Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatrajući da trajanje parničnog postupka od četiri i po godine nije nerazumno. Deo žalbe koji se odnosi na pravičnost postupka i jednaku zaštitu prava je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ilije Rodića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 20 13. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ilije Rodića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7264/06, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ilija Rodić iz Beograda je 22. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7264 /06.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 29. avgusta 2006. godine podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, radi naknade štete. Dalje je naveo da predmetni parnični postupak do sada traje četiri godine i dva meseca i neizvesno je kada će se okončati. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i obaveže Republiku Srbiju da mu nadoknadi nematerijalnu štetu .

2. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 5. maja 2011. godine osporio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1446/10 od 9. marta 2011. godine, zbog pov rede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava iz člana 49. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi zauzeo nepravičan i nezakonit stav koji m j e početak roka zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti vezao za dan dostavljanja mišljenja Više vojnolekarske komisije da je tužilac nesposoban za vojnu službu. Dalje je naveo da se rok za podnošenje tužbe za naknadu štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti računa od dana kada je lečenje od posledica štetnog događaja završeno, jer je oštećeni tek tada mogao da sazna da su posledice povrede takve prirode da se na osnovu njih može ostvariti pravo na nakandu štete. Takođe je naveo da je Apelacioni sud u nizu svojih odluka, kod istog činjeničnog i pravnog stanja, zauzeo stav da rok zastarelosti naknade nematerijalne štete počinje da teče od onog dana kada je bolest dobila konačan oblik, te je kao dokaz dostavio presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11587/10 od 9. februara 2011. godine, Gž. 13549/10 od 19. januara 2011. godine, Gž. 8538 /10 od 27. januara 2011. godine i Gž. 7972/10 od 13. januara 2011. godine , kao i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 343/11 od 25. februara 2011. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu pre sudu.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7264/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. avgusta 2006. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene - Republika Srbija - Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete.

Tužena je 28. septembra 2006. godine dostavila odgovor na tužbu.

U toku postupka pred Prvim opštinskim sudo m u Beogradu zakazano je ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu (25. decembra 2006. godine, 21. marta, 13. juna, 11. oktobra i 13. decembra 2007. godine, 21. februara i 1. aprila 2008. godine).

Prvi opštinski sud u Beogradu je 21. marta 2007. godine doneo rešenje, kojim je odredio izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem.

Sudski veštak medicinske struke je 30. maja 2007. godine dostavio sudu pisani nalaz i mišljenje.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 1. aprila 2008. godine doneo presudu P. 7264/06, kojom je: u stavu prvom izreke odbio prigovor mesne nenadležnosti tog suda, izjavljen od strane tužene, kao neosnovan; u stavu drugom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da tužiocu isplati odgovarajući novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stav u trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražena naknada nematerijalne štete zbog pr etrpljenog straha; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženu da tužiocu isplati odgovarajući novčani iznos na ime naknade troškova parničnog postupka; u stavu petom izreke oslobodio tužioca od plaćanja sudskih taksi. U obrazloženju prvostepene pr esude je, pored ostalog, navedeno: da je neosnovan prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, jer nije protekao rok od tri godine od dana saznanja za nastanak trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti; da je tužilac za umanjenje opšte životne aktivnosti saznao 30. maja 2007. godine, odnosno danom utvrđivanja procenta umanjenja opšte životne aktivnosti od strane sudskog veštaka, dakle nakon podnošenja tužbe tom sudu 29. avgusta 2006. godine, te nije ni mogla nastupiti zastarelost za taj vid nematerijalne štete u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužena je 13. juna 2008. godine izjavila žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7264/06 od 1. aprila 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je 9. marta 2011. godine, odlučujući o žalbi tužene, doneo osporenu presudu Gž. 1446/10, kojom je preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7264/06 od 1. aprila 2008. godine u stavu drugom izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tužena obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati odgovarajući novčani iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan, kao i u stavu četvrtom izreke, tako što je odbio zahtev tužioca da mu tužena naknadi troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je odlučujući o prigovoru zastarelosti, prvostepen i sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je, naime, tužilac još tokom 2000. godine počeo da se leči i tada mu je postavljena dijagnoza duševnog oboljenja hronične psihoze; da su tužiocu nalaz, ocena i mišljenje Vojnolekarske komisije kojim je oglašen trajno nesposobnim za službu u Vojsci dostavljen i 15. februara 2001. godine, a iz navedenog razloga tužiocu je profesionalna služba u Vojsci prestala 31. jula 2001. godine; da je odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada oštećenik dozna za štetu i lice koje je štetu učinilo; da kako je , u konkretnom slučaju , tužba podneta 29. avgusta 2006. godine, nakon isteka roka od tri godine od kada je tužiocu dostavljeno mišljenje Vojnolekarske komisije da je nesposoban za vojnu službu, odnosno od dana kada je tužilac saznao za štetu, taj sud nalazi da je prvostepeni sud pogr ešno cenio prigovor istaknut od strane tužene da je zastarelo potraživanje tužioca da mu tužena nadoknadi nematerijalnu štetu zbog duševnih bolova zbog umanj enja opšte životne aktivnosti .

5. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 49. Ustava utvrđeno je da je zabranjeno i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili sdruge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti.

Odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo.

6. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 29. avgusta 2006. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu , a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1446/10 od 9. marta 2011. godine . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao četiri i po godine.

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju parničnog postupka.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je Prvi opštinski sud u Beogradu prvostepenu presudu doneo u roku od jedne godine i osam meseci od podnošenja tužbe, nakon održanih sedam ročišta za glavnu raspravu i sprovedenog medicinsko g veštačenja. Žalbeni postupak pred Okružnim sudom u Beogradu i Apelacionim sudom u Beogradu je trajao dve godine i osam meseci.

Imajući u vidu da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan nakon četiri i po godine , Ustavni sud je, u svetlu svih okolnosti, ocenio da ukupno trajanje postupka ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7264/06 nije povređeno pravo na suđenje u razu mnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - O dluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke .

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1446/10 od 9. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od navoda ustavne žalbe i prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Ovo iz razloga što je Ustavni sud uvidom u obrazloženje osporene drugostepene presude utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu naveo jasne i detaljne razloge zbog čeg a smatra da je zastarelo potraživanje podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti . Pri tome, Ustavni sud nalazi da se zaključivanje suda u osporenoj presudi zasniva na prethodno utvrđenom činjeničnom stanju, oceni svih izvedenih dokaza i relevantnom materijalnom pravu, te se stoga ne može smatrati proizvoljnim i arbitrernim. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima može doći pre svega nejednakim postupanjem sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da se osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1446/10 od 9. marta 2011. godine i dostavljene presude istog suda Gž. 11587/10 od 9. februara 2011. godine, Gž. 13549/10 od 19. januara 2011. godine, Gž. 8538/10 od 27. januara 2011. godine i Gž. 7972/10 od 13. januara 2011. godine, kao i presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 343/11 od 25. februara 2011. godine, ne zasniva ju na istom činjeničnom i pravnom stanju, što je neophodan preduslov za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu iz člana 36. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, identično činjenično i pravno stanje nije životno stanje, već ono stanje koje je utvrđeno u građanskom sudskom postupku primenom načela dispozicije stranaka i pravila o teretu dokazivanja. Naime, u parničnim postupcima koji su okončani navedenim presudama Apelacionog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Kragujevcu, tužena nije pružila dokaze za svoje tvrdnje da je potraživanje tužilaca zastarelo. Sa druge strane, u parničnom postupku koji je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1446/10 od 9. marta 2011. godine, tužena je pružila dokaz da je tužilac saznao za štetnu posledicu nakon godinu i po dana od dana nastupanja štetne radnje, što je drugostepeni sud prihvatio. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo nijedan raz log na kome zasniva svoju tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 2. i člana 49. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , odlučujući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 - ispravka i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević