Zastarelost potraživanja naknade štete od osiguravača prouzrokovane krivičnim delom

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu. Iako je Apelacioni sud pogrešno tumačio da se produženi rok zastarelosti ne odnosi na osiguravača, tužbeni zahtev je ipak zastareo. Protekli su i subjektivni i objektivni rokovi od pravnosnažnosti krivične presude do podnošenja tužbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Anite Markotić iz Gudinaca , Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Anite Markotić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 585/11 od 22. jula 2011. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Anita Markotić iz Gudinaca, Republika Hrvatska, podnel a je 5. oktobra 2011. godine , preko punomoćnika Ratka Krnića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene izreci zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava .

Podnositeljka ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu, kao i činjenice koje se odnose na osporeni sudski postupak, pored ostalog, navod i da je osporenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo jer se , u konkretnom slučaju, morala primeniti odredba člana 377. Zakona o obligacionim odnosima . Takođe ukazuje da je u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3051/07 od 13. jula 2010. godine dosuđ ena naknadu štete i tom prilikom je ukazano da se zastarelost ima ceniti prema odredbi člana 377. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu navedeno podnosi teljka predlaž e da se utvrdi povreda označenih prava i da se poništi osporena drugostepena presuda , kao i da se utvrdi naknada nematerijalne štete i da se odluka Ustavnog suda objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48277/2010 od 9. novembra 2010. godine, stav om prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže Kompanija "Dunav osiguranje" a.d. iz Beograda, da joj na ime naknade nematerijalne štete, zbog duševnog bola, usled smrti bliskog lica (brata) isplati iznos od 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugom izreke prvostepene presude obavez ana je tužilja da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno; da je tužba tom sudu podneta 27. avgusta 2008. godine; da se 24. decembra 1990. godine na Magistralnom putu Zagreb - Beograd dogodila saobraćajna nesreća u kojoj je poginuo brat tužilje; da je za navedenu saobraćajnu nesreću presudom Opštinskog suda u Županji, Republika Hrvatska, K. 170/91 - 43 od 23. marta 1993. godine, oglašen krivim A.S. inače osiguranik tuženog, zbog učinjenog krivično g del a protiv sigurnosti javnog saobraćaja - teško delo protiv sigurnosti javnog saobraćaja, opisano članom 168. stav 4. u vezi člana 163. st. 1. i 3. KZ CRH, a kažnjivo po članu 168. stav 4. KZ RH, te da je zbog ovog krivičnog dela A.S. osuđen na kaznu zatvora od jedne godine i dva meseca, koja presuda je postala pravnosnažna 5. maja 1993. godine ; da je članom 168 . stavom 4. Krivičnog zakona Republike Hrvatske predviđeno , da ako usled dela iz čl ana 156. stav 3, člana 157. stav 2, čl ana 159. stav 3. i čl ana 160. stav 2. ovog Zakona, nastupi smrt jednog ili više lica, počinilac će se kazniti zatvorom do osam godina zatvora; da se prema članu 19. Krivičnog zakona Republike Hrvatske , krivično gonjenje ne može preduzeti kad protekne deset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko pet godina.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 585/11 od 22. jula 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48277/2010 od 9. novembra 2010. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe člana 376. st. 1. i 2. Z akona o obligacionim odnosima, kada je našao da je potraživanje tužilje zastarelo, imajući u vidu da se , u konkretnom slučaju , ne mogu primeniti odredbe člana 377. Z akona o obligacionim odnosima jer se ove odredbe primenjuju samo u odnosu na lice odgovorno za naknadu štete koju je prouzrokovalo krivičnim delom i ne mogu se primeniti na osiguravača ovog odgovornog lica.

4. Odredbama Ustava, koje podnositeljka u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme, za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu (član 380. stav 5.).

5. Odlučujući o postojanju povred e prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporenu drugostepenu presudu , Ustavni sud najpre ukazuje na stav Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine prema kome u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo.

Imajući u vidu izneti stav Ustavnog suda , Ustavni sud konstatuje da Apelacioni sud u Beogradu nije dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada je istakao da se, u konkretnom slučaju, ne može primeniti odredba člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je „privilegovan rok zastarelosti potraživanja naknade štete primenljiv u situaciji kada se naknada štete zahteva od okrivljenog fizičkog lica, ali da se ovaj privilegovani rok ne može isticati prema osiguravaču ovog odgovornog lica. Međutim, Ustavni sud je ocenio da navedeni pravni zaključak drugostepenog suda nije utica o na to da podnosi teljki ustavne žalbe bude povređeno pravo na pravično suđenje. Ovo stoga što je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je presudom koja je postala pravnosnažna 5. maja 1993. godine , utvrđeno postojanje krivičnog dela i da je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo , a da je podnositeljka ustavne žalbe tužbu radi naknade štete podne la 27. avgusta 2008. godine, dakle, po sle isteka kako subjektivnog roka od tri godine od pravosnažnosti krivične presude , tako i "privilegovanog" roka zastarevanja od deset godina iz člana 19. Krivičnog zakona Republike Hrvatske. Istovremeno, po oceni Ustavnog suda, i na pitanje zastarelosti potraživanja oštećenog lica prema organizacijama za osiguranje potrebno je primeniti odredbu člana 380. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj je, kao što je već navedeno, predviđeno da neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu.

6. Ustavni sud ukazuje da uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava je da kod iste činjenične i pravne situacije postoje različite sudske odluke kojima se okončavaju dva ili više postupaka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije dostavila dokaze koji bi doveli do sumnje u povredu prava na jednaku zaštitu prava. Naime, Ustavni sud je uvidom u presudu Prvog opštinskog suda u beogradu P. 3051/07 od 13. jula 2007. godine koju je podnositeljka ustavne dostavila kao dokaz da je, u konkretnom slučaju, došlo do različitog postupanja redovnih sudova u identičnim parnicama, utvrdio da nije dostavljena drugostepena presuda kojom je pravnosnažno okončan navedeni parnični postupak u kojem je odlučivano o identičnoj naknadi, a što je neophodan uslov da bi se, u konkretnoj situaciji, potvrdila tvrdnja o različitom postupanju sudova.

7. Zbog svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Zastarelost potraživanja naknade štete od osiguravača prouzrokovane krivičnim delom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti