Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 21 godinu. Zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, podnosiocu ustavne žalbe dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R . iz N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3650/97 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R . iz N . S, preko punomoćnika V . B, advokata iz N . S, podneo je 6. maja 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3650/97.

U ustavnoj žalbi podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenog Ustavom zajemčenog prava, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom za sastav ustavne žalbe, u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3650/97 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 2. aprila 1990. godine, kao predlagač, podneo predlog Osnovnom sudu udruženog rada u Novom Sadu protiv svog bivšeg poslodavca, kao protivnika predlagača, kojim je tražio da sud poništi rešenja protivnika predlagača na osnovu kojih mu je prestao radni odnos. Povodom ovog predloga formiran je predmet RS. 186/90.

Osnovni sud udruženog rada u Novom Sadu je, nakon dva održana ročišta, rešenjem od 7. septembra 1990. godine prekinuo predmetni postupak do okončanja označenog krivičnog postupka koji se vodio protiv predlagača, s tim da će se postupak nastaviti na zahtev jednog od učesnika u postupku.

Postupak je nastavljen 18. juna 1993. godine pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, pod poslovnim brojem P1. 1015/93. Nakon sedam zakazanih ročišta, od kojih jedno nije održano, Opštinski sud u Novom Sadu je 19. maja 1994. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 1015/93, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da sud poništi navedene akte tuženog, kao i da obaveže tuženog da tužioca vrati na rad na odgovarajuće radno mesto. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu, te su spisi predmeta 16. septembra 1994. godine dostavljeni Okružnom sudu u Novom Sadu, koji je 31. marta 1997. godine doneo rešenje Gž.I 2776/94, kojim je usvojio žalbu tuženog i ukinuo označenu prvostepenu presudu, a predmet vratio istom sudu na ponovnu raspravu i odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 3650/97. Do zaključenja glavne rasprave zakazana su 32 ročišta, od kojih je 23 održano. Od devet neodržanih ročišta jedno (zakazano za 24. mart 1998. godine) nije održano na zahtev tužioca. U toku ove faze postupka tužilac je preinačio tužbu, tako što je uz ranije istaknute zahteve tražio i da sud obaveže tuženog da mu isplati naknadu u visini primanja koja bi ostvario da do prestanka radnog odnosa nije došlo, kao i da za njega uplati odgovarajuće doprinose za označeni period. Takođe, u ovoj fazi parnični sud je nakon ročišta održanog 26. oktobra 2004. godine, naredno ročište zakazao za 2. septembar 2005. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem. Rešenje kojim su određeni veštak i zadatak veštaka urađeno je 13. juna 2006. godine. Rasprava u ovom predmetu zaključena je 10. juna 2009. godine, kada je Opštinski sud u Novom Sadu i doneo presudu P. 3650/97, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Označena prvostepena presuda je, u postupku po žalbi, potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž.I 3260/10 od 21. maja 2010. godine. Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju, koja je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1792/10 od 25. maja 2011. godine, odbijena kao neosnovana.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja predloga Osnovnom sudu udruženog rada u Novom Sadu 2. aprila 1990. godine, pa do njegovog okončanja donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda od 25. maja 2011. godine, trajao 21 godinu i mesec i po dana, s tim da je taj postupak bio u prekidu dve godine i devet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Trajanje radnog spora, koji je zbog svog karaktera bio hitne prirode, u periodu od 18 godina nakon što je parnica nastavljena pred sudovima opšte nadležnosti, samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da je ponovni postupak pred prvostepenim sudom trajao 12 godina, u kom periodu je parnični sud pojedine radnje preduzimao i u razmacima od po deset ili više meseci. Prilikom ocene, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac, za koga je odluka o tužbenom zahtevu bez sumnje bila veoma značajna, s obzirom na to da je odlučivano o zakonitosti akata na osnovu kojih mu je prestao radni odnos, svojim ponašanjem nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Ustavni sud je ocenio i da je predmetni postupak bio činjenično i procesno nešto složeniji, s obzirom na to da je, zbog različitih zahteva, bilo neophodno da se izvedu dokazi veštačenjem, ali navedena okolnost nikako ne može biti opravdanje za ovako dugo trajanje parnice.

6. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da odgovornost za ovako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na prvostepenom parničnom sudu, koji je imao zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo, efikasno i bez nepotrebnih odlaganja. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3650/97 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu nedelotvornim i neefikasnim postupanjem parničnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na sve izrečeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.