Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Svilara iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Svilara i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4663/07 (inicijalno predmet P. 2751/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Svilar iz Smedereva je 9. avgusta 2011. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu 18. januara 2013. godine, protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4663/07 od 1. oktobra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8527/10 od 6. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4663/07.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporeni parnični postupak započet 19. aprila 2001. godine, kada je podneta tužba Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi naknade štete, protiv tužene Republike Srbije - MUP RS. Podnosilac ističe da su u ovom sporu, okončanom posle deset godina, "koji on ničim nije izazvao, niti propustio neku radnju u toku trajanja parnice", donete dve prvostepene presude, ali da je konačno, osporenom presudom Apelacionog suda, spor okončan na njegovu štetu. Pored istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac smatra da mu je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8527/10 od 6. juna 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje, jer je "ožalbena presuda nezakonita i suprostavljena materijalnim dokazima u spisima predmeta", te je "neodrživo" pravno stanovište drugostepenog suda da nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, iako je upravo nova Uredba iz 2000. godine, po kojoj je obustavljen prekršajni postupak protiv tužioca i vraćeno mu privremeno oduzeto vozilo, zamenila Uredbu iz 1998. godine, po kojoj mu je ono bilo oduzeto i podnosilac je u periodu od skoro godinu dana bio onemogućen da obavlja prevozničku delatnost. Predlaže da Ustavni sud preinači presude „nižestepenih sudova“ - Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4663/07 od 1. oktobra 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8527/10 od 6. juna 2011. godine, tako što će u celini usvojiti tužbeni zahtev tužioca na osnovu nalaza i mišlj enja veštaka ekonomsko-finansijske struke od 27. juna 2008. godine ili da ove presude „ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje“. U dopuni ustavne žalbe od 18. januara 2013. godine označio je ustavna prava za koja tvrdi da su mu povređena, uz navođenje odredbe Ustav a kojima se t a prava jemče, te istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenih prava u iznosu od 240.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta P. 2630/10 (ranije P. 4663/07 Prvog opštinskog suda u Beogradu) i nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Sekretarijat u Smederevu, podneo je tužbu 19. aprila 2001. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud), radi naknade štete. Tužilac je tražio da se obaveže tužena da mu na ime izmakle dobiti nastale nekorišćenjem teretnog vozila, koje mu je privremeno oduzeo MUP RS - Sekretarijat u Smederevu, a vratila Savezna Uprava carina, za period od 18. januara 2000. godine do 31. marta 2001. godine, isplati određeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu na ime pretrpljene materijalne štete isplati bliže određen iznos u tužbi. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 2751/01.

Opštinski sud je, nakon samo jednog zakazanog i održanog ročišta, dva puta određivao mirovanje postupka (počev od 9. oktobra 2001. godine i od 15. aprila 2002. godine), jer su sa ročišta izostale obe uredno pozvane parnične stranke, a zatim nastavljao postupak po predlogu tužioca, da bi 23. maja 2002. godine doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom, jer tužilac u ostavljenom roku nije tražio nastavak postupka. Na ročištu održanom 5. septembra 2002. godine stavljeno je van snage navedeno rešenje i dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje po predlogu tužioca, a predmet je dobio novi broj P. 5442/02. U daljem toku postupka, nakon sedam zakazanih ročišta, od kojih su održana tri, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu. Na održanim ročištima pribavljen je izveštaj Poreske uprave Crne Gore, te cenovnik od Preduzeća "Srbija transport" (za prevoz robe u unutrašnjem i međunarodnom saobraćaju, vozilom kakvo je tužiočevo, za 1999. godinu i 2000. godinu), sprovedeno finansijsko veštačenje i saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke. Preostala četiri ročišta nisu održana zbog izostanka uredno pozvanog tužioca po pozivu za saslušanje u svojstvu parnične stranke, dva puta nije bilo dokaza da je tuženi uredno pozvan i jer veštak nije obavio veštačenje.

Presudom Opštinskog suda P. 5442/02 od 25. marta 2005. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14503/05 od 13. decembra 2006. godine potvrdio ožalbenu presudu u odbijajućem delu tužbenog zahteva tužioca za isplatu materijalne štete na ime uništene cirade, dok je u preostalom delu - prvom, drugom i četvrtom stavu izreke navedene presude, istu ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je zaveden pod novim brojem P. 4663/07. Tokom 2007. godine Opštinski sud je održao dva zakazana ročišta i odredio dopunsko veštačenje od strane veštaka finansijsko-ekonomske struke. Do donošenja prvostepene presude 1. oktobra 2008. godine, zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, ali su samo dva održana. Preostala četiri zakazana ročišta Opštinski sud nije održao iz sledećih razloga: veštak nije preuzeo spise, nalaz veštaka je dostavljen na ročištu, jer je veštak izostao sa ročišta i pored uredno primljenog poziva, te jer nije bilo dokaza da je tuženi uredno pozvan.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Beogradu P. 4663/07 od 1. oktobra 2008. godine, u prvom stavu izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 1.765.597,01 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. juna 2008. godine do isplate; stavom drugim izreke navedene presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa, i to za 1.383.663,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. aprila 2008. godine pa do isplate; trećim stavom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđen iznos od 1.765.597,01 dinara počev od 25. aprila 2008. godine do 26. juna 2008. godine; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u određenom iznosu. Protiv navedene presude tužena je izjavila žalbu 21. januara 2009. godine, a tužilac 23. januara 2009. godine. Naredba za dostavljanje spisa po žalbi Okružnom sudu u Beogradu je data 27. februara 2009. godine, ali je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godine, žalbeni postupak vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8527/10 od 6. juna 2011. godine preinačena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4663/07 od 1. oktobra 2008. godine u prvom stavu izreke i odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 1.765.597,01 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. juna 2008. godine do isplate, kao i u stavu četvrtom izreke , tako da svaka stranka snosi svoje troškove postupka . U drugom stavu izreke navedene presude, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u preostalom delu. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi da je, po nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja izveo pogrešan zaključak o postojanju građansko-pravne odgovornosti tužene za naknadu štete tužiocu, koju je tužilac tražio po osnovu izmakle dobiti zbog nekorišćenja vozila u navedenom periodu. Naime, organi tužene su na osnovu odredbe člana 7. Uredbe o posebnoj naknadi za registraciju određenih vozila ("Službeni glasnik RS" , broj 30/98) , koja je u vreme oduzimanja vozila bila na snazi, bili ovlašćeni da tužiocu privremeno oduzmu predmetno vozilo zbog sumnje da je učinjen carinski prekršaj, zbog čega se ne može govoriti o nezakonitom i nepravilnom radu ovih organa kao osnovu za naknadu štete koju je tužilac tražio u parnici. Ni činjenica da je na osnovu člana 8. Uredbe o posebnoj naknadi za registraciju određenih vozila ("Službeni glasnik RS" , broj 49/2000), koja je stupila na snagu 6. decembra 2000. godine, prekršajni postupak protiv njega obustavljen, i to zbog odredbi koje su povoljnije za tužioca, takođe ne može voditi zaključku da su organi tužene nezakonito postupali u vreme privremenog oduzimanja vozila , te da postoji odgovornost tužen e za naknadu štet e koju je eventualno tužilac pretrpeo u visini izgubljene dobiti. Presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 26. jula 2011. godine, a on je podneo ustavnu žalbu 9. avgusta 2011. godine prvostepenom sudu, koja je Ustavnom sudu prosleđena 29. septembra 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumno g roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je deset godina i tri meseca . Istina, za deo tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete za uništenu ciradu na vozilu (koji je manjeg značaja od dela koji se odnosio na potraživanje po osnovu izgubljene dobiti), postupak je pravnosnažno okončan za pet i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu od preko deset godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obiman dokazni postupak, te da nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da na strani podnosioca ima doprinosa dužini trajanja osporenog su dskog postupka, zbog izostanaka podnosioca sa ročišta za glavnu raspravu, i pored uredno primljenih poziva. Iz ovih razloga trajanje postupka je produženo za više od godinu i po dana. Naime, sud je u prvih godinu i četiri meseca postupka dva puta određivao mirovanje postupka, te doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, koje je kasnije stavio van snage po predlogu podnosioca i pravdanju izostanka, a zatim je, u daljem toku postupka, jedno ročište odložio zbog izostanka podnosioca koji je uredno bio obavešten da će biti saslušan u svojstvu parnične stranke.

Ustavni sud smatra da je na neprimereno dugo trajanje parničnog postupka pretežno uticalo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - Prvog opštinskog suda u Beogradu. U prilog ovoj oceni govore dve donete prvostepene presude. Prva prvostepena presuda je odlukom drugostepenog suda delimično ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje , posle skoro pet godina i osam meseci od započinjanja parnice, a preinačenjem presude donete u ponovnom prvostepenom postupku pravosnažno je okončan postupak, nakon još skoro pet godina.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4663/07 (inicijalno predmet P. 2751/01), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe kojom se osporavaju sudske odluke donete u parničnom postupku koji je podnosilac vodio u svojstvu tužioca radi naknade štete, i u kome nije uspeo sa svojim tužbenim zahtevom, te od Ustavnog suda zahteva da preinači navedene presude i usvoji tužbeni zahtev tužioca ili da ih ukine i vra ti na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu, Ustavni sud ukazuje da saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da nakon i umesto nadležnih sudova, odnosno drugih državnih organa sprovodi postupak i rešava sporne odnose, već samo da ispituje da li su nadležni organi pojedinačnim aktima koje su doneli i radnjama koje su preduzeli, a koji se ustavnom žalbom osporavaju, podnosiocu ustavne žalbe povredili ili uskratili označeno ustavno pravo ili slobodu.

Podnosilac od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporen ih presud a, izražavajući svoje subjektivno nezadovoljstvo zbog toga što je odbijen njegov tužbeni zahtev. Podnosilac u ustavnoj žalbi samo opisuje svoje viđenje činjenične situacije koja je prethodila parnici i iznosi tok postupka, navodeći razloge zbog kojih osporava presudu Apelacionog suda u Beogradu. Kako je u osporen oj drugostepenoj presudi u detaljnoj meri obrazloženo zašto nema osnova za naknadu štete tužiocu, Ustavni sud nalazi da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporenim odlukama povređeno pravo podnosi oca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava .

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu nematerijalne štete istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 18. januara 201 3. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu nematerijalne štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 2. izreke odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neblagovremen (videti, pored drugih, Odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti