Odluka Ustavnog suda o slobodi izražavanja i zaštiti ugleda javnog funkcionera

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu novinske kuće i urednice, potvrdivši da objavljivanje neistinite informacije kojom se javnom funkcioneru pripisuje izjava o namernom kršenju zakona ne uživa zaštitu prava na slobodu izražavanja i predstavlja osnov za naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi „Glasa Podrinja“ a.d. iz Šapca i Jele Lukić iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „Glasa Podrinja“ a.d. i Jele Lukić protiv presude Višeg suda u Šapcu P. 7/10 od 30. juna 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13281/10 od 27. avgusta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Glas Podrinja“ a.d. iz Šapca i njegov glavni urednik Jela Lukić iz Šapca su 22. oktobra 2010. godine izjavili Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Šapcu P. 7/10 od 30. juna 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13281/10 od 27. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava iz čl. 32. i 51. Ustava Republike Srbije, u vezi sa članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavnu žalbu je za podnosioce sastavio advokat Vladan Mijailović iz Šapca.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su osporenim sudskim odlukama, kojima su tuženi – ovde podnosioci ustavne žalbe obavezani da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti solidarno isplate dosuđeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, povređene odredbe čl. 32. i 51. Ustava, a u vezi sa članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i u vezi sa čl. 4. i 82. Zakona o javnom informisanju; da se u konkretnom slučaju radi o pravu na informisanje od strane lokalnog lista, a u vezi sa konkretnim događajem koji se već odigrao, prilikom čega je novinar u smislu odredaba čl. 4. i 82. Zakona o javnom informisanju koristio već doneta dva verodostojna dokumenta upravnog organa, pa shodno tome nije ni mogao da iznese neistinit navod; da je povređeno pravo na lično viđenje situacije i događaja, kao i pravo na osobeni stil pisanja novinara; da je kritika povodom konkretnog događaja ili mišljenje o ovom događaju, a u vezi sa nosiocima javnih ovlašćenja ili nosiocima političke vlasti, po mišljenju podnosilaca, legitimno pravo, imajući u vidu činjenicu da je novinar koristio dokumenta državnog organa i faktografiju nastalu na osnovu već proteklog događaja. Podnosioci predlažu da Ustavni sud poništi osporene presude, dosudi podnosiocima opredeljeni iznos na ime troškova sudskog postupka, kao i troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Miloš Stanojčić iz Šapca je Višem sudu u Šapcu podneo tužbu protiv tuženih – ovde podnosilaca ustavne žalbe, navodeći da je u listu „Glas Podrinja“ u broju 3242 od 10. decembra 2009. godine, na šestoj strani, objavljen tekst pod naslovom „Desant na tende“ sa nadnaslovom „Treniranje strogoće“, uvredljive i klevetničke sadžine koji škodi časti i ugledu tužioca; da je u tekstu navedena neistina sa namerom da tužioca prikaže u krajnje negativnom kontekstu kao jednog samovoljnika i vlastodržca, nekoga „ko je revolucionar u smislu kršenja zakona“ i da ima mogućnosti da postupa kako mu se hoće, a ne kako zakon nalaže; da je obaveza novinara ili odgovornog urednika u smislu člana 3. Zakona o javnom informisanju bila da proveri informaciju preko lica o kome piše ili preko saradnika za odnose sa medijima Gradske uprave Šabac, da ovo nije urađeno, s obzirom na to da su u ovom tekstu iznesene uvrede i neistine koje u najvećoj mogućoj meri narušavaju čast i ugled tužioca, te predlaže da sud obaveže tužene da mu solidarno isplate naknadu neimovinske štete u opredeljenom iznosu.

Viši sud u Šapcu je osporenom presudom P. 7/10 od 30. juna 2010. godine obavezao tužene da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti solidarno isplate iznos od 500.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. juna 2010. godine pa do isplate, odbio tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos počev od 24. februara 2010. godine do 30. juna 2010. godine i obavezao tužene da tužiocu naknade troškove parničnog posutpka u iznosu od 73.600 dinara.

Tuženi su protiv ove presude izjavili žalbu, o kojoj je Apelacioni sud u Beogradu odlučio osporenom presudom Gž. 13281/10 od 27. avgusta 2010. godine, tako što je potvrdio presudu Višeg suda u Šapcu P. 7/10 od 30. juna 2010. godine u delu stava prvog izreke kojim su obavezani tuženi da na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate tužiocu 100.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. juna 2010. godine pa do isplate, delimično preinačio ožalbenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Na osnovu provedenog postupka, prvostepeni sud je utvrdio da je dana 10. decembra 2009. godine u nedeljniku "Glas Podrinja" u broju 3242 , na šestoj strani, čiji je osnivač "Glas Podrinja" AD, a odgovorni urednik Jela Lukić, objavljen tekst pod nazivom "Desant na tende", iznad naslova "Treniranje strogoće" a ispod naslova stoji: "Prnjavorski preduzetnici, ako im sećanje ne izbledi ko svakom prosečnom Srbinu, spremaju se da tom nekom Milošu čestitaju srećnu 1945! I za nosioca štafete će ga predložiti". U tekstu je opisan događaj – uklanjanje tendi u Malom Prnjavoru uz konstataciju da je to urađeno protivno zakonu. Pored toga, u tekstu je navedeno: "Pravnik, i koalicioni partner sadašnje aktuelne vlasti, i sam kolateralna šteta pošto su i njemu skinuli tendu, i mrak s očiju, rekao je da je skrenuo pažnju nekom Milošu Stanojčiću kako je to nadležnost JP "Putevi Srbije", a ne opštinska nadležnost. Na šta je taj neki Miloš odgovorio da zna, ali su oni vlast, sa velikim V, i da im se može! Tako nekako. Prnjavorski preduzetnici, ako im sećanje ne izbledi ko svakom prosečnom Srbinu, spremaju se da tom nekom Milošu čestitaju srećnu 1945! I za nosioca štafete će ga predložiti. Kao vernog tumača besmrtnih reči večno besmrtnog Vođe, koji je rekao da se ne treba držati zakona ko pijan plota. Mašala!". Odgovorni urednik tvrdi da je tekst pre objavljivanja pročitao, a da se radi o autoru teksta - dugogodišnjem novinaru koji pravi parodiju na aktuelne događaje. U predmetnom tekstu koristio je metaforički stil. Svedok Stanarčić Negovan, izvor informacije, tvrdi da je sa tužiocem razgovarao o uklanjanju tendi, da je ukazivao na nezakonitost postupka, jer se radi o nadležnosti JP "Putevi Srbije", a ne o opštinskoj nadležnosti, te da je i u odnosu na njega doneto pravnosnažno i izvršno rešenje o uklanjanju tendi, a zatim i zaključak o dozvoli izvršenja na osnovu koga je to rešenje izvršeno. Iz iskaza ovog svedoka je utvrđeno da novinaru nije izjavio "da je tužilac rekao da zna, ali da su oni vlast, sa velikim V i da im se može". Autor teksta novinar Milan Milanković, saslušan kao svedok, izjavio je da je informaciju dobio od svedoka Stanarčića, takođe učesnika u upravnom postupku, koji je sam bio oštećen u postupku, te da nije sumnjao u istinitost informacije. U tekstu je pominjao "nekog Miloša" koji postupa sa pozicija vlasti, sile i bahatosti koja proističe iz određene moći koje mu vlast daje. On kao novinar takvu pojavu mrzi i žigoše je. Pravnosnažnim i izvršnim rešenjem gradskog komunalnog inspektora naloženo je uklanjanje tendi i donet je zaključak o izvršenju, i to u odnosu na svedoka Stanarčić Negovana.

Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj drugostepenoj presudi našao da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe čl. 79 . i 80 . Zakona o javnom informisanju, utvrđenjem odgovornosti tuženih za naknadu nematerijalne štete tužiocu. U obrazloženju drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je sud utvrdio da je u tekstu objavljenom u nedeljniku „Glas Podrinja“ izneta neistinita informacija, i to da je tužilac izjavio da zna da je nadležan drugi, a ne opština, ali da su oni vlast i da im se može; da su tužiocu pripisane reči koje u razgovoru sa izvorom informacije (Negovan Stanarčić) nije izgovorio, a koje su podobne da povrede tužiočevo dostojanstvo, jer mu se pripisuje namerno nepoštovanje zakona u vršenju funkcije; da tužilac jeste javni funkcioner i to podrazumeva donošenje odluke za koje javnost može da bude zainteresovana i na koje se može reagovati kritikom ili odobravanjem; da je kao funkcioner dužan da trpi kritiku, a kritika može da se odnosi na izražavanje mišljenja da je nešto zakonito ili ne; da se u iznošenju komentara i mišljenja o događaju novinar može da koristi i grubljim rečima, pa i poređenjima; da se članom 10 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda novinaru garantuje sloboda izražavanja, koja uključuje i slobodu da se ima mišljenje i da se primaju i saopštavaju informacije i ideje bez mešanja javne vlasti, da međutim u iznošenju mišljenja u osvrtu na događaj, a ovaj tekst jeste pisao o događaju uklanjanja tendi i tezgi, a ne o ličnosti tužioca, ne bi smeo da pripisuje ličnosti koja se u tekstu pominje ono što to lice nije reklo; da je pripisivanjem neistinite tvrdnje povređena čast i ugled tužioca. S obzirom na to da tužilac tužbu zasniva na tvrdnji da je u tekstu izneta neistinita informacija, zbog koje je tužilac trpeo duševne patnje, iz čega proizilazi krivica odgovornog urednika i osnivača javnog glasila prema kojima je tužilac usmerio tužbu, tužiocu pripada pravo na naknadu štete, iako su u navedenom članku tuženi izveštavali o stvarima od interesa za javnost i o kojima javnost ima opravdan interes da zna. Međutim, po oceni drugostepenog suda, nižestepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo dosuđivanjem naknade u iznosu od 500.000 dinara, jer 100.000 dinara predstavlja pravičnu naknadu kojom se u konkretnom slučaju postiže željena satisfakcija, a dosuđivanje većeg iznosa ne bi bilo u skladu sa prirodom i društvenom svrhom ove naknade.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 51. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju.

Odredbama člana 46. Ustava je utvrđeno da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.), kao i da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).

Kako su odredbama člana 46. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS", br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11) propisano je: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, te da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3. st. 1. i 2.); da se u javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom , te da se odredba stava 1. ovog člana primenjuje bez obzira na način na koji je pribavljena informacija (član 4.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije, te da ista obaveza postoji kada je šteta prouzrokovana nedopuštenim objavljivanjem istinite informacije (iz privatnog života, prebacivanje za izvršeno krivično delo i drugo), kao i u drugim slučajevima nedopuštenog objavljivanja informacija (član 80. st. 1. i 2.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila ne odgovaraju za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu ili iz sudskog postupka ili iz dokumenta nadležnog državnog organa (član 82.) .

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. ); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta - član 155.); da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, da će nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredbi Ustava, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva odredba člana 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, ocenjujući pravičnost sprovedenog postupka, Sud nalazi da je neophodno ispitati da li su sudovi u tom postupku, primenjujući materijalno pravo, obezbedili i uspostavili pravičnu ravnotežu između dve suprotstavljene vrednosti – prava na slobodu izražavanja i zaštite časti i ugleda podnosioca ustavne žalbe.

Naime, Ustavni sud je pošao od člana 46. stav 1. Ustava kojim se svakom licu jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Međutim, ove slobode nisu apsolutne, budući da je Ustav u stavu 2. istog člana predvideo mogućnosti njihovog ograničenja pod utvrđenim uslovima, iz kojih proizlazi da do ograničenja ovih sloboda može doći samo ako je to ograničenje propisano zakonom, i to radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Pri razmatranju postojanja povrede prava na slobodu izražavanja Ustavni sud polazi od stava, koji je izražen i u praksi Evropskog suda za ljudska prava, da je sloboda izražavanja suštinski osnov demokratskog društva i jedan od osnovnih uslova za njegov napredak. Kako ova sloboda ipak nije aposlutna i može biti ograničena, to je zadatak suda da u svakom pojedinačnom slučaju jasno utvrdi granicu između ograničenja koja su opravdana i potrebna, odnosno neopravdana i nepotrebna. Takođe, sud mora da postigne pravičnu ravnotežu u zaštiti dveju vrednosti koje mogu da budu suprotstavljene jedna drugoj, kao što su sloboda medija i prava lica na koje se informacija odnosi da zaštiti svoj ugled.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da su u osporenim presudama sudovi detaljno obrazložili razloge za donošenje pravnosnažne odluke i da su, u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih prava tužioca i tuženih – ovde podnosilaca ustavne žalbe, cenili okolnosti konkretnog slučaja, posebno značaj, sadržinu i granice suprotstavljenih prava. Naime, tekst „Desant na tende“ koji sadrži spornu informaciju, objavljen je kao komentar povodom uklanjanja tendi i tezgi sa javnih površina u mesnoj zajednici Prnjavor, koje je preduzela gradska uprava grada Šapca. Nadležni sud je u obrazloženju osporene presude opravdano ukazao da Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i sloboda garantovana sloboda izražavanja podrazumeva slobodu javnih glasila da o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja, kao što je ukazano i da vršenje javnih funkcija podrazumeva da na odluke koje donosi javni funkcioner javnost može reagovari kritikom ili odobravanjem, da kritika može da se odnosi na izražavanje mišljenja da li je nešto zakonito ili ne, te da u iznošenju komentara i mišljenja o događaju novinar može da se koristi i grubljim rečima, pa i poređenjima. Međutim, nadležni sud je takođe ocenio da je sporna informacija izneta u novinskom tekstu – da je tužiocu skrenuta pažnja da uklanjanje tendi nije opštinska nadležnost, na šta je tužilac odgovorio da zna, ali su oni vlast sa velikim V i da im se može, u slučaju da je neistinita, podobna da povredi tužiočevu čast i ugled, jer se tužiocu koji vrši dužnost sekretara gradske uprave pripisuje namerno nepoštovanje zakona u vršenju funkcije, te da navedeni tekst koji je pisao o događaju uklanjanja tendi i tezgi, a ne o ličnosti tužioca, ne bi smeo da pripisuje ličnosti koja se u tekstu pominje ono što to lice nije reklo. U provedenom postupku sud je utvrdio da su tužiocu pripisane reči koje u razgovoru sa izvorom informacija (Negovan Stanarčić) nije izgovorio, te je objavljena informacija neistinita, i našao da je pripisivanjem neistinite tvrdnje u konkretnom slučaju povređena čast i ugled tužioca. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da je u osporenom parničnom postupku uspostavljena pravična ravnoteža između dve suprotstavljene vrednosti – prava na slobodu izražavanja i zaštite časti i ugleda pojedinca. Pri tome, Ustavni sud je pošao od toga da su granice prihvatljive kritike svakako veoma široke kad je u pitanju političar ili lice koje obavlja javnu funkciju, ali je ocenio da se ovaj princip ne može primeniti na netačne informacije o izjavama ili postupcima javnih funkcionera u vršenju njihove funkcije, kao što je u konkretnom slučaju objavljena informacija o tome da je tužilac, čiji je identitet u predmetnom članku nesumnjiv, kao sekretar gradske uprave dao izjavu kojom izražava svoju rešenost na nezakonito postupanje. Takođe, Ustavni sud je ocenio i da visina pravnosnažno dosuđene naknade štete za koju podnosioci ustavne žalbe solidarno odgovaraju, predstavlja pravičnu meru ograničenja prava podnosilaca, ali i naknade usled povrede časti i ugleda trećeg lica. U navodima ustavne žalbe Ustavni sud nije pronašao elemente koji bi ukazali da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Ustavni sud je ocenio da ukazivanje da je objavljivanje navedene informacije bilo u skladu sa čl. 4. i 82. Zakona o javnom informisanju ne može predstavljati razlog za tvrdnju o povredi navedenih ustavnih prava podnosilaca. Naime, članom 82. navedenog zakona je propisano da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila ne odgovaraju za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz dokumenta nadležnog državnog organa. Međutim, akti organa gradske uprave na koje se podnosioci pozivaju, a na osnovu kojih je sprovedeno uklanjanje tendi koje je bilo kritikovano u novinskom članku, ne sadrže u sebi informaciju zbog koje su podnosioci obavezani na naknadu štete tužiocu, da bi podnosioci mogli biti oslobođeni odgovornosti u smislu citiranog člana 82. Takođe, kao što je već navedeno, po oceni Ustavnog suda, sloboda objavljivanja idej a, informacija i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna iz člana 4. Zakona o javnom informisanju ne može obuhvatati objavljivanje netačne informacije o izjavama ili postupcima konkretnih nosilaca javnih funkcija. Na kraju, Ustavni sud ukazuje da se nije upuštao u ocenu zakonitosti akata gradske uprave, za koje je prvostepeni sud ocenio da su doneti u skladu sa zakonom, a imajući u vidu izneti stav da kritika delovanja javne vlasti može da se odnosi i na izražavanje mišljenja da li je nešto zakonito ili ne.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kao ni sloboda izražavanja zajemčena članom 46. Ustava.

U vezi sa tvrdnjom o povredi prava podnosilaca na obaveštenost iz člana 51. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa povredom navedenog prava osporenim aktima, te je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neosnovana u celini, te je istu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio.

6. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o slobodi izražavanja i zaštiti ugleda javnog funkcionera

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti