Odluka Ustavnog suda o procesnoj legitimaciji nakon statusne promene preduzeća

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene procesnog prava. Niži sudovi su pogrešno tretirali proširenje tužbe na novoosnovano društvo kao uređenje tužbe, zanemarujući da je za to potreban pristanak novog tuženog.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić , dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva ž . „S .“ a.d. B, sa sedištem u Beogradu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Akcionarskog društva ž. „S .“ a.d. B. i utvrđuje da je presud om Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1078/17 od 6. aprila 2017. godine i presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 3245/16 od 22. decembra 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1078/17 od 6. aprila 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 3245/16 od 22. decembra 2016. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presuda iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo ž . „S .“ a.d. B, sa sedištem u Beogradu, podnelo je Ustavnom sudu, 31. maja 201 7. godine, ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1078/17 od 6. aprila 2017. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 3245/16 od 22. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i slobode preduzetništva, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 83. Ustava.

U ustavnoj žalbi se , između ostalog, navodi: da označavanje podno sioca ustavne žalbe kao tuženog, tokom predmetne parnice , ne predstavlja uređenje tužbe, kako to tvrde parnični sudovi; da je, u konkretnom slučaju, morala biti primenjena odredba člana 205. stav 2. Zakona o parničnom postupku o proširenju tužbe na novog tuženog; da je proizvoljan zaključak parničnih sudova o pasivn oj legitimacij i podnosioca ustavne žalbe ; da u periodu iz kojeg potiču potraživanja tužioca podnosilac ustavne žalbe još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da je pravni stav o odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze prvotuženog („Ž .“ a.d.), koje su nastale pre njegovog osnivanja , pogrešno utemeljen na odredbama čl. 147. – 151. Zakona o radu ; da se Zakon o privrednim društvima mora posmatrati kao lex specialis u odnosu na Zakon o radu, s obzirom na to da su njime regulisane pravne posledice statusnih promena ; da aneks ugovora o radu koji je zaključen sa tužiocem ne može biti osnov odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze prvotuženog , koji i dalje postoji kao pravno lice ; da solidarna obaveza nastaje po sporazumu ili po samom zakonu, što znači da izvršena statusna promena izdvajanja uz osnivanje , pri čemu društvo prenosilac zadržava pravni subjektivitet, ne može biti osnov nastanka takve obaveze ; da je prvotuženi kroz Plan statusne promene, čiji je sastavni deo i deobni bilans, preneo na podnosioca ustavne žalbe jednaku vrednost aktive i pasive, tako da odgovornost podnosioca ustavne žalbe ne postoji ni prema članu 505. Zakona o privrednim društvima; da su Odluka prvotuženog o izdvajanju uz osnivanje, kao i prethodno usvojeni Plan statusne promene, registrovani i objavljeni na zakonom propisani način (član 495. Zakona o privrednim društvima), te, prema tome, učinjeni dostupnim svim zainteresovanim licima – poveriocima , uključujući i zaposlene; da je Plan statusne promene detaljnu razradu „doživeo“ zaključenjem Protokola, kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovar a prvotuženi; da su Protokolom jasno razgraničena prava i obaveze učesnika statusne promene, utoliko što su rezervisanja za sudske sporove, uključujući i one koji su u toku, neto zarade i naknade zarada, poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret poslodavca i dr. (grupe računa br. 45. i 46.) preneta u početni bilans stanja prvotuženog na dan 9. avgust 2015. godine ; da ovaj dokaz sudovi uopšte nisu uzeli u razmatranje prilikom donošenja osporenih presuda.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporen e akte. Takođe je predloženo da Ustavni sud odloži izvršenje osporen ih ak ata, kao i da pravno dejstvo svoje odluke proširi na sve predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji .

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen e presud e i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac S. S . iz Niša je 20. decembra 2012. godine podneo Osnovnom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog privredn og društva „Ž .“ a.d. B, radi isplate razlike između pripadajućih iznosa uvećane zarade po osnovu smenskog rada u periodu od 1. novembra 2009. do 1. novembra 201 2. godine i iznosa koji su mu za taj period isplaćeni .

Tužilac je nakon 10. avgusta 2015. godine, kada je nad tuženim sprovedena statusna promena izdvajanja uz osnivanje, izvršio uređenje tužbe, tako što je, uz postojećeg, kao tuženog označio i Akcionarsko društvo ž . „S .“ a.d. B, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Novooznačeni tuženi je u podnesku od 12. jula 201 6. godine naveo da ne pristaje na proširenje tužbe.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 3245/16 od 22. decembra 2016. godine tuženi su solidarno obavezani da tužiocu isplate predmetnu razliku u zaradi.

Postupajući po žalbi drugotuženog, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž1. 1078/17 od 6. aprila 2017. godine, kojom je žalbu odbio i prvostepenu presudu u celini potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je , prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio zaposlen kod prvotuženog, na radnom mestu bravara za vozna sredstva , sve do zaključenja aneksa ugovora o radu sa drugotuženim ; da je veštak finansijske struke utvrdio da je prvotuženi u spornom periodu, saglasno odredbi člana 65. stav 1. tačka 5) Kolektivnog ugovora prvotuženog , za rad u turnusu tužiocu isplatio uvećanu zaradu od 4% od osnovne zarade ; da je veštak, takođe, obračunao razliku do 26% od osnovne zarade za smenski rad, u skladu sa zakonom; da je prvostepeni sud pravilno obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate utvrđenu razliku uvećane zarade po osnovu smenskog rada; da drugotuženi neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredbu odredaba parničnog postupka u vezi sa članom 205. Zakona o parničnom postupku; da je u vreme podnošenja tužbe tužilac pravilno označio tuženog poslodavca; da je, međutim, u toku trajanja postupka, tačnije 9. avgusta 2015. godine, kod prvotuženog došlo do statusne promene izdvajanja uz osnivanje novih društava, iz kog razloga je tužilac zaključio aneks ugovora o radu sa drugotuženim, kao novoosnovanim privrednim društvom u okviru statusne promene; da je u tom aneksu navedeno da drugotuženi, kao poslodavac sledbenik, menja ugovor o radu koji je tužilac zaključio sa prvotuženim, kao poslodavcem prethodnikom; da je, saglasno statusnoj promeni, tužilac trebalo da uredi tužbu, u smislu označavanja tuženog, što je on i učinio, tako da se ovde ne radi o subjektivnom preinačenju i proširenju tužbe , već o uređenju tužbe za koj e nije potreban pristanak tuženog; da drugotuženi neosnovano osporava svo ju pasivnu legitimaciju; da je tužilac potpisao aneks ugovora o radu sa drugotuženim, kojim je utvrđeno da ostvaruje ista prava i obaveze kao kod prvotuženog, samo kod poslodavca sledbenika – drugotuženog, sve prema članu 147. Zakona o radu, koji se odnosi na prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca; da , prema tome, nije od značaja to što je kod prvotuženog došlo do izdvajanja uz osnivanje novih privrednih društava, među njima i drugotuženog, s obzirom na to da su obaveze nastale po osnovnom ugovoru o radu aneksom prenete na novoosnovano privredno društvo, saglasno odredbama čl. 147 – 151. Zakona o radu ; da tokom postupka tuženi nisu isticali činjenice, niti pružili dokaze da su na drugačiji način regulisali prava koja su zaposleni stekli po ugovoru o radu i da su o tome obavestili tužioca, iz kojih razloga je pravilna ocena prvostepenog suda o pasivnoj legitimaciji drugotuženog; da neispunjenje obaveze poslodavca prethodnika da obavesti poslodavca sledbenika o svim pravima i obavezama koje se prenose ne može da pogađa stečena prava i obaveze zaposlenog; da zaključeni ugovori o radu ostaju na snazi, odnosno radni odnos ne prestaje na dan transfera, što je i u konkretnom slučaju reč, jer je drugotuženi sa tužiocem zaključio aneks ugovora o radu.

U obrazloženju je dalje navedeno: da kako tuženi, na kojima je teret dokazivanja činjenica, nisu pružili dokaze da su svoja međusobna prava i obaveze regulisali ugovorom o statusnoj promeni ili planom podele , stoji njihova solidarna odgovornost , kako je to tužilac podneskom oppredelio; da ukoliko su postojala ograničenja u pravima, obavezama i odgovornostima tužioca prema poslodavcu prethodniku, odnosno sledbeniku, poslodavac je o tim promenama trebalo da obavesti tužioca, a zatim da na nedvosmisleni način aneksom ugovora o radu ugovori isplatu konkretnih novčanih potraživanja, što je izostalo, ali je to propust tuženih, a ne tužioca; da je stoga bez uticaja ukazivanje drugotuženog na Protokol o usvajanju Informacije o sprovedenom postupku statusne promene prvotuženog i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novo formiranih društava od 24. juna 2016. godine , jer ta činjenica može biti od značaja u postupku izvršenja i kod eventualnih regresnih zahteva između tuženih, ali ne i na pravo i zaštitu zaposleno g radi isplate uvećane zarade.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno, a može se ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 , 54/09 , 32/13 i 75/14) (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon) (u daljem tekstu: ZPD), koji se primenjivao u konkretnom slučaju , bilo je propisano: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava , da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine - predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1. – 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1).

Odredbama člana 505. ZPD bilo je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji i to - imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice - društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, u zajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. ZPD bilo je propisano da za obaveze društva prenosioca prestalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Odredbama člana 205. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da više lica mogu jednom tužbom da tuže, odnosno da budu tuženi (suparničari) – ako su u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici ili ako njihova prava, odnosno obaveze proističu iz istog činjeničnog i pravnog osnova, ako su predmet spora zahtevi, odnosno obaveze iste vrste koji se zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu i ako postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog, ako je to zakonom propisano (stav 1.); da do zaključenja glavne rasprave može, pod uslovima iz stava 1. ovog člana, uz tužioca da pristupi novi tužilac ili tužba može da bude proširena na novog tuženog sa njegovim pristankom (stav 2.); da lice koje pristupa tužbi, odnosno na koje se tužba proširuje mora da primi parnicu u onom stanju u kome se ona nalazi u trenutku stupanja u parnicu (stav 3).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuj e na proizvoljnost ocene parničnih sudova da je bilo dovoljno da tužilac samo uredi tužbu, tako što će podnosioca ustavne žalbe označiti kao novog tuženog, kao i ocene da podnosilac ustavne žalbe ima pasivnu legitim aciju u predmetnoj parnici, te da solidarno sa prvotuženim odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je od njega preuzeo , a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitr erna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je podnosilac ustavne žalbe osnovan u okviru statusne promene prvotuženog, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (AD „I. Ž .“ i AD „S . V .“). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoci) . Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira ta kav postupak jeste plan podele društva , čiji nacrt kod akcionarskih društava poput prvotuženog priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Skupština društva, u formi odluke, odobrava usvojeni plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoc a, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu . Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora prvotuženog je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojio nacrt plana podele, koji je, potom, Skupština prvotuženog, Odlukom od 11. maja 2015. godine , odobrila. Kao osnivač prvotuženog, Vlada Republike Srbije je rešenjem od 2. jula 2015. godine dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada Republike Srbije je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene prvotuženog. Rešenje Vlade Republike Srbije od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre, tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih, pa je tako 1. septembra 2015. godine sa tužiocem zaključ en aneks ugovora o radu, na osnovu kojeg je tužilac nastavio da obavlja rad na istom radnom mestu kao kod prvotuženog.

Suština obrazloženja osporenih presuda ogleda se , pre svega, u stanovištu sudova da je zaključenjem aneksa ugovora o radu sa tužiocem, a ne novog ugovora o radu, podnosilac ustavne žalbe preuzeo sve obaveze poslodavca prethodnika (prvotuženog) koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa kod prvotuženog. Sudovi takođe smataraju da se ovde ne radi o proširenju tužbe na novog tuženog, s obzirom na to da su nastupile pravne posledice statusne promene , u okviru koje je došlo do promene poslodavca , zbog čega je bilo dovoljno samo da tužilac uredi tužbu.

Ustavni sud je, na sednici odr žanoj 24. decembra 2018. godine, doneo Odluku Už-10900/2017 (u daljem tekstu: Odluka od 24. decembra 201 8. godine) kojom je usvojio ustavnu žalbu istog podnosioca i utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1636/17 od 6. jula 2017. godine njemu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud je poništio presud u Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1636/17 od 6. jula 2017. godine i odre dio da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 68/17 od 13. februara 2017. godine .

Vrhovni kasacioni sud je u gotovo identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, u kojoj su se na strani tuženih nalaz ila ista lica, takođe izneo stanovište da je zaključenjem aneksa ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe prema tužiocu preuzeo i sve obaveze prvotuženog po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene. Vrhovni kasacioni sud je , kao i sudovi u konkretnom slučaju , opisano stanovište zasnovao na odredb ama ZOR kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca. Tim odredbama je utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima podnosilac ustavne žalbe, da od poslodavca prethodnika (prvotuženi) preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Još jedna obaveza poslodavca sledbenika jeste da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Što se poslodavca prethodnika tiče, njegova obaveza je da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pismenim putem obavesti o promeni poslodavca. S tim u vezi, Ustavni sud je konstat ovao da p reuzimanje obaveza poslodavca sledbenika od poslodavca prethodnika , u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama ZOR .

Po shvatanju Ustavnog suda iznetom u Odluci od 24. decembra 2018. godine , bez obzira na potrebe poslodavca sledbenika, njegova je dužnost da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu. Prema tome, Ustavni sud i u ovom predmetu zaključuje da je, prima facie , ustavnopravno neprihvatljivo stanovište da je zaključenjem aneksa ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe prema tužiocu preuzeo i sve obaveze prvo tuženog po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, u ključujući i neisplaćenu uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada , s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze podnosioca ustavne žalbe da tužioca zadrži u radnom odnosu .

Ustavni sud je u Odluci od 24. decembra 2018. godine dalje konstat ovao da odredbe ZOR jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene , ali da je s tatusna promena institut kompanijskog prava, koj i je regulisan odg ovarajućim odredbama ZPD, dok s e u odredbama ZOR pominje samo kao generički pojam. U vezi sa tim, Ustavni sud je uočio postojanje razlik a između statusn e promen e kod koje dolazi do prestan ka (gašenj a) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i one u koj oj t o društv o nastavlja da egzistira .

Dakle, ZPD pravi jasne razlike između pravnih posledica u navedena dva slučaja. Ustavni sud smatra da se u ovom predmetu mora krenuti od one osnovne koja se ogleda u tome da kod društva prenosioca koje se statusnom promenom gasi, tačnije koje prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, sve njegove obaveze neizostavno prelaze na društva sticaoc e (više njih ili samo jednog), bez obzira na to da li je njihov prenos uređen ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele , ili je reč o obavez ama koje tim dokumentom nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se njegovim tumačenjem može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti (član 506. stav 2. ZPD) . Društva sticaoci su, dakle, kod ove vrste statusne promene ex lege sukcesori društva prenosioca po pitanju svih njegovih obaveza. Sa druge strane, kada je reč o statusnoj promen i u kojoj društvo prenosilac nastavlja da postoji, za prenos obaveza na društva sticaoce releventan je isključivo ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele. Na društva sticaoce prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je to određeno ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele. Pored toga, odredba člana 505. stav 1. tačka 2) ZPD propisuje da društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem (koje i dalje postoji) za obaveze koje su po navedenom statusnom dokumentu ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno.

Imajući u vidu da u konkretnom slučaju društvo prenosilac i dalje postoji, da njegove obaveze nisu statusnom promenom automatski prešle na društva sticaoce (već samo one koje su određene planom podele) , niti da takvo dejstvo, kada je reč o obavez ama po osnovu rad a, imaju aneks i ugovora ko je su društva sticaoci zaključila sa preuzetim zaposlenima , Ustavni sud zaključuje da je ustavnopravno neprihvatljiva ocena parničnih sudova po kojoj ovde nije bilo mesta primeni člana 205. stav 2. ZPP i da je bez uticaja nepristajanje podnosioca ustavne žalbe da stupi u predmetnu parnicu uz već postojećeg tuženog .

Na pitanje da li je novčana obaveza povodom koje je neko lice zatražilo sudsku zaštitu, u okviru statusne promene dužnika (društva prenosioca) koja je sprovedena tokom trajanja sudskog postupka, kao što je ovde slučaj, preneta na društvo sticaoca, odgovor može dati samo statusni dokument – ugovor o statusnoj promeni ili plan podele. Prema tome, podnosilac ustavne žalbe nije ex lege sukcesor prvotuženog po pitanju predmetne novčane obaveze . Štaviše, postoji mogućnost da je ona nakon izvršene statusne promene ostala na strani prvotuženog , ako je tako predviđeno statusnim dokumentom , što je u konkretnom slučaju plan podele. Drugim rečima, činjenica da je podnosilac ustavne žalbe, u okviru realizacije plana podele, preuzeo tužioca, ne znači, sama po sebi, da je preuzeo i novčanu obavezu prvotuženog povodom koje je tužilac pokrenuo parnični postupak u periodu pre statusne promene. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da nije bilo dovoljno samo označiti podnosioca ustavne žalbe kao još jednog tuženog, i to u formi uređenja tužbe , iz kog razloga su sudovi bili dužni da podnesak tužioca tretiraju kao zahtev za proširenje tužbe na novog tuženog i da o tom zahtevu odluče.

Iz svega napred iznetog proizlazi da je merodavno procesno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporen im presud ama Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1078/17 od 6. aprila 2017. godine i Osnovnog suda u Nišu P1. 3245/16 od 22. decembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni g lasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odluč ujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1078/17 od 6. aprila 2017. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 3245/16 od 22. decembra 2016. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe kojima se osporava stav sudova o pasivnoj legitimaciji podnosioca ustavne žalbe i njegovom obavezivanju da tužiocu solidarno sa prvotuženim isplati predmetnu razliku u zaradi tužiocu, kao i navode o povredi slobode preduzetništva iz člana 83. Ustava , imajući u vidu da je zbog proizvoljne primene merodavnog procesnog prava utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio na čin otklanjanja štetnih posledica povrede prava.

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

U vezi sa zahtevom za proširenje dejstva ove odluke na ostale sudske predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da pravno dejstvo svoje odluke može proširiti samo na učesnike postupka u kome je donet akt koji je bi o predmet ustavnosudske kontrole, ukoliko ustavnu žalbu nisu podneli, a nalaze se u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sa podnosiocem ustavne žalbe .

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o procesnoj legitimaciji nakon statusne promene preduzeća

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti