku od osam dana dostavi ispravku izvršne isprave, s obzirom na to da predlog za izvršenje nije u skladu sa izvršnom ispravom u pogledu označenja izvršnog poverioca.

Izvršni poverilac je u podnesku od 13. novembra 2003. godine naveo da je predlog za izvršenje podneo u smislu odredbe člana 23. Zakona o izvršnom postupku, kojom je propisano da se izvršenje određuje na predlog lica koje u izvršnoj ispravi nije označeno kao poverilac, ako ono javnom ili na zakonu overenom privatnom ispravom dokaže da je potraživanje na njega preneseno ili na drugi način prešlo.

Trgovinski sud u Beogradu je 21. novembra 2003. godine rešenje o izvršenju dostavilo Narodnoj Banci – Glavnoj Republičkoj filijali u Beogradu - Ekspozitura Voždovac.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, izvršni postupak je nastavljen pred Privrednim sudom u Beogradu.

Izvršni poverilac je 9. jula 2010. godine Privrednom sudu u Beogradu podneo predlog za promenu sredstva izvršenja, zbog nedostatka sredstava na računu izvršnog dužnika i blokade računa izvršnog dužnika, tako što će se izvršenje sprovesti popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika i namirenjem izvršnog poverioca.

Izvršni poverilac je podneskom od 11. novembra 2010. godine obavestio izvršni sud da se izvršni dužnik ne nalazi u postupku restrukturiranja, te da shodno tome preduzme radnje sprovođenja izvršenja propisane zakonom.

Privredni sud u Beogradu je osporenim rešenjem I. 1502/03 od 10. maja 2011. godine obustavio izvršni postupak, jer je nad izvršnim dužnikom rešenjem tog suda St. 380/11 od 18. aprila 2011. godine istovremeno otvoren i zaključen postupak stečaja.

Privredni sud u Beogradu je rešenjem IPV(I). 17/11 od 15. jula 2011. godine odbio kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdio navedeno rešenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 304. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01).

Zakon o izvršnom postupku (Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji je počeo da se primenjuje od jula meseca 2000. godine i koji se primenjivao u konkretnom izvršnom postupku, u članu 262 . je propisivao da će se postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona. Odredbom člana 4. ovog zakona je bilo propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno. Ovaj procesni zakon je dalje propisivao: da sud određuje izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja onim sredstvima i na onim predmetima koji su navedeni u predlogu za izvršenje, a kad je poverilac predložio više sredstava ili više predmeta izvršenja, sud će, po službenoj dužnosti, izvršenje ograničiti samo na neka od tih sredstava, odnosno predmeta, ako su dovoljni za ostvarenje potraživanja (član 30. st 1. i 2. ); da se izvršenje sprovodi u granicama određenim u rešenju o izvršenju (član 43.); da se izvršenje na pokretnim stvarima sprovodi popisom i procenom stvari, prodajom stvari i namirenjem poverioca iz iznosa dobijenog prodajom (član 66. stav 1.); da se izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja prema pravnom licu i preduzetniku može sprovesti na svim novčanim sredstvima na njihovim računima kod nosioca platnog prometa, kao i na dinarskoj vrednosti deviznih sredstava koje oni imaju na deviznom računu kod banke (član 181.); da se rešenjem o izvršenju na novčanim sredstvima koja se vode na računu dužnika kod nosioca platnog prometa nalaže nosiocu da novčani iznos za koji je određeno izvršenje prenese sa računa dužnika na račun poverioca, a za potraživanja za koja nije propisana naplata preko računa kod nosioca platnog prometa da isplati taj iznos poveriocu u gotovom novcu (član 183. stav 1.); da nosilac platnog prometa vrši naplatu po rešenju o izvršenju u skladu sa saveznim zakonom propisanim redosledom izvršenja naloga za plaćanje prema vremenu prijema rešenja o izvršenju, istog dana kada je primio rešenje o izvršenju, ako na računima dužnika ima sredstava, ako na računima dužnika nema sredstava ili nema dovoljno sredstava, sud neće obustaviti izvršenje, a nosilac platnog prometa će u celini ili delimično neizvršeno rešenje dostaviti bez odlaganja Narodnoj banci Jugoslavije - Zavodu za obračun i plaćanja (u daljem tekstu: Zavod za obračun i plaćanja) (član 184. st. 1. i 2.).

Zakonom o privatnim preduzetnicima („Službeni glasnik SRS“, br. 54/89 i 9/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 19/91, 46/91, 31/93, 39/93, 53/93, 67/93, 48/94, 53/95, 35/02 i 101/05), koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da privatni preduzetnik, u smislu ovog zakona, jeste fizičko lice koje, radi sticanja dobiti, osniva radnju i samostalno obavlja delatnost (u daljem tekstu: preduzetnik) (član 1a); da za obaveze koje proisteknu u obavljanju delatnosti radnje, osnivač odgovara celokupnom svojom imovinom (član 7.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku) i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, izvršni postupak kao sudski postupak predstavlja jednu jedinstvenu celinu i pokreće se podnošenjem predloga za izvršenje, a završava se namirenjem potraživanja ili obustavom, a u konkretnom slučaju je okončan obustavom izvršnog postupka. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan je ceo protekli period, od kada je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za izvršenje Trgovinskom sudu u Beogradu, 28. jula 2003. godine, do donošenja rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV(I). 17/11, 15. jula 2011. godine, kojim je po podnosiočevom prigovoru potvrđeno rešenje toga suda o obustavi izvršnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju izvršni postupak trajao osam godina, što samo po sebi, može da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kom se raspravlja za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje izvršnog postupka.

Ustavni sud ukazuje da izvršni postupak, koji predstavlja završnu fazu u ostvarivanju subjektivnih građanskih prava i koji nije kontradiktoran postupak , po pravilu isključuje postojanje složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koje pravilo je primenlj ivo i u konkretnom slučaju.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da ostvari svoje novčano potraživanje priznato pravnosnažnom i izvršnom presudom u što kraćem roku. Interes izvršnog poverioca se inače podudara sa osnovnim ciljem izvršnog postupka, a to je efikasno i u razumnom roku namirenje potraživanja izvršnog poverioca.

Dužini trajanja postupka doprinelo je neefikasano postupanje najpre Trgovinskog suda u Beogradu, a zatim Privrednog suda u Beogradu. Naime, Trgovinski sud u Beogradu je rešenje o izvršenju doneo nakon četiri meseca od dan a podnošenja predloga za izvršenje, iako su u trenutku podnošenja predloga za izvršenje postojali formalni i materijalni uslovi za određivanje izvršenja. Navedeni sud je u dva navrata vratio predlog za izvršenje podnosiocu ustavne žalbe na dopunu, iako za to nisu postojili zakonski razlozi. Trgovinski sud u Beogradu je prvi put vratio predlog za izvršenje podnosiocu ustavne žalbe zbog toga što je podnosilac u samom predlogu odredio da se prenos novčanih sredstava izvrši na račun njegovog punomoćnika, a ne na njegov račun. Ustavni sud ukazuje da u tom trenutku nije postojalo zakonsko ograničenje u pogledu toga na čiji račun može da se vrši prenos sredstava u korist izvršnog poverioca, jer je to predstavljalo stvar izbora samog izvršnog poverioca. Trgovinski sud u Beogradu je drugi put vratio predlog za izvršenje podnosiocu ustavne žalbe radi podnošenja ispravke izvršne isprave, s obzirom na to da je podnosilac naknadno sebe označio kao izvršnog poverioca, a kao poverilac potraživanja odnosno tužilac u izvršnoj ispravi je označena njegova radnja „ TENNOSERVIS“, koja je u međuvremenu prestala da postoji. Podnosilac ustavne žalbe je bio osnivač navedene radnje, o čemu je u ranijoj fazi postupka dostavio dokaze i za obaveze radnje odgovarao je celokupnom svojom imovinom i sa prestankom radnje on je automatski postao njen pravni sledbenik, te nije postojao zakonski osnov za traženje da se dostavi ispravka izvršne isprave gde je on označen kao tužilac. Privredni sud u Beogradu je , takođe, doprineo dužini trajanja postupka, s obzirom na to da od dana isticanja zahteva podnosioca da se dalje izvršenje sprovede na pokretnim stvarima izvršnog dužnika 9. jula 2010. godine, do obustave izvršnog postupka, 10. maja 2011. godine, nije preduzeo nijednu radnju sprovođenja izvršenja na pokretnim stvarima izvršnog dužnika (popis, procena, prodaja pokretnih stv ari i namirenje izvršnog poverioca).

Nezavisno od doprinosa redovnog suda dužini trajanja izvršnog postupka, odlučujući doprinos se može pripisati samom podnosiocu ustavne žalbe. Naime, Zakon o izvršnom postupku iz 2000. godine je u cilju efikasnog namirenja potraživanja garantovao izvršnom poveriocu procesnu mogućnost da u predlogu za izvršenje odredi više sredstava izvršenja kojima će se sprovoditi izvršenje, odnosno da u toku izvršnog postupka promeni sredstvo izvršenja. Podnosilac ustavne žalbe je u predlogu za izvršenje od 28. jula 2003. godine odredio da se izvršenje sprovede na sredstvima koja se vode na računima izvršnog dužnika, takvo predloženo izvršenje je usvojeno i rešenje o i zvršenju je dostavljeno Narodnoj banci 21. novembra 2003. godine. Kako podnosilac ustavne žalbe nije namirio svoje novčano potraživanje na ovaj način, jer na računima izvršnog dužnika nije bilo novčanih sredstava, on je tražio promenu sredstva izvršenja, ali to je uradio tek podneskom od 9. jula 2010. godine, dakle nakon šest godina i osam meseci od dana davanja naloga Narodnoj banci da izvrši prenos novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika na račun podnosioca, a to je u stvari dan dosta vljanja rešenja o izvršenju Narodnoj banci. Ovaj vremenski period se ne može staviti u krivicu izvršnom sudu, jer izvršni sud ne može snosi ti odgovornost za nedostatak novčanih sredstava na računima izvršnog dužnika, s jedne strane, a sa druge strane, izvršni sud u tom vremenskom periodu nije mogao da sprovede izvršenje drugim sredstvima izvršenja , s obzirom na zakonsko ograničenje po kom sud određuje izvršenje radi ostvarenja novčanog potraživanja onim sredstvima koja su navedena u predlogu za izvršenje i da se izvršenje sprovodi u granicama određenim u rešenju o izvršenju. U slučaju da nema novčanih sredstava na računima izvršnog dužnika, podnosilac ustavne žalbe je imao mogućnost da u kraćem vremensko m periodu traži promenu sredstva izvršenja, ali on to nije učinio.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u izvršnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 1502/03, a kasnije pred Privrednim sudom u Beogradu I. 1502/03, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u tom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Podnosilac ustavne žalbe traži i da mu se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i u postupku stečaja koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 380/11. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da je u tom postupku nad stečajnim dužnikom istovremeno otvoren i zatvoren stečaj, odnosno nad stečajnim dužnikom je sproveden takozvani „automatski stečaj“. Ova vrsta stečaja, po svojoj prirodi , isključuje učešće stečajnih poverilaca, te podnosilac ustavne žalbe u toj vrsti stečaja nije imao svojstvo stranke. To dalje znači da on ne može da osporava ni rešenje o otvaranju i zaključenju stečaja, niti samo trajanje postupka u navedenoj vrsti stečaja.

Takođe, sam podnosilac ustavne žalbe koji je bio upoznat o pokrenutom prethodnom stečajnom postupku nad izvršnim dužnikom nije uplatio predujam na ime troškova vođenja stečajnog postupka, čime je pokazao da nema pravni interes za vođenje stečajnog postupka, a time i za namirenje svog priznatog potraživanja u toj vrsti postupka prinudnog namirenja potraživanja.

Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem se osporava rešenje Privrednog suda u Beogradu I. 1502/03 od 10. maja 2011. godine kojim je obustavljen izvršni postupak, jer je nad izvršnim dužnikom rešenjem tog suda St. 380/11 od 18. aprila 2011. godine istovremeno otvoren i zaključen postupak stečaja, Ustavni sud ukazuje da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja. Ovo stoga što su pravne posledice otvaranja stečaja na izvršni postupak određene članom 93. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11 i 71/12 – Odluka US), a u stavu 2. navedenog člana zakona je izričito propisano da se od dana otvaranja stečajnog postupka, postupci prinudnog izvršenja koji su u toku obustavljaju. Navedeno procesno pravilo primenjuje se ex lege na sam postupak izvršenja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u navedenom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje žalbe zbog povrede razumnog roka usled pasivnosti samog podnosioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti