Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 19 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, uzimajući u obzir kada je postala stranka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Donjeg Ribnika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 1. marta 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 20670/11 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Donjeg Ribnika podnela je Ustavnom sudu, 14. jula 2015. godine, preko punomoćnika Ž. I, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2673/14 od 29. aprila 2015. godine zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je doneta osporena presuda.

Navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i na imovinu se svode na tvrdnje o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i posledično proizvoljnoj primeni materijalnog prava, dok se u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava podnositeljka poziva na rešenje drugostepenog suda koje je doneto u toku predmetnog parničnog postupka i presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 6026/96 od 4. decembra 1997. godine koju nije dostavila uz ustavnu žalbu. Zbog činjenice da je postupak trajao 19 godina, smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20670/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja R. A . podnela je 20. maja 1996. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog T . M, r adi iseljenja i predaje podrumskih prostorija koje se nalaze ispod njenog stana.

Prvo ročište koje je bilo zakazano u septembru 1996. godine nije održano zbog neurednog pozivanja tuženog, a na sledećem ročištu od 21. novembra 1996. godine doneta je presuda zbog izostanka.

Rešenjem drugostepenog suda od 14. avgusta 1997. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi odlučivanja o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje.

Na ročištu održanom 24. oktobra 1997. godine usvojen je pomenuti predlog i stavljena je van snage presuda zbog izostanka.

U daljem toku postupka, do donošenja prve meritorne prvostepene presude P. 3656/98 od 22. novembra 2006. godine, kojom je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan , od ukupno 36 zakazanih ročišta, 18 nije održano. Osam ročišta nije održano zbog sprečenosti predsednika sudskog veća, dva zbog nepotpunog sastava, odnosno izmene u sastavu sudskog veća, a jedno zbog štrajka zaposlenih u sudu. Pored navedenih razloga, tri ročišta nisu održana zbog toga što nisu združeni traženi sudski i upravni spisi, dva zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tuženog, jedno zbog nedolaska tužiljinog punomoćnika, i jedno radi uručenja žalbe tuženog na rešenje o privremenoj meri tužiljinom punomoćniku. Od dokaza, izvedeno je saslušanje parničnih stranaka i tri svedoka i dva puta je vršen uviđaj.

Pomenuta prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6778/07 od 19. novembra 2008. godine zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, uz nalog da prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrdi taksativno navedene činjenice bitne za presuđenje.

U ponovnom postupku, u martu 2009. godine određeno je izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem, a u toku 2010. i 2012. godine tuženom je ukupno šest puta nalagano da predujmi troškove izvođenja ovog dokaza. Rešenje o veštačenju je u toku 2012. godine tri puta menjano u pogledu ličnosti veštaka, jer su veštaci obaveštavali sud da se ne mogu prihvatiti zadatka veštačenja, te je u maju 2013. godine otklonjeno izvođenje ovog dokaza, pa je samo izveden dokaz saslušanjem stranaka. Od ukupno 13 zakazanih ročišta, četiri nisu održana - jedno zbog neurečenja rešenja o veštačenju veštaku, jedno zbog toga što tuženi nije uplatio predujam, jedno zbog sprečenosti predsednika veća, a jedno zbog smrti tužilje, zbog koje činjenice je postupak bio u prekidu od 21. j anuara do 24. juna 2011. godine, kada je na njeno mestu u parnicu stupila S. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 20670/11 od 29. aprila 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev, a postupak je pravnosnažno okončan osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2673/14 od 29. aprila 2015. godine kojom je tužiljina žalba odbijena kao neosnovana.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 96/17 od 9. marta 2017. godine odbačena je kao nedozvoljena tužiljina revizija.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) pravo na imovinu (član 58.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne , uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i slobo da u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao nepunih 19 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu da samo jedno ročište nije održano zbog nedolaska punomoćnika podnositeljkinog pravnog prethodnika na ročište i da je postupak zbog smrti podnositeljkinog pravnog prethodnika bio u prekidu pola godine . Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u razumnom roku. Ovakva ocena proizlazi iz činjenice da ukupno 12 ročišta nije održano iz razloga na strani suda (nepotpunog sastava i sprečenosti predsednika sudskog veća, štrajka zaposlenih) , te iz činjenice da je prva meritorna presuda, koja je doneta deset i po godina nakon otpočinjanja postupka, ukinuta zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Po nalaženju Suda, izneto upućuje na zaključak da je prvostepenom sudu trebalo duže od 17 godina , kada je doneta druga meritorna odluka, da utvrdi činjenice bitne za presuđenje, iako u tom cilju nije sproveden obiman dokazni postupak.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja postupka, ali i činjenicu da je podnositeljka S . M . svojstvo stranke u predmetnom postupku stekla 24. juna 2011. godine. Naime, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku posmatrajući trajanje postupka u celini, dakle uzimajući u obzir i trajanje postupka pre stupanja na snagu Ustava, ali podnositeljka ustavne žalbe je posledice trajanja postupka, u vidu nematerijalne štete, mogla da trpi tek od trenutka kada je u predmetnom parničnom postupku stekla svojstvo stranke, što znači od momenta kada je stupila na mesto svog pravnog prethodnika. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog nedelotvornog postupanja nadležnog suda.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Kako se razlozi za tvrdnju o povredi pomenutog prava svode na navode o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i posledično navodnoj proizvoljnoj primeni materijalnog prava , Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jedn om oceni zakonitost osporenog akta.

U pogledu tvrdnje o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka, iako se pozvala na odluku Vrhovnog suda Srbije Rev. 6026/96 od 4. decembra 1997. godine, istu nije dostavila. Što se pak tiče pozivanja na rešenje drugostepenog suda kojim je ukinuta prva meritorna odluka koja je doneta u predmetnom postupku , Ustavni sud ističe da se prilikom ispitivanja postojanja povrede pomenutog prava u načelu porede meritorne odluke sudova poslednje instance, ali ne i rešenja kojima su viši sudovi ukidali nižestepene odluke, budući da njima nije meritorno odlučivano o pravima i obavezama podnosilaca. S druge strane, sledeći stanovišta Evropskog suda za ljudska prava izneta u presudama Vusić protiv Hrvatske , od 1. jula 2010. godine i Balažoski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, od 25. aprila 2013. godine, Ustavni sud je u određenim slučajevima nalazio da su ispunjeni uslovi da poredi procesne i meritorne odluke donete u istom postupku jer su izneti pravni zaključci bili različiti (u tom smislu, pored ostalih, videti Odluku Ustavnog suda Už-3825/2013 od 22. oktobra 2015. godine na : www.ustavni.sud.rs). Po oceni Ustavnog suda, u ovom konkretnom slučaju, za to nisu ispunjeni uslovi, budući da je pomenutim rešenjem prva meritorna odluka ukinuta zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja uz nalog prvostepenom sudu da u ponovnom postupku utvrdi taksativno navedene činjenice, bez iznošenja pravnih zaključaka.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud ističe da je, u situaciji kada se u merodavnom postupku odlučivalo o tome da li podnositeljka ustavne žalbe ima stvarno pravo na stvari na osnovu kog može zahtevati njenu predaju od drugog privatnog lica i kada nema proizvoljnog postupanja suda u tom postupku, tvrdnja o povredi prava na imovinu ratione materiae nespojiva sa odredbama člana 58 . Ustava jer podnositeljka nema „imovinu“ u smislu pomenute ustavne odredbe.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti