Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.200 evra. U preostalom delu, žalba koja osporava meritum odluke je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . B . iz Novog Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7580/13 (ranije Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu P. 3927/05 ) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Novog Beograda podneo je Ustavnom sudu, 9. juna 2016. godine, preko punomoćnika G. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu P. 7580/13 (ranije Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu P. 3927/05) i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 528/16 od 17. marta 2016. godine zbog povrede načela i prava zajemčenih članom 23. i članom 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da je postupak pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, kasnije pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu suviše dugo trajao ; da je prva presuda doneta posle pet godina od podnošenja tužbe, a da je ista dostavljena parničnim strankama nakon pet meseci od zaključenja glavne rasprave; da je u postupku po žalbi veći deo prvostepene presude ukinut i vraćen na ponovni postupak; da je druga prvostepena presuda ponovno ukinuta rešenjem drugostepenog suda i predmet je ponovo vraćen na ponovno suđenje iako je Apelacioni sud imao ovlašćenja da svojom odlukom preinači prvostepenu presudu, bez otvaranja rasprave; da je u ponovnom postupku doneta i treća presuda koja je potvrđena u postupku po žalbi i da je nakon više od deset godina parnični postupak pravnosnažno okončan; da u osporenoj presudi nije dato obrazloženje zašto je i da li je testament ništav u delu kojim je određeno lice koje će naslediti preživelog bračnog dr uga, kao ni u delu odluke o troškovima postupka. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 7580/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, B. V . iz Kruševca podneo je tužbu , 12. oktobra 2005. godine, Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu , protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava nasleđivanja , sa predlogom za određivanje privremene mere.

Tuženom, ovde podnosiocu tužba je dostavljena 27. oktobra 2005. godine, a odgovor na tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu dostavio je 24. novembra 2005. godine.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3927/05 od 16. decembra 2005. godine usvojen je predlog za izdavanje privremene mere i zabranjeno je tuženom otuđenje i opterećenje stana broj 38, na VII spratu zgrade u Beogradu, u ul. Dž. broj 23 do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka u ovom predmetu P. 3927/05, s tim da privremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka, a da eventualno izjavljena žalba protiv ovog rešenja ne zadržanja njegovo izvršenje.

Nakon održanih šest ročišta na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stran aka i osam neodržanih ročišta zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34718/10 od 18. marta 2010. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi da je tužilac nosilac prava nasleđivanja kao zakonsk i naslednik iza pok. M . V . iz Beograda u visini od ½ njegove zaostavštine koju čine novčana sredstva deponovana kod „K. b .“ a.d. iz Beograda; stavom drugim izreke je odbačena tužba u delu kojim je tražio da sud utvrdi da je tužilac nosilac prava nasleđivanja kao zakonski naslednik u ostavinskom postupku iza pok. M . V . iz Beograda u visini od ½ idealnih delova njegove zaostavštine na nepokretnosti – stanu broj 38 na VII spratu zgrade u Beogradu, u ul. Dž. broj 23, te da ga sud ovlasti da na osnovu takve presude može uknjižiti svoje pravo svojine na ½ idealnog dela nepokretnosti, što je tuženi dužan priznati i trpeti ; stavom trećim izreke je ukinuto rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3927/05 od 16. decembra 2005. godine, a stavom četvrtim je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 108.125,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 6565/11 od 29. februara 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34718/10 od 18. marta 2010. godine u stavovima prvom i trećem njene izreke , dok je u stavu drugom ukinuo prvostepenu presudu u stav ovima drugom i četvrtom njene izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je, nakon dva održana ročišta , presud om Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5583/12 od 18. juna 2012. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi da je nosilac prava nasleđivanja kao zakonsk i naslednik u ostavinskom postupku iza pok. M . V . iz Beograda u visini od ½ idealnih delova njegove zaostavštine na nepokretnosti – stanu broj 38 na VII spratu zgrade u Beogradu, u ul. Dž. broj 23, te da ga sud ovlasti da na osnovu takve presude može uknjižiti svoje pravo svojine na ½ idealnog dela nepokretnosti, što je tuženi dužan priznati i trpeti i obavezan je tužilac na naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 150.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 16.01.2013. godine ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5583/12 od 18. juna 2012. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon jednog neodržanog ročišta zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, na ročištu od 20. septembra 2013. godine spojeni su postupci u predmetima P. 7580/13 i 35709/13, s tim da predmet ubuduće nosi broj P. 7580/13.

Nakon dva održana i jednog neodržanog ročišta , presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 7580/13 od 9. maja 2014. godine je u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi pravo nasleđivanja kao zakonskog naslednika u ostavinskom postupku iza pok. M . V . iz Beograda u visini od ½ idealnih delova njegove zaostavštine na nepokretnosti – stanu broj 38 na VII spratu zgrade u Beogradu, u ul. Dž. broj 23, te da ga sud ovlasti da na osnovu takve presude može uknjižiti svoje pravo svojine na ½ idealnog dela nepokretnosti, što je tuženi dužan priznati i trpeti ; stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni kojim je tražio da se utvrdi da je naslednik na osnovu zakona na delu zaostavštine pok. M. V . koju čine novčana sredstva koja su se na dan smrti ostavioca , 4. aprila 1999. godine , nalazila na njegovom računu – štednoj knjižici „B.“, i to sa naslednim delom ½ idea lnih delova iznosa od 4.952,94 nemačkih maraka i 998,81 kanadskih dolara, kao i da sud obaveže tuženog da isplati tužiocu polovinu navedenog novčanog iznosa, i to – 1.266,19 evra , u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kojem poslovne banke u mestu ispunjenja prodaju evro , sa domicilnom kamatom koju pr opisuje Centralna evropska banka na evro počev od 18. septembra 2003. godine do isplate, kao i dinarsku protivvrednost iznosa od 499,405 kanadskih dolara po najpovoljnijem kursu po kojem poslovne banke u mestu ispunjenja prodaju kanadski dolar, sa domicilnom kamatom na kanadski dolar, a stavom treći izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 255.750,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 179/15 od 21. januara 2015. godine vratio Trećem osnovnom sudu u Beogradu spise predmeta P. 7580/13 radi dopune postupka , odnosno radi odlučivanja o predlogu tuženog za dopunu presude u pogledu zakonske zatezne kamate na troškove postupka i ispravljanje odluke o troškovima postupka.

Treći osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 7580/13 od 8. maja 2015. godine obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 255.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. maja 2014. godine d o isplate i isprav io presudu istog a suda P. 7580/13 od 9. maja 2014. godine u stavu trećem izreke u drugom redu , tako što se iza reči „na ime duga isplatiti iznos od“ unosi reč „po“, dok je u preostalom delu ispravljena presuda ostala neizmenjena.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 528/16 od 17. marta 2016. godine je, u stavu prvom izreke , odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 7580/13 od 9. maja 2014. godine u delu stava prvog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi pravo nasleđivanja kao zakonskog naslednika u ostavinskom postupku iza pok. M. V . iz Beograda u visini od 15/32 idealna dela nepokretnosti na stanu broj 38 na VII spratu, površine 50m2 zgrade u Beogradu, u ul. Dž. broj 23 i uknjižbu prava svojine na 16/32 idealna dela ove nepokretnosti , a stavom drugim je preinačena prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je utvrđ eno pravo tužioca na nasleđivanje kao zakonskog naslednika pok. M . V . u visini od 1/32 idealna dela nepokretnost i iz stava 1. izreke , što je tuženi dužan priznati i trpeti; s tavom trećim izreke je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u delu stava drugog njene izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbe ni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je zakonski naslednik na novčanim iznosima iza pok. M . V . sa udelom od 15/32, dok je u stavu četvrtom izreke preinačena prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke i utvrđeno je da je tužilac naslednik na osnovu zakona na delu zaostavštine iza pok. M. V . koju čine novčana sredstva , i to sa naslednim udelom od 1/32 idealna dela i oba vezan je tuženi na isplatu 79,13 evra sa kamatom po stopi Evropske centralne banke od 18. septembra 2003. godine do isplate i iznosa od 31,21 kanadskih dolara, sa domicilnom kam atom počev od 18. septembra 2003. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate ; stavom petim izreke je preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka u stavu trećem izreke prvostepene presude, dopunjeno rešenjem od 9. maja 2014. godine, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove celokupnog parničnog postupka, a stavom šestim je ukinuto rešenje prvostepenog suda od 8. maja 2015. godine u stavovima drugom i trećem njegove izreke.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je , prema utvrđenom činjeničnom stanju , tužilac zakonski naslednik pok. M . V, drugog naslednog reda , koji ostvarenje svog prava na nasleđivanje traži tužbama podnetim u smislu člana 130. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku, s obzirom na to da nije učestvovao u ostavinskom postupku koji je okončan pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju; da primenom odredaba člana 12. i 13. Zakona o nasleđivanju , pok. M . V . nasleđuju supruga Mi . V . sa ½ (8/16) dela njegove zaostavštine, rođena sestra A . S . sa 5/6 delova njegove zaostavštine (udeo od ¼ dela ostaviočeve majke M. i udeo od 1/16 delova oca ostavioca M .), tužilac, Z. V . i M . P . nasleđuju udeo od po 1/16 delova (udeo od ¼ od udela ostaviočevog oca i od ¼ dela zaostavštine); da primenu zakonskog naslednog reda ne isključuje postojanje zajedničkog testamenta pok. M. V . i pok. Mi . V . od 10. marta 1995. godine koji je proglašen 25. aprila 2006. godine; da su sada pok. M . V . i pok. Mi . V . sačinili 10. marta 1995. godine zajednički testament o nasleđivanju nepokretne imovine, stana u ulici Dž . broj 23 u Beogradu; da su testatori tim testamentom odredili da su na toj imovini vlasnici i da istom mogu slobodno raspolagati do kraja živo ta, te da će posle smrti jednog testatora svu imovinu naslediti drugi – preživeli testator. Drugostepeni sud je našao da su na taj način testatori sačinili testament koji zakon važeći u vreme njegovog sačinjavanja ne poznaje i istim sporazumno uspostavili uzajamno nasleđivanje, odnosno odredili da će preživeli bračni dug – testator naslediti imovinu drugog, umrlog bračnog druga – testatora; da su ovim testamentom odredili da će tu imovinu nakon smrti oboje naslediti tuženi, te tako odredili lice koje će naslediti preživelog bračnog druga kao testamentalnog naslednika umrlog bračnog druga, što je u suprotnosti sa članom 80. stav 3. tada važećeg Zakona o nasleđivanju. Prema nalaženju drugostepenog suda, predmetni zajednički testament je ništav, a na ništavost testamenta sud vodi računa po službenoj dužnosti, pa zato ne može biti valjan pravni osnov za isključenje primene zakonskog naslednog reda i testamentalno nasleđivanje tuženog na spornom stanu, kao i da za postojanje ovog testamenta nema uticaja na zakonsko nasleđivanje dela zaostavštine pok. M. V . koj u čine devizna novčana sredstva.

Drugostepeni sud je dalje istakao da u toku postupka među stranaka nije bilo sporno da je predmetna imovina stečena u braku ostavioca i njegove supruge – pravne prethodnice tuženog, te da tužilac u toku postupka nije uspeo da obori zakonsku pretpostavku iz člana 180. stav 2. Porodičnog zakona da su udeli supružnika u takvoj imovini podjednaki. Zato , po shvatanju drugostepenog suda, zaostavštinu pok. M. V . čini udeo od ½ idealna dela na spornom stanu i isti udeo na deviznim novčanim sredstvima, te na toj imovini pravo nasleđa po zakonu pripada ostaviočevoj supruzi sa ½ idealna dela, tako da ostali zakonski naslednici drugog naslednog reda nasleđuju ¼ idealna dela spornog stana i ¼ idealna dela preostalih deviznih sredstava, te da je navedene novčane iznose tuženi dužan da isplati tužiocu sa pripadajućom zateznom kamatom od pravnosnažnosti rešenja kojim je oglašen za nasled nika pok. M. V , i to u dinarskoj protivvredno sti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u smislu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je odlučio da imajući u vidu delimičan uspeh tužioca u ovom sporu, ali i činjenicu da je isti nastao kao posledica toga što supruga ostavioca u postupku raspravljanja njegove zaostavštine nije prijavila sve zakonske naslednike, svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.) i da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13- Odluka US) bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) i da će d rugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/ 14) je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će drugostepeni sud da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, osim ako se pobija presuda na osnovu priznanja, presuda zbog odricanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, kao i presuda doneta bez održavanja glavne rasprave, odnosno ako se radi o presudi u sporu male vrednosti (član 383. stav 4.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 12. oktobra 2005. godine, Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 528/16 od 17. marta 2016. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao deset godina i pet meseci, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, predmet spora pred parničnim sud om je utvrđenj e naslednog prava po više tužbenih zahteva (što je dovelo do spajanja parnica), s obzirom na to da tužilac nije učestvovao u ostavinskom postupku koji je okončan pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su ove okolnosti uslovile i dugotrajniji dokazni postupak (saslušanje parničnih stranaka, kao i vršenje uvida u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu pred kojim je izvršeno proglašenje zaveštanja, Čet vrtog opštinskog suda u Beogradu u postupku raspravljanja zaostavštine iza pok. M. V, kao i spisa istog suda u postupku raspravljanja zaostavštine iza pok. Mi . V, uvid u zajednički testament o nasleđu nepokretne imovine ostavilaca M . i Mi . V , kao i pribavljanje izveštaja od Privrednog suda u Beogradu i Agencije za osiguranje depozita u pogledu deviznih sredstava ostavioca pok. M. V .).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac i njegov punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud nakon četiri godine i pet meseci doneo prvu presudu, koja je dostavljena punomoćnicima parničnih stranaka pet meseci posle zaključenja glavne rasprave i koja je u postupku po žalbi delimično ukinuta, nakon čega je u ponovnom postupku i druga presuda ukinuta u postupku po žalbi . U ponovnom postupku je nakon nepune dve godine prvostepeni sud doneo i treću presudu, koja je u postupku po žalbi preinačena i konačno je rešeno o tužbenom zahtevu tužioca.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da višestruko vraćanje predmeta na nižu instancu radi ponovnog odlučivanja može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7580/13 (ranije Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3927/05 ).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava , ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je, u vezi sa ovim , podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosioca ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporen im odlu kama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporene presude u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda u pogledu ništavosti zajedničkog testamenta, zaključenog između sada pok. M. V . i Mi . V . od 10. marta 1995. godine, s obzirom na to da je isti zaključen protivno odredbi člana 80. stav 3. tada važećeg Zakona o nasleđivanju. Naime, drugostepeni sud je našao da je navedeni testament ništav, a da na ništavost sud vodi računa po službenoj dužnosti, te da isti , prema stanovištu navedenog suda , ne može biti valjan pravni osnov za isključenje primene zakonskog naslednog reda i za testamentalno nasleđivanje tuženog na spornom stanu, kao i da postojanje navedenog testamenta nema uticaja na zakonsko nasleđivanje dela zaostavštine pok. M. V . koju čine devizna sredstva. Polazeći od navedenog, drugostepeni sud je utvrdio da tužiocu pripada nasledni udeo od 1/32 idealna dela stana i deviznih novčanih sredstava. U pogledu troškova parničnog postupka, drugostepeni sud je ceneći sve okolnosti utvrdio da svaka stranaka snosi svoje troškove postupka, imajući u vidu delimičan uspeh tužioca u sporu, kao i činjenici da je isti nastao kao posledica toga što supruga ostavioca u postupku raspravljanja zaostavštine nije prijavila zakonske naslednike.

Imajući u vidu sadržinu osporenog akta, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom člana 23. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti