Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko šest i po godina. Neefikasnost drugostepenog suda, koji je o žalbama odlučivao godinama, označena je kao ključni razlog.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4566/2010
30.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Ignjatovića iz Pirota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Ignjatovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89952/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Ignjatović iz Pirota je 22. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku navedenom u izreci, koji je vođen pred ranijim Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8628/06.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno označeno ustavno pravo, budući da predmetni spor traje četiri godine i da do podnošenja ustavne žalbe još nije pravnosnažno okončan, jer se spis tada već više od dve godine nalazio u drugostepenom sudu na odlučivanju o žalbi tužene. Predložio je da se usvoji ustavna žalba i odredi odgovarajuća naknada pretrpljene nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89952/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. oktobra 2006. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete. Osnov tužbe je bio sadržan u umanjenju životne aktivnosti podnosioca usled nastanka posttraumatskog stresnog sindroma koji je doživeo kao vojnik JNA nakon što su ga zarobile i maltretirale paravojne formacije tada separatističke Republike Slovenije, koje su ga potom pustile na slobodu 1. jula 1991. godine.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, a do donošenja presude toga suda P. 8628/06 od 21. decembra 2007. godine, bilo je zakazano ukupno osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca, neuropsihijatrijskim veštačenjem, kao i saslušanjem veštaka. Ostala tri ročišta nisu održana. Navedenom presudom je obavezena tužena da za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati tužiocu iznos od 200.000 dinara i da mu naknadi parnične troškove, dok je za preostali deo tužbenog zahteva, kao i zahtev za naknadu štete za pretrpljeni strah, tužilac odbijen.

Protiv presude Prvog opštinskog sudom u Beogradu P. 8628/06 od 21. decembra 2007. godine tužena je 15. januara 2008. godine izjavila žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 482/10 od 19. oktobra 2010. godine ukinuo ožalbenu presudu u usvajajućim stavovima izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ova presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 20. decembra 2010. godine.

U ponovnom postupku, do donošenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89952/10 od 24. marta 2011. godine, zakazano je ukupno tri ročišta za glavnu raspravu od kojih su dva održana, i sproveden je dokazni postupak uvidom u odgovarajuću pisanu dokumentaciju. Navedenom presudom je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade označene nematerijalne štete isplati iznos od 320.000 dinara, kao i da mu naknadi troškove spora, dok je sa viškom tužbenog zahteva (koji je pogrešno iskazan) tužilac odbijen.

Protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89952/10 od 24. marta 2011. godine tužena je 7. jula 2011. godine izjavila žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4620/11 od 1. septembra 2011. godine vratio predmet prvostepenom sudu, radi dopune postupka, odnosno ispravke numeričkih pogrešaka u pogledu odbijenog dela tužbenog zahteva.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 89952/10 od 29. septembra 2011. godine kojim je ispravio presudu toga suda P. 89952/10 od 24. marta 2011. godine. Nakon toga, prvostepeni sud je dostavio spise predmeta po žalbi Apelacionom sudu u Beogradu, dana 21. decembra 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 7487/11 od 24. aprila 2013. godine preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89952/10 od 24. marta 2011. godine, ispravljenu rešenjem tog suda P. 89952/10 od 29. septembra 2011. godine, tako što je, prihvatanjem prigovora zastarelosti potraživanja naknade štete koji je tokom postupka istakla tužena, odbio u celini tužbeni zahtev kao neosnovan i obavezao tužioca da tuženoj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 15.000 dinara. Ova presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 12. juna 2013. godine.

4. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost istaknutih navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na parnični postupak koji je vođen u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8628/06, a potom u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89952/10, Ustavni sud je na osnovu iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude kojom je ovaj postupak pravnosnažno okončan proteklo nešto više od šest i po godina.

Navedeno trajanje postupka prima facie izaziva sumnju da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo medicinskim veštačenjem, odnosno saslušanjem tužioca i veštaka, te čitanjem priložene dokumentacije.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo trajanju postupka, imajući u vidu da su se on i njegov punomoćnik uredno odazivali pozivima za ročišta za glavnu raspravu. Takođe, predmet spora je bio bez sumnje materijalno relevantan za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o potraživanju naknade za njega značajnog novčanog iznosa.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao drugostepeni sud. Naime, Ustavni sud je ocenio da je u prvostepenom postupku održan standard efikasnosti suđenja, jer je prva prvostepena presuda doneta za nešto više od jedne godine od podnošenja tužbe, dok je u ponovnom postupku prvostepena presuda doneta za manje od šest meseci nakon ukidanja prethodne prvostepene presude. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasno i neažurno postupanje drugostepenog suda došlo do izražaja u ovom postupku pre svega zbog činjenice da je tom sudu trebalo bezmalo tri godine da odluči i dostavi odluku o žalbi koju je tužena izjavila protiv presude Prvog opštinskog sudom u Beogradu P. 8628/06 od 21. decembra 2007. godine. Takođe, postupak odlučivanja o žalbi protiv druge po redu prvostepene presude, zbog propusta oba suda, trajao je blizu dve godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da postoji povreda podnosiočevog prava na suđenje u razumnom roku, jer ukupno trajanje parničnog postupka od preko šest i po godina u ovom konkretnom slučaju, gde je spor bio i činjenično i pravno jednostavan, nije ničim bilo opravdano.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8628/06, a zatim i pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89952/10.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu zajemčenog prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti