Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se deo žalbe koji se odnosi na pravično suđenje odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. D . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. jula 2 020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 35405/10 (prethodno predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 35405/10 i Četvrtog opštinskog sud a u Beogradu P. 5074/07, prvobitno P. 498/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. D . iz Beograda je, 31. maja 2017 . godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1179/17 od 8. marta 2017. godine i presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 35405/10 od 26. februara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustav a, u parničnom postupku u kome su donet e osporene presude.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je parnični postupak u kome su donete osporene presude trajao duže od 15 godina , a krivica za toliko dugo trajanje postupka je prvenstveno na strani prvostepenog suda; da su osporene presude zasnovane na proizvoljnim i neutemeljenim činjeničnim zaključcima i proizvoljnoj primeni materijalnog prava, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje i da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom (ranije Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu) i pred Apelacionim sudom u Beogradu povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i naloži tom sudu da ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude i da mu dosudi naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 2.000 evra.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 35405/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. M . iz Vršca je 5. februara 2002. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog B. D . iz Beograda – ovde podnosioca us tavne žalbe, radi naknade štete, koja je zavedena pod brojem P. 498/02.

Prva tri zakazana ročišta u osporenom postupku nisu održana jer Četvrti opštinski sud u Beogradu nije mogao da izvrši dostavljanje tužbe i poziva tuženom na adresu iz tužbe, a kod MUP-a nije bila prijavljena druga adresa tuženog. Tužilac je podneskom od 4. aprila 2003. godine obavestio prvostepeni sud o adresi zaposlenja tuženog.

Prvi podatak o učešću tuženog u osporenom postupku u spisima predmeta je podnesak tuženog od 4. novembra 2003. godine, uz koji dostavlja punomoćje za zastupanje svojih advokata i obaveštava sud da će se „detaljnije izjasniti nakon što punomoćnici pregledaju spise predmeta“, a od kog datuma Ustavni sud uzima da je postupak za tuženog otpočeo. Međutim, i nakon toga, prvostepeni sud je imao teškoća prilikom ličnog dostavljanja pismena tuženom zbog nedostatka validne adrese.

Nakon 4. novembra 2003. godine, do donošenja prvostepene presude 26. februara 2016. godine, prvostepeni sud je zakazao 46 ročišta, od kojih nije održano 20 ročišta , i to: 12 ročišta iz razloga na strani suda, tri iz razloga na strani veštaka, dva zbog nedolaska uredno pozvanog svedoka, jedno na predlog parničnih stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora , jedno zbog sprečenosti punomoćnika podnosioca i dva zbog štrajka advokata.

Posle pribavljanja spisa Opštinskog organa za prekršaje iz Vršca pred kojim je vođen prekršajni postupak u vezi štetnog događaja od 10. juna 2000. godine (koji je obustavljen zbog zastarelosti) i saslušanja tužioca u svojstvu parnične stranke, Četvrti opštinski sud u Beogradu je na ročištu 6. oktobra 2005. godine odredio veštačenje putem veštaka G. zavoda za veštačenje iz B . (u daljem tekstu: Zavod) , i to veštaka saobraćajne i mašinske struke na okolnost ponašanja parničnih stranaka u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 10. juna 2000. godine (krivice, propusta i doprinosa stranaka nastanku saobraćajne nezgode) i na okolnost da li je popravka vozila tužioca po dva računa od 26. januara 2001. godine i 17. februara 2001. godine izvršena zbog štete koja je nastala kao posledica ove saobraćajne nezgode i da li cene obračunate po ovim računima predstavljaju tržišne cene u vreme izdavanja računa. Nakon dostavljanja dokaza o izvršenoj uplati predujma troškova veštačenja od strane parničnih stranaka, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 23. maja 2006. godine dostavio spise predmeta Zavodu, tražeći hitno veštačenje.

Zavod je 23. juna 2006. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu da bi se saslušao tuženi na okolnost definisanja saobraćajne situacije koja je neposredno prethodila nezgodi, s obzirom na to da on nije saslušan ni u parničnom, ni u prekršajnom sudskom postupku i ukazujući da ukoliko postoje još neki svedoci koji bi trebalo da budu saslušani ili da stranke u sporu imaju predloga za obezbeđivanje još nekih dokaza , bilo bi potrebno da se i oni saslušaju i pribave ti dokazi, kako bi nalaz veštaka saobraćajne struke bio kompletan. U podne sku od 22. avgusta 2006. godine tuženi je stavio predlog da prvostepeni sud pribavi izveštaj od Centra za puteve Vojvodine iz Novog Sada o rekonstrukciji puta Vršac – Beograd između Vršca i Vlajkovca u vreme udesa.

Na ročište 2. novembra 2006. godine parnične stranke nisu pristupile, te je Četvr ti opštinski sud doneo rešenje P. 498/02 od 3. novembra 2006. godine da se tužba u tom predmetu smatra povučenom. Protiv ovog rešenja tužilac je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje i žalbu 22. novembra 2006. godine.

Nakon održana tri ročišta povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje, prvostepeni sud je doneo rešenje P. 498/02 od 19. marta 2007. godine da se ne dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje, protiv koga je tužilac izjavio žalbu 3. maja 2007. godine.

Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 11154/07 od 21. novembra 2007. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 498/02 od 19. marta 2007. godine (stav prvi izreke) i uvažio žalbu tužioca i ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 498/02 od 3. novembra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak (stav drugi izreke). Prvostepeni postupak je pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu nastavljen pod brojem P. 5074/07.

U nastavku prvostepenog postupka saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka i izvršeno njihovo suočenje, saslušan je svedok M. T, saslušani svedoci N. T. i S. R. i izvršeno suočenje ovih svedoka.

Na ročištu 20. oktobra 2008. godine, na predlog punomoćnika tuženog, sud je odlučio da zastane sa pos tupkom do 1. februara 2009. godine zbog smrti punomoćnika tužioca.

Na ročištu 4. septembra 2009. godine prvostepeni sud je odlučio da se održava na snazi rešenje o određivanju veštačenja od strane Zavoda P. 498/02 od 6. oktobra 2005. godine.

Zavod je 9. decembra 2009. godine dostavio prvostepenom sudu nalaz i mišljenje veštaka inženjera saobraćaja B. V. i inženjera mašinstva B. V.

` U 2010. godini postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pred istim postupajućim sudijom, pod brojem P. 35405/10.

Podneskom od 3. decembra 2010. godine Zavod se izjasnio o primedb ama tuženog.

Na ročištu 11. januara 2011. godine prvostepeni sud je odlučio da zastane sa postupkom do 1. aprila 2011. godine radi pokušaja mirnog rešenja spora.

U daljem postupku saslušana su tri svedoka, na ročištu 14. decembra 2012. godine je na predlog tuženog određeno drugo veštačenje putem S . fakulteta u B . na okolnosti iz prethodnog rešenja , a S. fakultet je nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 28. maja 2013. godine.

Po nalogu sa ročišta prvostepenog suda od 18. novembra 2013. godine veštacima, Zavodu i S . fakultetu , da usaglase nalaz, veštaci su 2. decembra 2013. godine dostavili usaglašeni nalaz i mišljenje.

U 2014. godini postupak je nastavljen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu i novim postupajućim sudijom, a pod istim brojem.

Prvostepeni sud je saslušao veštaka M. V, saslušao tužioca i tuženog koji su ostali pri prethodnim iskazima i saslušao veštaka B. V.

Treći osnovni sud u Beogradu je, osporenom presudom P. 35405/10 od 26. februara 2016. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 343.029,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 26. januara 2001. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude , pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav prvi izreke) i obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 285.100,00 dinara , u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude , pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav drugi izreke).

Protiv navedene prvostepene presude, tuženi je podneo žalbu 22. aprila 2016. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž. 1179/17 od 8. marta 2017. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 35405/10 od 26. februara 2016. godine. Apelacioni sud u Beogradu je našao da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku na koju se ukazuje u žalbi, jer je izreka presude razumljiva, a razl ozi pobijane presude su jasni i neprotivrečni. Drugostepeni sud je takođe našao da su neosnovani navodi žalbe tuženog kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje u pobijanoj presudi, kao i žalbeni navodi da nije pravilno utvrđena visina štete i za to dao obrazložene razloge.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 5. februara 2002. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 8. marta 2017. godine, kao i da je postupak za podnosioca započeo 4. novembra 2003. godine. Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao je 13 godina i četiri meseca, što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio, pre svega, činjenično složen i da je prvostepeni sud sproveo obiman i složen dokazni postupak, u kome je, pored ostalih dokaza, izvedeno kompleksno veštačenje, što samo po sebi dovodi do dužeg trajanja postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac imao opravdani interes da se postupak efikasno okonča , ali da je i sam u određenoj meri doprineo trajanju postupka. Ovde se ima u vidu da i nakon započinjanja parnice prvostepeni sud više puta nije mogao da izvrši lično dostavljanje pismena podnosiocu usled nedostatka validne adrese, a ročište 4. septembra 2013. godine je odloženo zbog sprečenosti punomoćnika podnosioca. Osim toga, iako je nesumnjivo pravo parnične stranke da predlaže izvođenje dokaza za koje smatra da će dokazati neosnovanost tužbenog zahteva prema njoj, treba imati u vidu i činjenicu da je drugo veštačenje na kome je insistirao podnosilac kao krajnji rezultat imalo usaglašeno mišljenje veštaka o svim pitanjima bitnim za presuđenj e.

Takođe, na teret nadležnog suda se ne može staviti period odlaganja ročišta i zastoja u postupku zbog pokušaja mirnog rešenja spora, odnosno zbog smrti punomoćnika tužioca.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Četvrti opštinski sud u Beogradu, a zatim Prvi i Treći osnovni sud u Beogradu, dali odlučujući doprinos prekomernom trajanju osporenog postupka, svojim neefikasnim postupanjem. Naime, okolnost da je prvostepena presuda doneta posle više od 12 go dina od početka postupka za podnosioca, po oceni Ustavnog suda ne može biti opravdana ni jednim od napred navedenih činilaca koje Ustavni sud ceni prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao što su složenost spora i doprinos podnosioca ustavne žalbe. U prilog ovakve ocene govori i činjenica da ve liki broj zakazanih ročišta nije održan iz razloga na strani prvostepenog suda, kao i da je prvostepeni sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom koje je posle godinu dana od donošenja bilo ukinuto od strane drugostepenog suda, a postupak nastavljen.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka i doprinos podnosioca trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, br. 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1179/17 od 8. marta 2017. godine i presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 35405/10 od 26. februara 2016. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje zasniva, pre svega, na navodima o nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane nadležnih sudova. Ovim navodima se u osnovi ponavljaju stavovi izneti u žalbi protiv prvostepene presude, kao i u prvostepenom postupku, o kojima su se nadležni sudovi već izjasnili. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je, kao i prethodno prvostepeni sud, dao dovoljne, jasne i argumentovan e razloge za donetu odluku, a Ustavni sud takva obrazloženja ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti