Povreda prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse u sporovima ratnih veterana

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravnu sigurnost. Apelacioni sud je u predmetu podnosioca zauzeo stav o zastarelosti potraživanja koji je bio u suprotnosti sa stavovima istog suda u drugim, identičnim predmetima, čime je narušen princip pravičnog suđenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miše Ilića iz Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miše Ilića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6 790/10 od 23. decembra 2010. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost kao deo prava na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se ustavna žalba Miše Ilića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3829/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miša Ilić iz Paraćina podneo je 22. oktobra 201 0. godine ustavnu žalbu, dopunjenu 4. novembra 2011. godine , preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6790/10 od 23. decembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je sud u osporenoj presudi vezao nastanak štete, u vidu psihičke bolesti tužioca, za formalnu činjenicu okončanja ratnih sukoba 1999. godine, zanemarujući, pri tome, da je sudski veštak utvrdio da je bolest tužioca dobila svoj konačni oblik 6. februara 2007. godine, te da je to dan nastanka štete i da stoga nije protekao rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je nadležno sudsko veće Apelacionog suda u Beogradu u tom predmetu postupilo suprotno praksi ostalih veća istog suda i drugih sudova u Republici Srbiji ; da je dan nastanka štete onaj dan kada je oštećeni saznao da je šteta nastala, kao i kada je saznao njen obim i visinu, a do kojih saznanja oštećeni može da dođe tek kada završi lečenje. Uz ustavnu žalbu podnosilac je dostavio presude koj ima su usvajani tužbeni zahtev i, u istoj činjeničnoj i pravno j situaciji kao u predmetnoj parnici. Takođe je naveo da je postupak nerazumno dugo trajao – preko pet godina, zbog čega smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su osporenom presudom povređena pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i da osporenu presudu poništi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 15. novembra 2005. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene državne zajednice Srbija i Crn a Gor a – Ministarstva odbrane, radi naknade štete.

Do donošenja prve prvostepene presude Opštinskog suda P. 3973/07 od 8. juna 2007. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, održano je osam ročišta za glavnu raspravu i izveden dokaz veštačenjem.

Tužena je 29. juna 2007. godine izjavila žalbu protiv navedene presude, koju je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 1405/08 od 26. juna 2007. godine usvojio i ukinuo presudu Opštinskog suda P. 3973/07 od 8. juna 2007. godine i predmet vratio prvostepenom na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, tačno dve godine nakon prve prvostepene presude, Opštinski sud je doneo presudu P. 3829/08, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezao tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 370.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke je utvrđeno da je tužba povučena u delu u kome je tužilac tražio da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha isplati iznos od 120.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem je odlučeno o troškovima parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužen e, Apelacioni sud u Beogradu je 23. decembra 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 6790/10 kojom je presudu Opštinskog suda P. 3829/08 od 8. juna 2009. godine preinačio, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini, kao i u delu koji se odnosi na troškove postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je , pored ostalog, navedeno: da je tužilac radio za pravnog prethodnika tužene kao magacioner u VP 5912 Paraćin; da su se kod tužioca pre početka rata 1999. godine manifestovale psihičke tegobe u vidu napetosti, razdražljivosti i depresi vne tingiranosti, ali su medicinskim tretmanom sprečene dalje posledice ovih tegoba i razvoj duševne bolesti; da je u toku trajanja rata tužilac trpeo strah za svoj i život svoje porodice; da je strah kod tužioca izazavao depresiju od koje se tužilac lečio nakon završetka rata. Dalje je navedeno: da bi na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, tužena odgovarala za štetu – za duševne bolove koje tužilac trpi da se nije branila isticanjem prigovora zastarelosti potraživanja; da je prvostepeni sud cenio prigovor zastarelosti, ali da je izveo pogrešan zaključak da je isti neosnovan; da se u oceni istaknutog prigovora zastarelosti, prvostepeni sud držao samo saznanja tužioca za formu i konačan oblik njegovog oboljenja; da je tužiocu 6. februara 2007. godine saopšteno od strane lekara od čega boluje i kakva je konačna težina njegove bolesti; da Apelacioni sud ne poriče da saznanje tužioca o prirodi njegove bolesti dovodi do početka toka subjektivnog roka, ali za razliku od prvostepenog suda, ovaj sud je nalazi da subjektivni rok teče i ističe u granicama objektivnog roka; da je odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano da pravo na naknadu štete zastareva kada protekne tri godine od momenta saznanja oštećenog lica o tome ko je štetu prouzrokovao i u čemu se šteta sastoji; da je istim odredbama propisano da pravo na naknadu štete definitivno zastareva kada protekne pet god ina od dana kada je šteta nastala; da se u ovom slučaju šteta pojavila onog trenutka kada su se kod tužioca manifestovali simptomi duševne bolesti depresije; da je tužilac osećao određene psihičke tegobe i pre početka rata, ali da je lečenjem uspeo da spreči dalje pojavljivanje tih tegoba i eventualno duševno oboljenje; da je veštačenjem utvrđeno da je rat stresno delovao na psihičko zdravlje tužioca i da se uzrok njegovog oboljenja od depresije nalazi u pretrpljenom strahu i stresu od posledica učešća u ratu; da se odmah nakon završetka rata obratio lekaru, kad je i započeto njegovo lečenje; da se bolest pojavila završetkom rata, što je potvrdio sam tužilac u svom iskazu; da je lekar koji je tom prilikom obavio pregled tužioca prepoznao znake duševnog oboljenja i na osnovu te dijagnoze tužiocu prepisao terapiju; da sve to ukazuje da je tužilac oboleo od depresije neposredno posle završetka rata, tj. u leto 1999. godine; da se stoga ima uzeti 1999. godina kao početak objektivnog i subjektivnog roka zastarelosti potraživanja tužioca; da je objektivni rok počeo teći u leto te godine, jer se bolest u svom osnovnom obliku ispoljila po završetku rata, dok je subjektivni rok počeo da teče istog leta, jer je tužiocu lekar saopštio od čega boluje i da mora da pije lekove; da kako je od oboljenja tužioca do podnošenja tužbe proteklo više od pet godina, drugostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosim a i preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete.

Ustavni sud je, po izvršenom uvidu u ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio i sledeće činjenice:

Presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 627/10 od 10. decembra 2010. godine i Gž. 1960/10 od 25. novembra 2010. godine odbijene su žalbe tužene Republike Srbije izjavljene protiv prvostepenih presuda, kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca (ratnih veterana) i obavezana tužena da tužiocima isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. U obrazloženju tih presuda navedeno je, između ostalog, da je neosnovan navod žalbe tužene da je potraživanje tužioca zastarelo, jer rok zastarelosti kod psihičkih oboljenja kod kojih je ishod lečenja neizvestan i može trajati do kraja života, teče od kad je bolest tužioca dobila konačan oblik, a u konkretnom slučaju je to dan davanja nalaza i mišljenja veštaka, jer je tužilac tada saznao za obim štete, odnosno za procenat umanjenja životne aktivnosti, a od tog dana nisu protekli ni subjektivni ni objektivni rok zastarelosti, propisani odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (videti O dluku Ustavnog suda Už-1749/2009 od 4. aprila 2012. godine, kao i odluke Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine i Už-4933/2011 od 7. novembra 2012. godine ).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, sa stanovišta prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stasv 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u gotovo istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu utvrđeno je da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo, s obzirom na to da se rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete računa od momenta nastanka štete u konkretnom slučaju , od nosno od završetka rata u junu 1999. godine, a ne od momenta saznanja za štetu i obim štete. Sa druge strane, presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 627/10 od 10. decembra 2010. godine i Gž. 1960/10 od 25. novembra 2010. godine utvrđeno je da rokovi zastarelosti teku od trenutka kada je oboljenje dobilo konačni oblik, a ne od nastanka štete, tako da ta potraživanja za naknadu nematerijalne štete nisu zastarela. Sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa redovnih sudova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom Apelacionog suda u Beogradu, u gotovo identičnim činjeničnim i pravn im situacij ama, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitim postupanjem Apelacionog suda u Beogradu u drugim postupcima, u gotovo istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi član 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o ostalom delu ustavne žalbe podnosioca i navedenim ustavnopravnim razlo zima u vezi osporene presude, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se u ustavnoj žalbi ukazuje. Naime, polazeći od iznetih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud. Podnosilac povredu prava na koje se u ustavnoj žalbi poziva obrazlaže, pre svega, nepravilnom primenom zakonskih odredbi o zastarelosti potraživanja naknade štete.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju, ne sadrži razloge takve prirode koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene materijalnog prava koje se odnosi na pravila o zastarelosti.

U konkretnoj situaciji, nakon prestanka boravka tužioca na ratištu 1999. godine počeo je da teče rok zastarelosti, s obzirom na to da je tužilac tada počeo da oseća simptome posttraumatskog sindroma, kada se javio lekaru i kada mu je dijagnostikovano duševno oboljenje. Apelacioni sud u Beogradu je za svoju odluku dao jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, već nalazi da su razlozi izneti u osporenoj presudi u svemu ustavnopravno prihvatljivi. Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova, u konkretnom slučaju, nije bilo proizvoljno i arbitrerno. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju dovoljno osnova za sumnju da su osporene presude donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njima povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava (videti npr. Rešenje Ustavnog suda Už-171/2011 od 12. maja 2011. godine).

U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, za koju je u konkretnom slučaju, Ustavni sud našao da ima osnova.

Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o U stavnom sudu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3829/08 Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, predmetni parnični postupak je pravnosnažno okončan nakon pet godina, što se po stanovištu ovog suda, imajući u vidu praksu i standarde Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, ipak ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević