Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe udruženja građana

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu udruženja građana, koje je u svojstvu oštećenog kao tužioca osporavalo rešenje suda o odbacivanju zahteva za sprovođenje istrage. Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku garantuje se prvenstveno okrivljenom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Udruženja građana za povraćaj oduzete imovine iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Udruženja građana za povraćaj oduzete imovine izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ki. 226/10 (Ki. 1174/09) Kv. 1575/10 od 9. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Udruženje građana za povraćaj oduzete imovine iz Beograda, preko predsednika Bogdana Veljkovića, podnelo je Ustavnom sudu 22. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ki. 226/10 (Ki. 1174/09) Kv. 1575/10 od 9. jula 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac 24. novembra 2009. godine podneo zahtev za sprovođenje istrage protiv više osumnjičenih lica i da je taj zahtev odbačen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu od 9. marta 2010. godine, kao podnet od navodno neovlašćenog lica; da je protiv navedenog rešenja izjavljena žalba i da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu odbijena izjavljena žalba „a bez očite namere stvarnog utvrđenja činjeničnog stanja ne samo u odnosu na osumnjičena lica, nego i u odnosu na svojstva oštećenog“; da član 243. stav 3. ZKP „definiše“ obavezu istražnog sudije da pozove tužioca, odnosno oštećenog kao tužioca, da se izjasni i o okolnostima od važnosti za odlučivanje o podnetom zahtevu za sprovođenje istrage; da se ovakvo zaključivanje suda, i istražnog sudije i veća, ne može prihvatiti i protivno je datim pravima podnosioca krivične prijave i da pravo iz člana 61. ZKP nije isključeno, odnosno „selektovano“ na način kako to tumači veće Višeg suda; da ni istražni sudija ni veće suda nisu tražili dokaze u cilju utvrđenja svojstva oštećenog, a što su morali u smislu citiranih članova ZKP; da prema članu 223. ZKP svako treba da prijavi krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, te je shodno svojoj zakonskoj obavezi podnosilac prijave i podneo krivičnu prijavu protiv osumnjičenih u ime i za račun svojih članova; da je OJT odbacilo podnetu krivičnu prijavu i podučilo podnosioca da imaju prava iz člana 61. ZKP da nastave gonjenje podnošenjem odgovarajućeg zahteva za sprovođenje istrage, bez ikakvog uslovljavanja da li ima svojstvo oštećenog, odnosno da u radnjama osumnjičenih mora biti povređeno ili ugroženo neko imovinsko pravo konkretnog podnosioca krivične prijave; da upotrebljeni pojam „svako“ kod lica koje podnosi krivičnu prijavu u članu 223. ZKP „očigledno“ ne mora biti, niti je izjednačen s pojmom oštećeni; da svako ko ima obavezu da prijavi delo koje se goni po službenoj dužnosti ima i prema članu 61. ZKP pravo na podnošenje zahteva za sprovođenje istrage, koja prava nisu ograničena ili uslovljena; da prenošenje ovlašćenja od OJT za nastavak gonjenja prema članu 61. ZKP ničim nije uslovljeno; da izneti zaključak istražnog sudije kojim se formalno pravno podnosiocu krivične prijave uskraćuje pravo na gonjenje „počinioca“ krivičnog dela nema formalno pravno utemeljenje u datim ovlašćenjima u čl. 61. i 223. ZKP, odnosno „očito“ je da su data prava u koliziji sa čl. 221. i 406. ZKP koji pojmovno ne definiše podnosioca krivične prijave, te mu zbog toga ne može biti uskraćeno pravo koje mu je dato u članu 61. ZKP, čime se podnosiocu uskraćuje i pravo na pravično suđenje; da pravo mora da štiti javni interes, te da je u konkretnoj situaciji interes podnosioca kao udruženja građana izjednačen sa javnim interesom i „time mora dobiti pravnu zaštitu, jer je to i opšti interes“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio: da je aktom Okružnog javnog tužilaštva Kt. 2311/07 od 10. novembra 2009. godine obavešten Bogdan Veljković, a povodom krivične prijave koju je on podneo protiv više lica, da je Tužilaštvo utvrdilo da ne postoji osnovana sumnja da su osumnjičeni izvršili navedena krivična dela, kao nijedno drugo krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti i da ukoliko nije zadovoljan ovakvom odlukom ima pravo da, u smislu člana 61. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09) u roku od 8 dana po prijemu ovog obaveštenja preuzme krivično gonjenje podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage Okružnom sudu u Beogradu; da je rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 226/10 od 9. marta 2010. godine odbačen zahtev za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnet preko punomoćnika Bogdana Veljkovića 24. novembra 2009. godine protiv V.Dž. i M.M; u obrazloženju navedenog rešenja, između ostalog, stoji i da „sud nalazi da oštećeni kao tužilac u konkretnom slučaju nije ovlašćeni tužilac za podnošenje zahteva za sprovođenje istrage s obzirom da su predmeti izvršenja krivičnih dela koja se osumnjičenima stavljaju na teret u vlasništvu Republike Srbije; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Ki. 226/10 (Ki. 1174/09) Kv. 1575/10 od 9. jula 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba oštećenog kao tužioca izjavljena protiv rešenja istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 226/10 od 9. marta 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe ovom Sudu obraća u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom predmetu u kome je doneto osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu Ki. 226/10 (Ki. 1174/09) Kv. 1575/10 od 9. jula 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je ustavno pravo na pravično suđenje povređeno time što je krivični sud odbacio rešenje o sprovođenju istrage protiv osumnjičenih V.Dž. i M.M, protiv kojih je podnosilac inicijalno podneo i krivičnu prijavu Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Ustavni sud je ocenio da se navodi sadržani u ustavnoj žalbi u suštini zasnivaju na tome da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan odlukom nadležnog krivičnog suda o zahtevu za sprovođenje istrage koji je on podneo protiv osumnjičenih, a posebno da nije zadovoljan razlogom zbog koga je podneti zahtev odbačen, odnosno nalaženjem postupajućih sudova da on nema svojstvo oštećenog kao tužioca.

Ustavni sud je imao u vidu tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da „svako ko ima obavezu da prijavi delo koje se goni po službenoj dužnosti ima i prema članu 61. ZKP pravo na podnošenje zahteva za sprovođenje istrage“, kao i druge iznete tvrdnje, ali je našao da su iste posledica pogrešnog tumačenja navedene i drugih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, na koje podnosilac ukazuje u svojoj ustavnoj žalbi. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da je u članu 61. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku izričito propisano da samo oštećeni ima pravo da preduzme, odnosno nastavi gonjenje u roku od osam dana od kada je primio obaveštenje javnog tužioca o tome da nema osnova da preduzme gonjenje za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Zakonik o krivičnom postupku je u članu 221. stav 1. tačka 6) odredio značenje izraza oštećeni, prema kome je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, a ne svako lice koje prijavi krivično delo, kako to pogrešno interpretira podnosilac ustavne žalbe. Prema oceni Ustavnog suda, Zakonik o krivičnom postupku ne daje svakome, ko ima obavezu iz člana 223. stav 1. Zakonika da prijavi krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, i pravo da preduzme, odnosno nastavi gonjenje u slučaju odustanka javnog tužioca. Upućivanje podnosica ustavne žalbe od strane nadležnog javnog tužioca aktom Kt. 2311/07 od 10. novembra 2009. godine da, ukoliko nije zadovoljan ima pravo da, u smislu člana 61. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku u roku od 8 dana po prijemu obaveštenja preuzme krivično gonjenje podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage Okružnom sudu u Beogradu, ne znači da je podnosilac stekao svojstva oštećenog, niti oštećenog kao tužioca. Čak i da je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo oštećenog kao tužioca, to ne bi bilo od uticaja na drugačiju odluku Ustavnog suda, jer se prema navedenom pravnom stavu Suda u krivičnom postupku pravo na pravično suđenje ne jemči ovlašćenim tužiocima, već samo okrivljenom.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da čak i lice koje ima svojstvo oštećenog nema Ustavom i zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se protiv njega voditi krivični postupak, ili da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija, kao što to pravo nemaju ni oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više ranijih odluka (Videti: Rešenje Už – 297/07 od 22. decembra 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske, od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe udruženja građana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti