Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam godina i osam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u preostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Š. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Š. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1952/12 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Š. R . iz Beograda je , 9. juna 2016. godine, preko punomoćnika I . S . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1554/15 od 8. oktobra 2015. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3611/13 od 15. oktobra 2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1952/12 od 9. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1952/12 .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu za poništaj rešenja o otkazu trajao devet godina ; da je u tom periodu zakazano ukupno deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je samo polovina održano; da su u dokaznom postupku saslušana dva svedoka i podnosilac ustavne žalbe; da iz navedenog nesumnjivo proizlazi da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ; da su se parnični sudovi zadržali na tome da je kod tuženog ukinut organizacioni deo u kome je podnosilac ustavne žalbe radio, iz čega je izveden zaključ ak da je postupak otkaza sproveden na zakonom propisani način; da je ukinuti organizacioni deo, zapravo, pripojen jednoj široj celin i, tako da poslov i koje je podnosilac ustavne žalbe obavljao faktički nisu prestali da postoje; da su, prema tome, parnični sudovi propustili da utvrde da li je kod tuženog zaista nastala nova organizaciona celina ili je ukinutom organizacionom delu samo izmenjen naziv.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnosi ocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1952/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. januara 2008. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog javnog preduzeća „ A.“, sa sedištem u Beogradu, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 25. decembra 200 7. godine i vraćanja na rad . Predmet je zaveden pod brojem P1. 55/08.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 7. marta 2008. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 22. maj 2008. godine, ali isto nije održano jer tuženi nije bio uredno pozvan. S tim u vezi, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 10. jula 2008. godine. Tada je određeno izvođenje dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke. Međutim, tužilac je saslušan tek na ročištu održanom 1. juna 2010. godine, što je ujedno i prvi izvedeni dokaz u postupku . U međuvremenu je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana usled sprečenosti postupajućeg sudije. Ostala ročišta je obeležila razmena podnesaka punomoćnika parničnih stranaka i ostavljanje primerenih rokova za izjašnjenje. Nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu je posle 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmetu je dodeljen broj P1. 4080/10. Sud je na ročištu održanom 1. juna 2010. godine, nakon saslušanja tužioca u svojstvu parnične stranke, zaključio glavnu raspravu.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4080/10 od 1. juna 2010. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celini. Ova presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 10. januara 2011. godine. Tuženi je 17. januara 2011. godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 4. februara 2011. godine.

Spisi parničnog predmeta su 16. marta 2011. godine dostavljeni Apelacion om sud u u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 1327/11 od 17. aprila 201 2. godine ožalbenu presudu ukinuo .

Predmet je prvostepenom sudu vraćen 28. maja 2012. godine i u ponovnom postupku je zaveden pod brojem P1. 1952/12. U periodu do narednog presuđenja su održana dva ročišta za glavnu raspravu. Izveden je dokaz saslušanjem dva svedoka. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 9. novembra 2012. godine. Presuda je ob javljena tri dana kasnije.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1952/12 od 9. novembra 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini. Ova presuda je punomoćniku tuž ioca uručena 16. januara, a punomoćniku tuženog 2 4. januara 2013. godine. Tužilac je 24. januara 2013. godine izjavio žalbu, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 7. februara 2013. godine.

Spisi parničnog predmeta su 28. marta 2013. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu , koji je osporenom presudom Gž1. 3611/13 od 15. oktobra 2014. godine žalb u tuž ioca odbio i ožalbenu prvostepenu presud u u celini potvr dio.

Predmet je prvostepenom sudu vraćen 25. novembra 2014. godine. Tužilac je 13. marta 2015. godine podneo reviziju, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 3. juna 2015. godine.

Spisi parničnog predmeta su 24. avgusta 2015. godine prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu, koji je osporenom presudom Rev2. 1554/15 od 8. oktobra 2015. godine reviziju tužioca odbio kao neosnovanu.

Predmet je prvostepenom sudu vraćen 30. novembra 2015. godine. Nakon tri bezuspešna pokušaja dostave (10. decembra 2015. godine, 11. januara i 10. marta 2016. godine), osporena revizijska presuda je punomoćniku tužioca uručena neposredno u sudu 10. maja 2016. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4080/10 od 1. juna 2010. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 22. januara 2008. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1554/15 od 8. oktobra 2015. godine , koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe , nakon tri bezuspešna pokušaja dostave, uručena 10. maja 201 6. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam godina i osam meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično, a ni pravno složen. Tome u prilog dovoljno govori to što je u dokaznom postupku saslušano samo troje lica.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao izuzetan interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, polazeći od toga da je predmet spora bilo vraćanje na rad.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da ne postoji njegov doprinos produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za višegodišnje trajanje osporenog parničnog postupka snose postupajući sudovi. Ovde se naročito ima u vidu: da je prvi dokaz u postupku izveden godinu i po dana nakon podnošenja tužbe; da je prvostepenom sudu za pismenu izradu presude P1. 4080/10 od 1. juna 2010. godine bilo potrebno čak šest mesec i, dok je osporena prvostepena presuda pismeno izrađena dva meseca nakon objavljivanja . Ustavni sud takođe nalazi da se ničim ne može opravdati trajanje drugog po redu žalben og postup ka od jedne godine i osam meseci, imajući u vidu jednostavnost dokaznog postupka koji je prethodio.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za u činjenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje , kao i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe svoj zahtev opredelio u navedenom iznosu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasna i argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, kao i oceni da je ukidanjem organizacionog dela u kome je podnosilac ustavne žalbe radio prestala i potreba za obavljanjem poslova na kojima je on bio raspoređen, pa je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosi oca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na rad iz člana 60. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.