Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 14 godina. Naloženo je nadležnom sudu da preduzme mere za hitno okončanje postupka, a naknada štete nije dosuđena jer nije tražena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Anđelke Božić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Anđelke Božić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45137/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Anđelka Božić iz Beograda je 26. marta 2009. godine, preko punomoćnika advokata Uroša M. Tešmanovića iz Beograda, izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2301/06.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je postupanjem Prvog opštinskog suda u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer parnični postupak, koji je, 14. februara 1996. godine, kao tužilac pokrenula Savezna Republika Jugoslavija - Savezno ministarstvo za inostrane poslove protiv nje, radi poništaja ugovora o otkupu stana, restitucije i određivanja privremene mere nije okončan ni posle 13 godina. U ustavnoj žalbi je detaljno izložen tok parničnog postupka, sa zahtevom da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži Prvom opštinskom sudu u Beogradu da u roku od šest meseci okonča parnični postupak u predmetu P. 2301/06. U ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45137/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2301/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Savezna Republika Jugoslavija - Savezno ministarstvo za inostrane poslove je 4. marta 1996. godine podnelo tužbu protiv podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavosti ugovora o otkupu trosobnog stana koji se nalazi u Beogradu u Ulici 27. marta broj 20/48, koji se nalazi na katastarskoj parceli 1792/7, KO Beograd 2, ZKUL 6695, overenog pod brojem II – Ov. 3162/92 od 31. marta 1992. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, kao i restitucije isplaćenih novčanih iznosa. Tužbom je predloženo i određivanje privremene mere kojom bi se tuženoj zabranilo raspolaganje predmetnim stanom.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 1454/96 od 17. maja 2001. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao 18 ročišta za glavnu raspravu od kojih je pet odloženo (tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog nedolaska tužene), doneo rešenje P. 1454/96 od 23. septembra 1996. godine kojim je odredio privremenu meru zabrane tuženoj raspolaganja predmetnim stanom, zatim doneo 13. februara 1997. godine rešenje kojim je dozvolio učešće umešača Đorđa Milutinovića na strani tužioca, izveo dokaz putem ekonomsko-finansijskog veštačenja radi utvrđivanja tačnog iznosa uplaćenih rata na ime otkupa predmetnog stana od strane tužene po važećim cenama i saslušao tuženu kao parničnu stranku. Tužena je 7. novembra 1997. godine podnela protivtužbu kojom je tražila da se utvrdi da ona vlasnik spornog stana. Pismeni otpravak prvostepene presude uručen je punomoćniku tužene-protivtužilje 6. novembra 2001. godine.

Postupajući po žalbi tužene-protivtužilje, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 10182/01 od 28. marta 2002. godine kojim je ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1454/96 od 17. maja 2001. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu, izvedenog dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem radi utvrđivanja revalorizovanog iznosa uplaćenih rata na ime otkupa predmetnog stana od strane tužene i ponovnog saslušanja tužene kao parnične stranke, Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo drugu po redu prvostepenu presudu P. 3643/02 od 7. oktobra 2003. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev, a u celini odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev. Pismeni otpravak presude uručen je punomoćniku tužene-protivtužilje krajem aprila 2004. godine.

Postupajući po žalbi tužene-protivtužilje, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 7058/04 od 25. januara 2006. godine kojim je ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3643/02 od 7. oktobra 2003. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu od 13 zakazanih ročišta za glavnu raspravu održana su samo dva, dok su ostala bila odložena iz različitih razloga (radi izjašnjenja stranaka na podneske, radi pribavljanja dokaza od drugih državnih organa, zbog protesta zaposlenih u sudovima, nedostavljanja dokaza od strane tužioca-protivtuženog). Dva ročišta su bila odložena usled bolesti tužene-protivtužilje, koju je sud, zbog nemogućnosti da dođe u sudnicu, saslušao u njenom stanu. Takođe, sud je pribavio relevantne dokaze od Poreske uprave, Ministarstva finansija i ponovo izveo dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem radi utvrđivanja revalorizovanog iznosa uplaćenih rata na ime otkupa predmetnog stana od strane tužene na dan veštačenja (25. septembar 2009. godine). Viši sud u Beogradu je doneo rešenje P. 532/10 od 2. marta 2010. godine kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u predmetu i spise dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom za postupanje. Nakon izazivanja sukoba nadležnosti od strane Prvog osnovnog suda u Beogradu, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R. 26/10 od 23. juna 2010. godine odlučio da je za suđenje u toj parnici nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, te da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 362.); da se na raspravu se pozivaju stranke, odnosno njihovi zakonski zastupnici ili punomoćnici, kao i oni svedoci i veštaci za koje sud odluči da se saslušaju, kao da stranka može na raspravi iznositi činjenice i predlagati dokaze koje nije iznela, odnosno predložila u žalbi, ali ne može isticati prigovor prebijanja koji nije istaknut pred prvostepenim sudom (član 363. st. 1. i 5.); da ako u čl. 362. i 363. ovog zakona nije što drugo određeno, odredbe o glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom (čl. 294. do 320) shodno se primenjuju i na raspravu pred drugostepenim sudom (član 364.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“', br. 125/04 i 119/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina i osam meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu 4. marta 1996. godine, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do dana podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao 13 godina, ali da još uvek nije okončan.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak. S tim u vezi, treba imati u vidu da je bilo potrebno radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja izvesti dokaze ekonomsko-finansijskim veštačenjem, te pribaviti relevantne dokaze od drugih državnih organa. Ipak, sama priroda spora, neophodnost izvođenja velikog broja dokaza i odlučivanje o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju opravdane razloge za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka. Takođe, Ustavni sud smatra da to što je tokom postupka podnositeljka ustavne žalbe istakla protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je ona vlasnik predmetnog stana, nije doprinelo usložnjavanju činjeničnog stanja, upravo zbog toga što i tužbeni i protivtužbeni zahtev zavise od pravne valjanosti predmetnog ugovora o otkupu stana.

Predmet spora je nesumnjivo od velikog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešava o pravu svojine na spornom stanu.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka svojim radnjama nije doprinela dugom vremenskom trajanju parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje kako prvostepenog, tako i drugostepenog suda koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se podnetoj tužbi i protivtužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, Prvi opštinski sud u Beogradu je četiri ročišta za glavnu raspravu odložio, tri zbog „sprečenosti postupajućeg sudije“, i jedno „zbog izmene u sudijskom veću“, što je doprinelo odugovlačenju postupka za nekoliko meseci. Neažurno postupanje prvostepenog suda se ogleda i u tome što je na ročištu za glavnu raspravu koje je održano 9. oktobra 2008. godine, sud usvojio predlog tužioca-protivtuženog da se odredi izvođenje dokaza veštačenjem, uz konstataciju da će se zadatak i datum održavanja ročišta odrediti u pismenom otpravku rešenja o veštačenju, da bi tek nakon pet meseci - 24. februara 2009. godine, doneo u pismenom otpravku rešenje kojim je određeno izvođenje dokaza veštačenje. U međuvremenu, sud nije preduzeo nijednu procesnu radnju.

Pored toga, prvostepena presuda P. 1454/96 je doneta 17. maja 2001. godine, a pismeni otpravak presude je uručen punomoćniku tužene-protivtužilje 6. novembra 2001. godine - šest meseci nakon donošenja presude. Dalje, druga po redu prvostepena presuda P. 3643/02 je doneta 7. oktobra 2003. godine, a pismeni otpravak presude uručen je punomoćniku tužene-protivtužilje krajem aprila 2004. godine – šest i po meseci nakon donošenja presude. U ova dva slučaja prvostepenom sudu je trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude, imajući u vidu navedenu odredbu člana 337. stav 1. ranijeg Zakona o parničnom postupku.

Razmatrajući ponašanje Okružnog suda u Beogradu, Ustavni sud primećuje da je Okružni sud dva puta ukidao presude Prvog opštinskog suda u Beogradu i predmet vraćao na ponovni postupak, čime je trajanje postupka značajno produženo. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Okružni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, imao mogućnost da sam okonča postupak u skladu sa odredbama čl. 362. do 364. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku i time postupi saglasno odredbi člana 10. istog Zakona. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je nedelotvorno postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu u najvećoj meri dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje duže od 14 godina i da je još uvek u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 45137/10 okončao u najkraćem mogućem roku.

Ustavni sud je našao, budući da podnositeljka ustavne žalbe nije podnela zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, samo po sebi dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljke ustavne žalbe.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti