Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog parničnog postupka koji traje preko šest godina. Utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti suda, dosuđuje naknadu nematerijalne štete i nalaže hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepč ević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bratislava Kostića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bratislava Kostića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5931/06, a koji se sada vodi u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4398/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Bratislav Kostić iz Leskovca, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 22. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5931/06, a sada se vodi u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4398/12 .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac 5. jula 2006. godine podneo tužbu radi naknade nematerijalne štete protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane; da je od podnošenja tužbe do dana podnošenja ustavne žalbe proteklo četiri godine i tri meseca, a da nikakva odluka nije doneta; da umesto zakonom propisanih šest meseci, ovaj spor traje četiri godine i tri meseca i neizvesno je njegovo okončanje u narednom periodu, iako je postupak jednostavan. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u određenom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5931/06 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4398/12), koji su Ustavnom sudu dostavljeni 5. decembra 2012. godine, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Bratislav Kostić, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 5. jula 2006. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete, koja se sastoji u pretrpljenom strahu i umanjenju opšteživotne aktivnosti, u oprede ljenim iznosima.

Rešenjem P. 5931/06 od 29. septembra 2006. godine Prvi opštinski sud u Beogradu se oglasio mesno nenadležnim i odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spisi dostave Opštinskom sudu u Leskovcu.

Rešenjem Okružnog sud a u Beogradu Gž. 15588/06 od 24. jula 2007. godine je usvojena žalba tužioca izjavljena 12. oktobra 2006. godine protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5931/06 od 29. septembra 2006. godine , ukinuto je ožalbeno rešenje i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Prvi opštinski sud u Beogradu je spise predmeta i ukidajuće rešenje primio 17. septembra 2007. godine. Predmet je dobio novi broj P. 8728/07.

Do dana podnošenja ustavne žalbe, Prvi opštinski sud u Beogradu, odnosno nakon 1. januara 2010. godine Prvi osnovni sud u Beogradu koji je vodio dalje postupak pod brojem P. 46002/10 , zakazali su ukupno 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano osam ročišta. U 2008. godini jedno ročište je odloženo, zbog bolesti tužioca, a drugo zbog toga što tužilac nije uplatio troškove veštačenja, iako mu je to bilo naloženo rešenjem koje je uredno primio.

Do dana podnošenja ustavne žalbe doneta je još i prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46002/10 od 23. septembra 2010. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Nakon podnošenja ustavne žalbe doneto je drugostepeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 583/12 od 8. februara 2012. godine, kojim je ukinuta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46002/10 od 23. septembra 2010. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Drugostepeno rešenje je, sa spisima predmeta, dostavljeno Prvom osnovnom sudu u Beogradu 23. februara 2012. godine. Predmet je dobio novi broj P. 4398/12.

Nakon ukidanja prvostepene presude, a do dana dostavljanja spisa predmeta P. 4398/12 Ustavnom sudu, Prvi osnovni sud u Beogradu je zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih nije održano samo ročište od 9. oktobra 2012. godine.

Osporeni parnični postupak još uvek nije okončan.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je na stanovištu da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 5. jula 2006. godine, kada je podneta tužba Prvom o pštinskom sudu u Beogradu , pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja ovog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je do dana podnošenja ustavne žalbe postupak trajao duže od četiri godin e i tri meseca, ali da još uvek, ni nakon šest godina i šest meseci , nije pravnosnažno okončan.

Ustavni sud najpre konstatuje da se u konkretnom predmetu ne radi o postupku u parnicama iz radnih odnosa, ili povodom kolektivnih ugovora, ili zbog smetanja državine, koji postupci su hitni i prema odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) i važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 2. važećeg Zakona, primenjuje u ovom postupku nakon ukidanja prvostepene presude rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 583/12 od 8. februara 2012. godine.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, posebno imajući u vidu tri različita i složena medicinska veštačenja, koje je bilo neophodno obaviti i usaglasiti .

Ustavni sud ocenjuje da postoji i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe dugom trajanju postupka. Naime, podnosilac nije pristupio na ročište zak azano za 18. mart 2008. godine iz zdravstvenih razloga, zbog čega to ročište nije ni održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 10. novembar 2008. godine takođe nije održano, jer nisu uplaćeni troškovi veštačenja, zbog čega veštaci nisu preuzeli predmet, iako je plaćanje naloženo punomoćniku tužioca rešenjima o određivanju medicinskih veštačenja od 19. septembra 2008. godine, koja su mu uredno dostavljena 29. oktobra 2008. godine. Ova propuštanja podnosioca su uslovil a odlaganje naveden a dva ročišta za glavnu raspravu , te samim tim i odugovlačenje predmetne parnice. Međutim, s obzirom na ukupno trajanje osporenog parničnog postupka i ukupan broj ročišta, takvo ponašanje podnosioca ustavne žalbe nije značajnije doprinelo njegovom nerazumno dugom trajanju.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju osporenog parničnog postupka je nedelotvorno postupanje Prvog o pštinskog suda u Beogradu, odnosno kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud smatra da postupajući sud, pre svega, nije pokazivao ažurnost prilikom zakaziv anja ročišta za glavnu raspravu. Tako je prvo ročište u ovom postupku zakazano za 13. novembar 2007. godine, dakle nakon više od godinu i četiri meseca od dana podnošenja tužbe, i pri tome nije ni održano. Sva naredna ročišta su zakazivana u periodima d užim od mesec dana, a pojedina u periodima dužim od tri meseca. Tako je nakon ročišta održanog 22. maja 2008. godine, sledeće ročište održano tek 19. septembra 2008. godine, a nakon ročišta održanog 8. juna 2009. godine , sledeće je zakazano za 15. septembar 2008. godine, ali nije održano. Zbog reorganizacije pravosuđa, nakon sledećeg, takođe neodržanog, ročišta od 9. novembra 2009. godine, naredno ročište je održano tek 11. maja 2010. godine. Pre donošenja prvostepene presude 2010. godine je održano još samo jedno ročište , i to 23. septembra 2010. godine.

Pojedina ročišta za glavnu raspravu nisu održana prvenstveno zbog propusta suda da uredno pozove veštake čije saslušanje je određeno, odnosno da obezbedi da veštaci blagovremeno preuzmu predmet i obave veštačenje u rokovima koji su im određeni.

Pored toga, drugostepeni sud je dva puta ukidao prvostepene odluke i predmet vraćao na ponovni postupak, čime je trajanje postupka značajno produženo. Najpre je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 15588/06 od 24. jula 2007. godine ukinuto rešenje P. 5931/06 od 29. septembra 2006. godine kojim se Prvi opštinski sud u Beogradu oglasio mesno nenadležnim. Ustavni sud je utvrdio da Okružni sud u Beogradu nije postupio po odredbi člana 383. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koja se, saglasno odredbi člana 388. istog zakona, shodno primenjuje i u postupku po žalbi protiv rešenja, te nije vratio spise prvostepenom sudu u roku od 30 dana od dana donošenja odluke, već je ukidajuće rešenje prvostepenom sudu dostavljeno tek 17. septembra 2007. godine . Prvi opštinski sud u Beogradu, u daljem postupku, takođe nije postupio po odredbi člana 384. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i nije odmah po prijemu drugostepenog rešenja zakazao ročište za glavnu raspravu u roku od 30 dana od dana prijema tog rešenja, već je prvo ročište zakazao tek za 13. novembar 2007. godine.

Prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46002/10 doneta 23. septembra 2010. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan, ukinuta je drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 583/12 od 8. februara 2012. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje .

Ustavni sud konstatuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je nedelotvorno postupanje kako prvostepenih sudova, tako i drugostepenih sudova, dovelo do toga da parnični postupak traje duže od šest godina i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak u predmetu iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku , odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Imajući u vidu to da je podnosilac ustavne žalbe istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i da osporeni postupak još uvek traje, Ustavni sud je, kao način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, podnosiocu utvrdio pravo na naknadu štete od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao u tački 3. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno to da osporeni postupak traje već šest godina i da još uvek nije okončan. Po oceni Ustavnog suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti