Povreda prava na pravično suđenje u izvršnom postupku za alimentaciju

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i poništio rešenje Višeg suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Sud je pogrešno odbio da ceni dokaze o isplati duga za izdržavanje, smatrajući da su se oni mogli izneti samo u parničnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. V . iz Orlanda, Sjedinjene Američke Države, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. marta 2022 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. V . i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž I. 360/18 od 14. decembra 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Zaječaru Gž I. 360/18 od 14. decembra 2018. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Knjaževcu II. 238/17 od 28. marta 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. V . iz Orlanda, Sjedinjene Američke Države, podneo je Ustavnom sudu, 30. aprila 2019. godine, preko punomoćnika M . P, advokata iz Bora, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Knjaževcu II. 238/17 od 28. marta 2017. godine i rešenja Višeg suda u Zaječaru Gž I. 360/18 od 14. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Knjaževcu P2. 9/15 od 6. septembra 2016. godine obavezan da plaća doprinos za izdržavanje njegove ćerke mal. M.P. u iznosu od 12.000,00 dinara mesečno, pa da je poverilac izdržavanja 14. marta 2017. godine podnela predlog za izvršenje radi prinudne naplate tih iznosa za period od 26. januara 2015. do 13. marta 2017. godine, a po kome je doneto osporeno rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Knjaževcu II. 238/17 od 28. marta 2017. godine. Ističe da je tokom parničnog postupka u kome je doneta navedena izvršna isprava u više navrata izvršio uplate u američkim dolarima na račun zakonskog zastupnika poverioca izdržavanja, te da je u žalbi protiv prvostepenog rešenja o izvršenju istakao da je dug plaćen i da je Viši sud u Zaječaru prilikom donošenja osporenog rešenja Gž I. 360/18 od 14. decembra 2018. godine odbio da ceni navode podnosioca ustavne žalbe o ispunjenju obaveze. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporena rešenja i naknadi mu troškove za sastavljanje ove žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ža lbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Knjaževcu P2. 9/15 od 6. septembra 2016. godine je, pored ostalog, usvojen tužbeni zahtev tužilje J.P. pa je obavezan tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da na ime doprinosa za izdržavanje za mal. M.P. plaća 12.000,00 dinara mesečno počev od 26. januara 2015. godine, svakog 1-5 u mesecu za tekući mesec na ruke tužilje J.P. kao zakonskog zastupnika mal. M.P, pa sve dok ova obaveza po zakonu bude trajala ili ne bude izmenjena drugom odlukom.

Izvršni poverilac mal. M.P. je 14. marta 2017. godine podnela Osnovnom sudu u Knjaževcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, na osnovu pomenute izvršne isprave, tražeći da joj izvršni dužnik prinudno isplati iznos od 312.000,00 dinara za period od 26. januara 2015. do 13. marta 2017. godine. Prvostepeni sud je 28. marta 2017. godine doneo osporeno rešenje o izvršenju II. 238/17.

Izvršni dužnik je 5. juna 2017. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja, ističući da je izmirio dug na ime doprinosa za izdržavanje prema izvršnom poveriocu u ukupnom iznosu od 326.625,52 dinara na taj način što je zakonskom zastupniku izvršnog poverioca uplatio sledeće iznose: 100 USA dolara na dan 29. januara 2015. godine; 100 USA dolara na dan 26. februara 2015. godine; 250 USA dolara na dan 3. aprila 2015. godine; 100 USA dolara na dan 30. maja 2015. godine; 100 USA dolara na dan 2. marta 2016. godine; 200 USA dolara na dan 23. juna 2016. godine; 200 USA dolara na dan 8. avgusta 2016. godine; 48.000,00 dinara na dan 31. marta 2017. godine; 162.000,00 dinara na dan 19. aprila 2017. godine; 6.000,00 dinara na dan 20. aprila 2017. godine.

Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika, Viši sud u Zaječaru je doneo osporeno rešenje Gž I. 360/18 od 14. decembra 2018. godine, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje o izvršenju. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da iz spisa predmeta proizlazi da je presuda Osnovnog suda u Knjaževcu P2. 9/15 od 6. septembra 2016. godine postala pravnosnažna 9. decembra 2016. godine; da je predlog za izvršenje podnet 14. marta 2017. godine i da iz navoda stranaka nesporno proizlazi da je izvršni dužnik, nakon podnošenja predloga za izvršenje, izvršio tri uplate u ukupnom iznosu od 216.000,00 dinara; da izvršni dužnik u žalbi navodi da je u više navrata platio doprinose za izdržavanje za izvršnog poverioca u američkim dolarima; da kako su ovi iznosi poslati pre donošenja izvršne isprave, drugostepeni sud smatra da isti ne mogu biti prihvaćeni kao iznosi plaćenih mesečnih alimentacija, jer je izvršni dužnik u parničnom postupku u kome je doneta izvršna isprava mogao da dokazuje plaćanje alimentacije do zaključenja glavne rasprave; da novčani iznosi koji su plaćeni nakon podnošenja predloga za izvršenje nisu od uticaja na zakonitost pobijanog prvostepenog rešenja, ali da će navedeno biti od uticaja u postupku sprovođenja izvršenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbom člana 74. tačka 6) Zakona o izvršenju i obezbeđenju (“Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16, 113/17, 54/19 i 9/20), koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, propisano je da izvršni dužnik može žalbom pobijati rešenje o izvršenju ako je potraživanje iz izvršne isprave prestalo.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Viši sud u Zaječaru proizvoljno primenio procesno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da je navode o isplati duga na ime doprinosa za izdržavanje, koji datira iz perioda kada se vodio parnični postupak u kome je doneta izvršna isprava, mogao istaći samo do zaključenja glavne rasprave u toj parnici.

Pre upuštanja u ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je mal. M.P. 14. marta 2017. godine podnela Osnovnom sudu u Knjaževcu predlog za izvršenje protiv podnosioca ustavne žalbe, tražeći od suda da prinudno obaveže podnosioca da plati ukupan dug od 312.000,00 dinara po osnovu doprinosa za izdržavanje za period od 26. januara 2015. do 13. marta 2017. godine. To znači da je izvršni poverilac tražila realizaciju svog potraživanja počev od momenta od kada je podnosilac ustavne žalbe na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Knjaževcu P2. 9/15 od 6. septembra 2016. godine obavezan da plaća doprinose za izdržavanje, pa sve do podnošenja predloga za izvršenje. Prvostepeni sud je usvojio navedeni predlog izvršnog poverioca, pa je osporenim rešenjem II. 238/17 od 28. marta 2017. godine odredio izvršenje protiv podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika. Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da je podnosilac u žalbi protiv prvostepenog rešenja o izvršenju izneo navode prema kojima je isplatio u celini dug koji je obuhvaćen pobijanim rešenjem. Ustavni sud je primetio da je Viši sud u Zaječaru kao stvarno i mesno nadležan sud za odlučivanje o žalbi podnosioca ustavne žalbe prilikom ocene pomenutih navoda napravio kvalitativnu razliku u zavisnosti od vremenskog perioda u kome je izvršena uplata novca od strane podnosioca. U tom smislu, postupajući drugostepeni sud je ocenio da uplata novca za doprinose za izdržavanje nakon podnošenja predloga za izvršenje nije od uticaja na zakonitost pobijanog rešenja o izvršenju i da će ti navodi biti od značaja tek u fazi sprovođenja izvršenja. Što se tiče navoda podnosioca ustavne žalbe kojima je isticao da je u više navrata uplatio iznose duga u američkim dolarima u periodu od 29. januara 2015. do 8. avgusta 2016. godine, Viši sud u Zaječaru je zaključio da se radi o doprinosima za izdržavanje koji potiču iz perioda pre donošenja izvršne isprave, pa je podnosiocu stavio na teret da je dokaze o isplati tog duga trebalo da iznese tokom parničnog postupka, a najkasnije do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom. Iz navedenog proizlazi implicitan zaključak drugostepenog suda prema kome sud u izvršnom postupku nema procesno ovlašćenje da ceni navode podnosioca ustavne žalbe o isplati duga na ime doprinosa za izdržavanje u periodu pre donošenja presude Osnovnog suda u Knjaževcu P2. 9/15 od 6. septembra 2016. godine, odnosno da je podnosilac u konkretnom slučaju prekludiran u pravu da ovakve navode i dokaze u tom pravcu ističe tek u postupku prinudnog izvršenja.

Ispitujući da li je Viši sud u Zaječaru proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je pre svega imao u vidu prirodu parničnog postupka radi plaćanja na ime doprinosa u izdržavanju deteta i pitanja o kojima raspravlja sud u takvom porodičnopravnom sporu. Naime, sud u parničnom postupku prvenstveno ispituje da li tužilac i tuženi ulaze u krug lica koja imaju pravo, odnosno obavezu izdržavanja, pa ukoliko ima mesta usvajanju tužbenog zahteva, preostaje sudu da utvrdi visinu doprinosa za izdržavanje na osnovu kriterijuma predviđenih odredbama člana 160. Porodičnog zakona iz 2005. godine , momenat dospelosti mesečnih iznosa na ime izdržavanja i vremenski period u kome tužilac ima pravo na izdržavanje. Ustavni sud ukazuje da se specifičnost parničnog postupka radi uređenja vršenja roditeljskog prava i izdržavanja deteta ogleda u tome što sud određuje iznos koji je na ime doprinosa u izdržavanju dužan da plaća roditelj kome dete nije povereno na čuvanje, vaspitavanje i samostalno vršenje roditeljskog prava, za period od razvoda braka dok obaveza po zakonu bude trajala. Pri donošenju ove odluke sud ne utvrđuje da li je i koliko na ime doprinosa izdržavanju za označeni period platio obveznik plaćanja.

U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da se prvostepeni sud u konkretnom slučaju prilikom odlučivanja o navedenom tužbenom zahtevu majke poverioca izdržavanja zadržao na utvrđivanju visine doprinosa koje je dužan da plati podnosilac ustavne žalbe kao otac mal. M.P, rukovodeći se mogućnostima podnosioca i potrebama njegove kćerke. Takođe, Osnovni sud u Knjaževcu se kroz izreku presude P2. 9/15 od 6. septembra 2016. godine odredio i u pogledu momenta dospelosti duga podnosioca ustavne žalbe i perioda u kome postoji njegova obaveza isplate doprinosa za izdržavanje.

Sa druge strane, Ustavni sud ukazuje da su odredbama člana 74. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, koji se primenjivao na izvršni postupak u kome su doneta osporena rešenja, taksativno propisani razlozi zbog kojih se žalbom može pobijati rešenje o izvršenju, a koji sprečavaju sprovođenje izvršenja. U navedenom kontekstu, izvršni dužnik može izjaviti žalbu protiv rešenja o izvršenju ako je potraživanje iz izvršne isprave prestalo , što podrazumeva i slučaj kada je ispunjen dug. Dakle, Ustavni sud je ocenio da se pitanjem ispunjenja obaveze na ime isplate doprinosa za izdržavanje isključivo bavi sud u izvršnom postupku, pod uslovom da izvršni dužnik takav prigovor istakne u žalbi protiv rešenja o izvršenju.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da se podnosilac ustavne žalbe u žalbi protiv osporenog rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Knjaževcu II. 238/17 od 28. marta 2017. godine pozvao na ispunjenje duga, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Zaječaru izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je ispunjenje obaveze podnosioca na ime isplate doprinosa za izdržavanje trebalo biti predmet ocene suda u parničnom postupku. Polazeći od toga, te činjenice da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u izvršnom postupku od proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice u tvrđene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Zaječaru Gž I. 360/18 od 14. decembra 2018. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Knjaževcu II. 238/17 od 28. marta 2017. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će žalba podnosioca ustavne žalbe biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Višim sudom u Zaječaru, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava u predmetnom izvršnom postupku.

U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

6. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9 ) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u izvršnom postupku za alimentaciju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti