Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog oduzetog vozila

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu preduzeća kome je oduzeto vozilo kupljeno na carinskoj aukciji, a za koje se ispostavilo da je ukradeno. Sud potvrđuje odluke redovnih sudova da nema osnova za naknadu štete, već samo za povraćaj plaćene cene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „Nerin“ o.d. iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba p reduzeća „Nerin“ o.d. izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4443/08 od 25. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6277/10 od 15. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „Nerin“ o.d. iz Kraljeva podnelo je 21. oktobra 2010. godine, preko punomoćnika Slavena Kovačevića, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je naveo da su osporene sudske odluke donete u parničnom postupku koji je vodio u svojstvu tužioca protiv tužene Republike Srbije radi isplate tržišne vrednosti oduzetog motornog vozila, koje je prethodno, u okviru svoje redovne delatnosti prodao D.A. Pojasnio je da je, nakon što je vozilo oduzeto od D.A, sa tim licem zaključio ugovor o prenosu potraživanja na osnovu kojeg mu je isplatio tržišnu vrednost oduzetog vozila u visini od 5.500 evra, na koji način je na njega prešlo pravo da od Republike Srbije zahteva povraćaj vozila ili naknadu tržišne vrednosti vozila. Podnosilac smatra da mu je pravo na imovinu povređeno time što mu osporenim presudama nije dosuđena tržišna vrednost oduzetog vozila, već iznos koji je on platio tuženoj na ime kupoprodajne cene predmetnog vozila. Dalje je naveo da je drugostepeni sud utvrdio da u radnjama tužene nije bilo protivpravnosti jer su njeni organi postupali u skladu sa odredbama Zakona o prekršajima i Zakonika o krivičnom postupku, što , kako tvrdi podnosilac , nije tačno, jer je pomenuto vozilo m oralo biti vraćeno njemu ili D.A, budući da nije pokretan niti vođen bilo kakav krivični postupak protiv učinioca krivičnog dela u vezi oduzetog vozila. Takođe je naveo da je Apelacioni sud prihvatio stav prvostepenog suda da je sporno vozilo oduzeto od D.A. zbog carinskog prekršaja u toku krivičnog postupka, što je, po mišljenju podnosioca „najobičniji falsifikat“, jer protiv njega i pomenutog lica nije vođen pr ekršajni niti krivični postupak, što je nespornim učinio i zastupnik tužene. Podnosilac smatra da su na opisani način sudovi povredili procesne odredbe kojima je njihovo odlučivanje ograničeno dokazima koje stranke predlože, budući da su sudovi za osnov svojih odluka „uzeli nešto“ na šta ni tužena nije ukazivala. Pored toga je naveo da je predmetno vozilo oduzeto od D.A. na osnovu potvrd e o privremeno oduzetim predmetima koja, po mišljenju podnosioca, ne predstavlja osnov za oduzimanje prava svojine na stvari. Istakao je da mu je opisanim nezakonitim radnjama organa tužene, suprotnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku , pričinjena šteta, na šta je ukazivao i u postupku u kojem su donete osporene presude. Prema stanovištu podnosioca, tužena mu duguje naknadu štete u visini tržišne vrednosti vozila , budući da u njegovim postupcima i u postupcima D.A. nema delikta ni protivpravnosti koje bi predstavljale osnov oduzimanja. Zbog svega iznetog, podnosilac smatra da mu je odlučivanjem redovnih sudova povređeno pravo na pravično suđenje. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4443/08 od 25. marta 2009. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime sticanja bez osnova plati iznos od 30.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. septembra 2003. godine p a do isplate, kao i iznos od 6.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. septembra 2003. godine, dok je stavom drugi m izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da mu tužena isplati iznos od još 409.823,00 dinara, sa kamatom, kao neosnovan. Stavom trećim izreke osporene presude odlučeno je o troškovima postupka. U obrazloženju presude je navedeno da je sud nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrdio: da je tužilac 18. februara 2003. godine od Savezne uprave Carina – Carinarnica Subotica na javnoj prodaji – licitaciji kupio kao predmet carinskog prekršaja nekompletan motocikl marke „Honda“, godina proizvodnje 1999, za iznos od 30.000,00 dinara; da je u okviru svoje redovne delatnosti, 1. aprila 2003. godine tužilac predmetni motocikl u istom stanju prodao D.A. za iznos od 33.000,00 dinara, te da je 9. aprila 2003. godine na račun organa nadležnog za naplatu poreza uplatio 6.600,00 dinara; da je MUP RS – Sekretarijat u Šapcu 23. maja 2003. godine od M.A, oca D.A, oduze o predmetni motocikl zbog osnovane sumnje da je predmet krivičnog dela i tom prilikom izdao potvrdu o privremeno oduzetim predmetima; da su 25. septembra 2003. godine D.A. i tužilac zaključili ugovor o prenosu potraživanja kojim je D.A. ustupio tužiocu sva prava da od nadležnih organa tužene traži povraćaj motocikla ili da umesto toga zahte va naknadu štete, a tužilac isplatio iznos 5.500 evra D.A. na ime obeštećenja; da je 8. jula 2003. godine predmetni motocikl predat predstavniku osiguravajućeg društva „Alijans“ iz Nemačke koje je isplatom štete vlasniku iz osiguravajućeg pokrića na vozilu steklo vlasništvo; da je MUP - PU Šabac dopisom od 10. aprila 2007. godine obavestilo advokata Slavena Kovačevića iz Kragujevca, između ostalog, o tome da je proverom preko NCB Interpol Beograd utvrđeno da ja za predmetnim motociklom raspisana potraga Interpola Nemačke, te da je nakon izvršenih dodatnih provera i konsultacija sa OJT Šabac motocikl vraćen oštećenom preko ovlašćenog lica, kao i da je ovo obaveštenje upućeno PU Šabac - Odsek za upravne poslove, gde je u postupku registracije odbijen zahtev za registraciju; da je Opštinski javni tužilac u Šapcu dopisom od 20. aprila 2007. godine obavestio advokata Slavena Kovačevića o tome da taj organ nije pokrenuo postupak pred sudom Republike Srbije zbog izvršenog krivičnog dela u vezi sa predmetnim motociklom, jer nema podataka da je delo izvršeno na teritoriji Republike Srbije. Pozivajući se na odredbe člana 40. Zakona o prekršajima kojima se povređuju savezni propisi („ Službeni list SFRJ“, broj 4/77 sa izmenama i dopunama ) i čl. 211. i 215. Zakonika o kri vičnom postupku, prvostepeni sud je zaključio da su organi tužene prilikom oduzimanja spornog motocikla kao predmeta krivičnog dela i predaje vlasniku, odnosno prethodnog postupanja sa motociklom kao predmetom carinskog prekršaja, u svemu postupali u skladu sa važećim propisima, zbog čega umanjenje imovine tužioca preko iznosa od ukupno 36.600,00 dinara, za koliko se tužena neosnovano obogatila, nije u uzročnoj vezi sa radnjama organa tužene, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke prvostepene presude. Prema nalaženju suda, organi MUP su prilikom oduzimanja vozila od lica kojem ga je tužilac prodao u svemu postupali u skladu sa zakonskim propisima koji predviđaju način postupanja se predmetom krivičnog dela, dok su organi Uprave carina, prilikom oglašavanja prodaje vozila u momentu kada su sa njim postupali kao sa predmetom prekršaja , takođe postupali u skladu sa zakonskim propisima, u kom momentu nisu ni mogli znati da je reč o stvari koja je bila predmet krivičnog dela, zbog čega umanjenje tužiočeve imovine nije posledica nezakonitog postupanja organa tužene. Prvostepeni sud je, imajući u vidu da je pre proteka roka od godinu dana od izvršene prodaje, MUP vozilo predao vlasniku preko ovlašćenog lica, zaključio da je zahtev za isplatu iznosa od 30.000,00 dinara na ime kupoprodajne cene i 6.600,00 dinara na ime plaćenog poreza, osnovan jer je osnov sticanja navedenog iznosa od strane tužene otpao, zbog čega je doneta odluka kao u stavu prvom izreke. U obrazloženju presude je takođe navedeno da je sud imao u vidu mogućnost da su tužilac i D.A. izvršili izvesna ulaganja u motocikl, s obzirom na stanje u kojem je kupljen kao carinska roba, te značaj takvog ulaganja za procenu iznosa obeštećenja tužioca kao prodavca prema D.A, ali da je ocenio da je isto bez značaja za odluku o postavljenom zahtevu prema tuženoj, imajući u vidu izloženi pravni stav.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6277/10 od 15. jula 2010. godine prvostepena presuda je potvrđena u stavu prvom izreke u delu kojim je odlučeno o glavnom zahtevu, kao i u stavu drugom i trećem izreke, a preinačena je u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o kamati, tako što je tužena obavezana da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga počev od 26. jula 2007. godine pa do isplate, dok je za period od 25. septembra 2003. godine do 26. jula 2007. godine zahtev za plaćanje kamate odbijen. U obrazloženju drugostepene osporene presude je navedeno da je prvostepeni sud za svoju odluku o glavnom zahtevu dao jasne, dovoljne i osnovane razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i drugostepeni sud. Po nalaženju drugostepenog suda, iznos koji je tužilac platio na ime kupoprodajne cene i poreza tužena drži bez osnova, budući da su ovlašćena službena lica sporni motocikl oduzela od tužioca, zbog čega je tuž ena dužna da, na osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima , navedeni iznos vrati tužiocu. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio da su neosnovani navodi žalbe tužioca da je o odbijajućem delu tužbenog zahteva trebalo odlučiti primenom odredaba Zakona o obligacionim odnosima o naknadi štete, a ne odredaba kojima je regulisano sticanje bez osnova, iz razloga što u postupanju tužene nema protivpravnosti kao neophodnog elementa da bi postojala odgovornost tužene da tužiocu naknadi štetu. Obrazlažući svoju odluku u delu u kojem je preinačena prvostepena presuda, Apelacioni sud u Beogradu je, ocenivši da tužena nije bila nesavesna, na osnovu člana 214 . navedenog zakona , tužiocu dosudio zakonsku zateznu kamatu počev od dana podnošenja tužbe - 26. jula 2007. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona , i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2. ).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1. ); da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210. stav 2.); da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214.) .

Zakonikom o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01, 68/02) (u daljem tekstu: ZKP), koji je bio na snazi u vreme oduzimanja predmetnog vozila, bilo je propisano: da će se predmeti koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, privremeno oduzeti i predati na čuvanje sudu ili će se na drugi način obezbediti njihovo čuvanje, kao i da ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu oduzeti predmete navedene u stavu 1. ovog člana kad postupaju po čl. 225. i 238. ovog zakonika ili kad izvršavaju nalog suda (član 82. st. 1. i 4.); da ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, organi unutrašnjih poslova dužni su da preduzmu potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupe sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka (član 225. stav 1.); da organi unutrašnjih poslova mogu i pre pokretanja istrage privremeno oduzeti predmete po odredbama člana 82. ovog zakonika, ako postoji opasnost od odlaganja i pretresti stan i lica pod uslovima predviđenim u članu 81. ovog zakonika, i da su organi unutrašnjih poslova dužni da privremeno oduzete predmete odmah vrate vlasniku ili držaocu ako krivični postupak ne bude pokrenut, odnosno ako u roku od tri meseca ne podnesu krivičnu prijavu nadležnom državnom tužiocu (član 238. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, u suštini zasniva na navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, podnosilac smatra da mu je nezakonitim radnjama tužene pričinjena šteta, zbog čega je sporni odnos trebalo rešavati primenom odredaba ZOO koje regulišu institut naknade štete, a ne primenom odredaba koje regulišu sticanje bez osnova. Pored toga, podnosilac smatra da su osporene presude zasnovane na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju u pogledu okolnosti pod kojima je vozilo oduzeto.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud i ovom prilikom podseća da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava i proizvoljnog zaključivanja suova.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, pre svega, navod podnosioca da je Apelacioni sud prihvatio netačan zaključak prvostepenog suda da je sporni motocikl oduzet od D.A. zbog carinskog prekršaja u toku krivičnog postupka, te da su na taj način sudovi povredili procesne odredbe, jer su za podlogu svojih odluka "uzeli nešto" na šta ni jedna od strana nije ukazivala, ocenio činjenično neutemeljenim, budući da osporene presude ne sadrže ovakav zaključak. Naime, u obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno da je sporno vozilo oduzeto od D.A. zbog osnovane sumnje da je predmet krivičnog dela, kao i to da su sudovi prilikom prodaje motocikla podnosiocu, sa motociklom postupali kao sa predmetom carinskog prekršaja.

Nadalje, ostali navodi podnosioca na kojima zasniva tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje (da protiv njega i D.A. nije vođen krivični postupak, da u njegovim radnjama i radnjama D.A. nije bilo delikta koji bi predstavljao osnov za oduzimanje vozila, da je vozilo oduzeto na osnovu potvrde o privremenom oduzimanju bez donete odluke o trajnom oduzimanju), svode se na pitanje zakonitog postupanja organa tužene, i u tom kontekstu ispunjenosti uslova za primenu odredaba ZOO koje regulišu odgovornost za naknadu štete. U vezi sa pomenutim navodima, Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi osporene odluke zasnovali na pravnom stanovištu da u radnjama organa tužene, prilikom oduzimanja motocikla , nije bilo protivpravnosti, što je neophodan uslov za odgovornost tužene po osnovu naknade štete. Pri tome, prvostepeni sud je, obrazlažući svoju odluku, ocenio da su organi tužene prilikom oduzimanja motocikla od D.A. u svemu postupali u skladu sa zakonskim propisima koji predviđaju način postupanja sa predmetom krivičnog dela, te da su, takođe, u skladu sa zakono m postupali i prilikom prodaje motocikla kao predmeta carinskog prekršaja, jer tada nisu mogli imati saznanje da se radi o predmetu krivičnog dela, iz kog razloga umanjenje podnosiočeve imovine nije posledica nezakonitog postupanja organa tužene.

Po oceni Ustavnog suda, redovni sudovi su u osporenim presudama dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, kada su, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, ocenili da u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tužene po osnovu naknade štete, jer u radnjama tužene nije bilo protivpravnosti prilikom oduzimanja vozila . Naime, Ustavni sud podseća da je osnovna pretpostavka za odgovornost države za naknadu štete, nezakonit ili nepravilan rad njenih organa, pri čemu se pod nezakonitim radom smatra svaki akt ili radnja koja je protivna pravnim normama, dok se pod nepravilnim radom podrazumevaju radnje koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe. Ustavni sud primećuje da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred redovnim sudom proizlazi da je sporno vozilo oduzeto od lica kome je podnosilac to vozilo prethodno prodao na osnovu člana 82. ZKP, koji predviđa mogućnost privremenog oduzimanja predmeta koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku i bez naloga suda. Predmetno vozilo je oduzeto jer je bilo predmet međunarodne potrage preko Interpola i predato je ovlašćenom predstavniku osiguravača kod kojeg je bilo osigurano, a krivični postupak pred sudom Republike Srbije nije pokretan. Ustavni sud podseća da se predmeti mogu privremeno oduzeti i bez naredbe suda u pretkrivičnom postupku prilikom preduzimanja potražnih i kriminalističko-operativnih radnji, i to od lica kod kojih su zatečeni, bez obzira da li se radi o osumnjičenom ili trećem licu i bez obzira na to da li su stečeni na zakoni t ili nezakonit način. Dakle, za zakonitost radnje privremenog oduzimanja nije nužno da je u trenutku njenog preduzimanja pokrenut krivični postupak, niti je nužno da se predmet oduzima od osumnjičenog.

Po nalaženju Ustavnog suda, ostali navodi podnosioca koji se odnose na to da pravo svojine ne može biti oduzeto na osnovu potvrde o privremenom oduzimanju su irelevantni sa stanovišta tvrdnji o povredi prava podnosioca na pravično suđenje zbog neprimenjivanja odredaba ZOO o naknadi štete od tužene, jer podnosilac u momentu oduzimanja nije bio vlasnik vozila. Vlasnik vozila je zaštitu svojih interesa i prava upravo ostvario obeštećenjem od podnosioca kao prodavca, a naknada koju je podnosilac isplatio trećem licu, usled čega je došlo do umanjenja njegove imovine, nije posledica nezakonitog postupanja organa tužene prilikom oduzimanja vozila , kako su to ocenili redovni sudovi, u čijem obrazloženju Ustavni sud ne nalazi nikakv u proizvoljnost ili arbitrernost na štetu podnosioca.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi dali jasne, precizne i logične zaključke za svoje stavove koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim sudskim odlukama nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je u tvrdio da podnosilac navode o povredi ovog prava takođe zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane redovnih sudova. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnopravnih propisa, to je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim odlukama nije povređeno ni pravo na imovinu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao ni pravo na imovinu zajemčeno odredb ama člana 58. st. 1. i 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio u celini kao neosnovanu.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izr eci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević