Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 600 evra zbog neefikasnog postupanja drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Gligorića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Božidara Gligorića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 2147/06, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1158/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 eura, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božidar Gligorić iz Loznice je 22. oktobra 2010. godine , preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 2147/06.

Podnosilac se pozvao i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je parnični postupak pokrenuo 14. marta 2006. godine; da je pred prvostepenim sudom održano deset ročišta; da je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo presudu P. 2147/06 od 18. maja 2009. godine kojim je usvojio tužbeni zahtev; da je tužena protiv navedene presude izjavila žalbu 18. januara 2008. godine; da je od podnošenja tužbe do dana izjavljivanja ustavne žalbe prošlo četiri godine i sedam meseci i da postupak nije okončan.

Od Ustavnog suda traži da utvrdi da je pretrpeo nematerijalnu štetu i da obaveže Republiku Srbiju da mu nadoknadi nematerijalnu štetu u iznosu od 1.000.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/06, sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1158/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. marta 2006. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane radi nakna de materijalne štete.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano je devet ročišta za glavnu raspravu, a jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije . Na ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem većeg broja svedoka, kao i veštačenjem od strane veštaka finansijske struke.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/06 od 18. maja 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime nadoknade mesečne rente za period od februara 2003. godine do februara 2009. godine isplati iznose kao u tom delu izreke , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu počev od 5. aprila 2009. godine, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, isplaćuje na ime rente iznos od 5.645,00 dinara , sa pripadajućom kamatom za tekući mesec, pa do isplate, u roku od osam dana. Stavom drugim izreke iste presude tužilac je oslobođen plaćanja sudske takse , a stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznsou od 120.500,00 dinara.

Tužena je 16. septembra 2009. godine protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/06 od 18. maja 2009. godine podnela žalbu.

Postupajući po žalbi tužene, Viši sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 6569/10 od 20. juna 2012. godine kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/06 od 18. maja 2009. godine u stavu prvom i trećem izreke.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parnično postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jedn om ročištu (član 312. stav 2.).

S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

5. Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak okončan posle skoro šest godina i tri meseca, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građansko-pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je trajao više od šest godina, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da nadležni sudovi nisu preuzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bi li obavezni kako bi postupak završio u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno i neefikasno postupanje drugostepenog suda, koji ni je preduzima o sve neophodne mere da se parnični postupak , efikasno okonča i da se o podnetoj žalbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja . Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude prošlo je tri godine i dva meseca, a drugostepeni sud je odlučio posle tri godine i mesec dana . Dakle, parnični postupak je trajao više od šest godina.

Po oceni Ustavnog suda šestogodišnje trajanje parničnog postupka predstavlja nerazumno dug period kako po praksi ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Iako je prvostepeni sud zakazivao ročišta redovno, po oceni Ustavnog suda, vremenski intervali zakazanih ročišta doprineli su dužem trajanju postupka.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo trajanju postupka, imajući u vidu da se uredno odazivao pozivima za ročišta za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tom nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je bio značajan za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o naknadi za njega značajnog novčanog iznosa. Iako je predmet imao određenu složenost i zahtevao izvođenje većeg broja dokaza saslušanjem svedoka i veštačenjem od strane veštaka finansijske struke, to ne može biti opravdanje za nerazumno trajanje postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2147/06, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1158/10.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od po 600 eura , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksuUstavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević